Zvonimir/27

Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
PETI PRIZOR

PETI PRIZOR

Stan u šumi.
Klonimir, Lapsan. (dolaze)

KLONIMIR:
Dobro doš'o, dragi prijatelju!
Kao striela dopade do miesta,
Kuda oko strielca odpravi te.
LAPSAN:
A ti čekaš kao cilj izstavljen.
Dobro i ti meni doš'o, druže!
KLONIMIR:
Tu nam reče Zvonimir sastat' se
I čekati njega ili nalog.
Ču li štogod izbliže o banu?
LAPSAN:
Zlo se čuje!
KLONIMIR:
Negovori, bolan!
Brže kazuj, da me strah nedavi,
I onako sve mi se slutilo,
Da na dobro izpasti nam neće.
Šta je s banom? kaž' sve u jedanput.
LAPSAN:
Bana su nam vrgli u tamnicu.
KLONIMIR:
No, pa dalje!
LAPSAN:
Više nečuh ništa.
KLONIMIR:
Ubit' će ga krvnici, Lapsane!
LAPSAN:
Neće smieti od slavna imena,
Neće htieti od težka grijeha.
KLONIMIR:
Ban će Petar svako zlo učinit',
Da š' osveti samo Zvonimiru.
LAPSAN:
Ta valjda mu j' mržnja popustila.
Mnogo lieta od tog' doba prođe,
A godine strasti ublažuju.
KLONIMIR:
Kod ovog' je vrieme strasti hrana.
Ban Zvonimir u Srbiju pređe,
I s Bodinom u Bugarsku ode,
Tu počini čuda od junačtva,
I kroz svoje srbsko prijateljstvo
Pomiri se s kraljem i povrati,
Pridobi mu zemlje i gradove,
I proslavi i sebe i njega,
I razstanu s' kao prijatelji,
Kad smrt kralja sa zemlje odvede:
Al' ban Petar nemogaše ranu
Pregorieti, i danas mu pljušti.
Ta ni kćeri nemože oprostit'!
LAPSAN:
Znaš li otlkud šta bi s' tom dievojkom?
KLONIMIR:
Kruti otac drža je kod sebe
Razstavljenu od cieloga svieta,
I muči je svakdanjim priekorom;
A kad rodi jedno muško čedo,
Srdce tvrdo htiede joj dietence
Da gladnijem baci hrtovima.
Al' ga majka u prvi mah spase,
A poslie ga do mene odprati,
Te ga kradom kod sebe odhranim,
I otcu ga, kad se vrati, dadem.
LAPSAN:
Ta to nije čoviek, već zvier ljuta.
KLONIMIR
Na skoro se glas po zemlji prosu,
Da mu kćerka ovaj sviet ostavi,
I da ode Bogu na istinu,
A on da se svim svetim zakleo,
Da sve dotlie mirovati neće,
Dok god svoju žalost i sramotu
Neopere u krvi dušmanskoj.
Pa sad mu se evo zgoda dade,
Da izvrši što se zarekao.
Sad će njega gledat' pogubiti.
Nego hajde da dižemo ljude
Pa da silom njega izbavimo
Dok mu stoji na ramenih glava.
LAPSAN:
Ja sam gotov. Nego da ti kažem.
Znaš, da svijet za bana ustaje?
Gdie god ko god čuje, šta se sbilo,
Svaki veli, da je to nepravda,
I nasilje, kojem nema para.
Više dosad odstupi vlastela
Od kraljeve stranke, i nieki se
Povukoše ćuteći kućama,
A nieki se k nama uputiše.
KLONIMIR:
Ta sve drugo za rukom ide nam
Al' se bojim naprazno će biti.
Sveštenici svuda s nama drže;
Županije naše ustadoše;
Silna vojska za bana se skuplja:
Al' zato će i oni pohitat'
Da ga brže sa svieta uklone.
Nego hajde da krećemo vojsku,
I jošt noćas da ga izbavimo.
LAPSAN:
Samo reci kud i kako ćemo,
Pa ćeš vidit' kako se svršuje.
KLONIMIR:
Hajdmo samo, doniekle moramo
I onako zajedno putovat'.
Pa će mo se iduć dogovorit'.
(Odu)

(Zaviesa padne)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.