Zvonimir/28
←Peti prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
ČETVRTI ČIN
PRVI PRIZOR
Dvorana kod bana Petra
BAN PETAR (uđe naglo) Mutimir.
Sad od čuda kako da započnem
Proklinjati, grdit' il' biesniti!
Ovom rukom glavu sam mu drž'o,
A ovom mač bijah obnažio,
I zamahn'o, da mu je odsiečem:
Pa sad — sad sam svoju mogu sieći!
Ta moram se izjest' od biesnila,
I svisnuti od težke sramote,
Ubiti se od jada golema.
A razpasti od težkoga jeda!
Hoću druge ljude da poslušam,
A znam uviek da najbolje bieše,
Kad sam iš'o za svojim očima —
P'onda da i nepomislim, kud ga
I kome ga u tamnicu šiljem!
(pritiskuje čelo pesnicom)
Luda glavo!... Da na to nemislih —
Istina je, da sreća opije,
Pak i neznaš, šta i kako radiš!
No kako je i kad je izbieg'o?
MUTIMIR:
Čitavu ti noć mira nenađoh.
Sad mi mis'o po glavi se vrzla,
Da je bana pogubit' nepravo,
Kad nam čoviek ništa neučini,
Što bi glavom platiti morao;
Zatim opet napadne me briga,
Da se narod kako nepobuni
I nepusti njega iz tamnice;
Najposlie mi i to na um pade.
Da tamnicu samu ostavismo,
A mogu mu doći prijatelji
Pa ga iz nje oružjem oteti.
BAN PETAR:
Ko b' i mog'o mislit' drugačije?
Juče bismo kao zaluđeni!
MUTIMIR:
Tek što zora na istoku sine,
Skočim taki i k tamnici odem;
Kad ja tamo, vrata zabravljena,
Nemogu me da puste unutra.
Pitam, šta je? i je l' bala tamo
Rekoše mi, da je prie polnoći
S tamničarom zajedno izbieg'o.
Jer kad bieše oko pola noći
Oružani dođu mu drugovi
I provale silom u tamnicu,
A kad uđu, vide da ga nema,
Te posiednu svoje lake konje,
I otidu sami znadu kuda.
Eto to ti toliko doznadoh!
BAN PETAR:
Pa što taki meni nejaviše?
MUTIMIR:
Nisu mogli, jer momci banovi
Vezaše im i noge i ruke,
I odnese od vrata ključeve!
BAN PETAR:
Taki šilji na sve strane ljude,
Nek' proglase u ime kraljevo:
Ko uhvati živa Zvonimira,
Ili mrtvu donese mu glavu,
Svu njegovu dobit' će državu.
A podigni vojsku svukoliku,
Da gonimo toga mrkog vuka,
Da se nigdie odmorit' nemože.
I da nema časa oddahnuti,
Da nemože vojsku sakupiti,
Da taj oganj prije ugasimo,
Nego što nam krova dočepa se.
(Odu)
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.
|