Звонимир/26

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

КРАЉ (дође):
Јао, бане, шта то учинисмо?
По граду се народ узбунио,
Па сви жале бана Звонимира,
А на мене и на тебе вичу,
Као да смо диецу им поклали.
Да пустимо бана из тамнице?
Да чинимо, како нам предложи?
Кад се Стиепан круне одрекао,
Шта нам може сабор нахудити?
Ког' и опет могу изабрати
Него мене, кад другога нема.
БАН ПЕТАР:
Сад је доцне натраг ударити...
Велиш' народ да с' по граду буни?...
Неможемо... неиде никако...
Горе ћемо с отим учинити.
Да сам признаш, да т' избор неваља?
Да узмемо светост крунисању?
Пред свим свиетом да му с' поклонимо?
Та то ће му већу сјајност дати,
Нас ослабит', њега оснажити.
Ко ће онда с њим на крај изићи?
Са приестола може те бацити,
Кад му само на то воља дође!
Ал' неће те ни пустит' на њега!
Није њему само до тог' стало.
Да с' изпуне ријечи закона!
Кад би тебе за краља желио.
Зациело би све му једно било,
Ил' краљ пост'о тако ил' онако!
Нег' на друго што мора да смиера.
Домишљам се, ал' јошт несмием рећи.
КРАЉ:
А шта ћемо, кад се народ буни;
Четир кнеза већем изгубисмо,
А ови ће и друге повести,
Па шта можеш и ти без властеле!
МУТИМИР:
То ће пући као гром по земљи.
К'о што циео свиет с нама пристаде,
Тако сви ће од нас одустати.
Гледај, бане, смисли што паметно;
Није горе, што нам краљ предлаже.
БАН ПЕТАР:
А одкад ти поста кукавицом?
У руци нам стоји власт и сила,
Па да сами себе везујемо,
И пружамо главе да нам сиеку!
Нека иде куд је коме воља!
Јошт у Петру дух клонуо није,
Јошт ће свршит', што многи неможе.
Нисам пров'о дуго вриеме,
За које сам код куће стојао,
У спавању и у нерадењу:
За дан овај издавна се спављам.
Шкриње су ми пуне пуста блага,
Пријатеља на све стране имам,
А војску сам ваљану скупио:
Нек' ме циела остави властела,
С војском мојом све ћу надвладати!
(Краљу)
Хајд' на диело. Одмах шиљи људе
Да заузму добра Звонимира,
Да му сриедства из руке узмемо,
Којим би нам мог'о с' одаприети.
(Мутимиру)
Ти ћеш, кнеже, с једним диелом војске
У оне се бацит' жупаније,
Које знамо да су нам противне,
Па писнути живој недај души.
Ко се макне, ти га одмах сиеци;
Буди страшан, да се све застраши,
Снагу разви, да и непомисли
Нико главу у вис подизати.
Сад нас само сила одржат' ће,
А доцније на ред мислит' ћемо,
И духове добрим да смиримо.
(Краљу)
Књигу шаљи цару Цариградском,
Да нам с војском ближе примакне се,
Ако нама дође до невоље,
Да нам може бити у помоћи.
(Мутимиру)
Труму јави, да нам нову војску
Купи, све што нађе јуначније.
Разгласите свуда по народу:
Ко се сада на краља подигне,
И девето знаће му кољено!...
Хајд' на диело! Бог само оставља
Оног, који сам себе оставља.
(Оду)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.