Ženidba Vukašinova
Fala bogu, fala jedinome,
sedi Momčil na dobre večere,
pa mi gleda svoju vernu ljubu,
ljuba sedi setna, nevesela;
„Čuješ li me, moja verna ljubo! 5
Što mi sediš setna, nevesela?
Da li nemaš ništa za pijenje?
Da li nemaš ništa za jedenje?
Da li ti je ruo ovejtalo?
Je li junak prema tebe nesam?“ 10
Tad mi ona kučka progovori:
„U tvoje zdravlje ja sve dosta imam,
imam, kaže, da jedem i pijem,
ne mi, kaže, ruo ovejtalo,
ti si junak dobar prema mene, 15
i boljega ne tražim od tebe,
no me, kaže, za ljubu ne gledaš,
imaš, kaže sestru Jevrosimu,
ona ispraća, ona pričekuje,
i mene me za ljubu ne gledaš”. 20
Tada Momčil sestre pregovori:
„Jevrooima, moja mila sestro!
Na jutrenju ti nemoj da ustaneš,
jutre konja nemoj da mi spraviš,
neka ustane moja verna ljuba, 25
neka ustane i konja nek mi spravi,
neka spravi e da gu bog ubije”.
Ljuba mu se diže na jutrenju
i rano mu konja prispravila,
krila doru bila izgorela, 30
što mu ostalo, pod kolan vezala,
pripasala mu do devet kolana,
i sva devet na pola preseče,
i deseti malo mu opaoa;
kad se diže Momčilo vojvoda, 35
ona konja na megdan iznese;
Momčil konja ne kte da pogleda,
no ga janu kaj što ga jaoaja,
ka što mu ga sestra iznosila,
pa on čeka sablju da mu iznese; 40
ljuba mu je tada odgovorila:
„Što će tebi sablja da ti teži,
dosta imaš sas sebe družinu,
devet brata i dvanajes bratanca".
To zboriše i konje otrgoše. 45
Tad mu zbori najmlađi bratanac:
„Sramota je, moj čiča Momčilo,
tako junak bez sablje da ide”.
Pa otoše u goru planinu,
otidoše i lova loviše. 50
Ona jednak knjigu napisala
i pratila kralju Vukašinu:
„Ako oćeš Momčila ufatit
danas sam ga gafilj ispratila,
ispratila u planinu bez sablje“. 55
Kralj pogleda onu sitnu knjigu,
knjigu gleda i vojsku pribira,
pa mi sleze na vodu Bojanu
de će Momčil konja da napoji,
tu je vojska vodu pretisnula; 60
lov loviše do polovin dana,
i kad konji vodu zatražiše,
izlegoše iz gore planine
na Bojanu konje da napoju;
što da vidu, čudo i golemo: 65
sve je vojska pretisnula vodu;
Momčil pita braću i bratance:
„Što je, kaže, ovolika vojska,
što ja aber od nikoga nemam,
kad god je, veli, kavga imala,70
ja sam prvi u svako mesto bija,
prvi bija i zemlju umirija,
a danas ja abera da nemam“.
Onda Momčil ćaše da se vrati,
da se vrati i sablju da uzne, 75
tada vika najmlađi bratanac:
„Kako možeš od srama da se vratiš,
ja sam tebi jutros govorija:
sramota je junak bez sablju da ide“.
Nema kude Momčilo vojvoda, 80
te slegoše na vodu Bojanu,
i oni gi puta propuštiše
dokle ovi konje napoiše;
kada ćeju natrag da se vratu
opkoli gi ona silna vojska; 85
kad se Momčil natrag obrnuja
devet brata njemu poginuše,
devet brata i dvanajes bratanca,
pa udara doru debeloga
da ga iznese iz one sitne vojske; 90
sve kolani od dora popucaše,
Momčil pade na tu crnu zemlju,
pa mi ripi na latane noge,
pa udara nogom i pesnicom,
no bez sablje, kaže, fajda nema; 95
pa mi uteče na lagane noge,
pravo bega u svoje dvorove.
Kad otide pred svoje dvorove,
katancima vrata zatvorena;
tada poče Momčilo da vika: 100
„Avaj, kaže, sestro Jevrosimo!
Ne daj, kaže, sestro Jevrosimo,
oću vajan ja da ti poginem!“
„Nemog’, brate, gajret da ti učinim!
Bog ti ubija tvoju vernu ljubu,105
loše me je, kaže, prevarila,
ona reče da će me poište,
na skut njojan dremka me uvatila,
i vezala mi kose za direka".
„Trgni, sestro, i kose iskubi, 110
kose tebe oćeju da niknu,
brata više ne možeš videti".
Istrgnula ona ruse kose,
pa dovati jednu trubu platno,
pa premete ispreko duvara, 115
dovati se Momčilo vojvoda,
taman ćaše junak da preskoči,
tu mu stasa ona verna ljuba,
pa preseče ono belo platno;
Momčil pade i vojska dopade, 120
uvatiše živoga Momčilu,
onde iskaju njega da ga izgubu,
tad gi Momčil bija govorija:
„Nemojte me, kaže, zagubiti,
neka dođe kralje Vukašine, 125
da ja njemu jedan amanet ostavim“;
i oni ga živa ostaviše
dokle dođe kralje Vukašine,
kada dođe kralje Vukašine
tad mu Momčil bija govorija: 130
„Čuješ li me, kralje Vukašine!
Što krivicu ti u mene nađe
te danas ti mene da pogubiš?
Pokloni mi, kaže, mojega života“.
Kralj se bio nijet učinio 135
da Momčilu pokloni života,
tu mu dođe Todore vez-ire:
„Oćeš, kaže, kralje Vukašine,
pokloniti Momčilu života?
Dokle Momčil otvori svoje dvore, 140
te on uzme svoju ostru sablju,
prvo bogme tebe zagubiće,
i po tebe zagubiće i nas“.
Ne smeše ga bogme da puštiju.
Vide Momčil da će veka da promeni. 145
„Čuješ, reče, kralje Vukašine!
Moju ljubu za ljubu ne uzni,
no ti uzni moju milu sestru;
ako bog da tebe muško čedo,
videćeš ti junaka sas oči." 150
Čim Momčilo promenija veka
jednak ljuba dvore otvorila,
tu uleze kralje Vukašine,
pa se penje na kulu njegovu;
što Momčilu taman beše za odenje, 155
kralj mi izleze gore na kolena;
pa on sede u stolu Momčilovu;
što Momčilu taman beše za sedenje,
Vukašinu noge na zemlju ne takinju;
uze kalpak pa turi na glavu, 160
što Momčilu na vr glave beše,
Vukašinu na rame mu pade;
pa obuče njegovu dolamu,
što Momčilu beše do kolena,
Vukašinu vuče se po zemlje; 165
„Avaj, kaže, do boga jednoga!
Što me mene ljuto prevarila
te zagubi takvoga junaka,
mene neće tri dana da drži!“.
Tu gu reče kralje Vukašine: 170
„Ali voliš sablju da mi ljubiš,
ali noćas svu noć da mi svetiš?“
Prevari se, izede gu zmija,
pa mu ona njemu odgovorila:
„Volim, kaže, svu noć da ti svetim! 175
a nekma li sablju da ti ljubim“.
Kralj mi prati lale i vezire
te mi uze loja i katrana,
pa gu umaza lojem i katranom,
pa priveza dobro za direka, 180
pa zapali onem živem ognjem;
ona gori i on vino pije,
dok mi dođe do ono belo lice,
tad je ona bila govorila:
„Ne daj, kaže, kralje Vukašine! 185
Dosta si gi puta poljubija!“
„Neka gori, dok bi izgorelo,
što si mene ljuto prevarila
te pogubi ovakvoga junaka!“
Pa on uze Momčilovu sestru, 190
nju gu uze za vijernu ljubu.
Bog mu dade jedno muško čedo,
muško čedo, Kraljevića Marka.
Kad je Marko bija odrasnuja
opazija Jevrosimu majku 195
kako mu je ona nevesela,
nevesela al po više žalostiva,
on je majku po bogu zakleja,
em po bogu, em u svoju glavu,
da mu kaže što je nevesela, 200
nevesela i po više žalosna;
tad je ona njemu pokazala:
„Kad sam vajna ja devojka bila,
tvoj je tajko mojega brata ubija,
moga brata i tvojega ujca, 205
po imenu Momčilu vojvodu,
i mene je tada zarobija,
kaj robinju za ljubu uzeja,
pa me žao za mojega brata,
zato sam ti, sine, nevesela, 210
zato sam ti ja jadna žalosna."
Kad je Marko majku saslušaja
njemu bilo vrlo zazor došlo,
odma Marko oca ostavija,
pa otiša u grada Prilipa, 215
i tamo je dvore napravija,
i od tada u njima ostaja,
tu je Marko bija živuvaja.
