Женидба Вукашинова

* * *


Женидба Вукашинова


Фала богу, фала јединоме,
седи Момчил на добре вечере,
па ми гледа своју верну љубу,
љуба седи сетна, невесела;
„Чујеш ли ме, моја верна љубо! 5
Што ми седиш сетна, невесела?
Да ли немаш ништа за пијење?
Да ли немаш ништа за једење?
Да ли ти је руо овејтало?
Је ли јунак према тебе несам?“ 10
Тад ми она кучка проговори:
„У твоје здравље ја све доста имам,
имам, каже, да једем и пијем,
не ми, каже, руо овејтало,
ти си јунак добар према мене, 15
и бољега не тражим од тебе,
но ме, каже, за љубу не гледаш,
имаш, каже сестру Јевросиму,
она испраћа, она причекује,
и мене ме за љубу не гледаш”. 20
Тада Момчил сестре преговори:
„Јеврооима, моја мила сестро!
На јутрењу ти немој да устанеш,
јутре коња немој да ми справиш,
нека устане моја верна љуба, 25
нека устане и коња нек ми справи,
нека справи е да гу бог убије”.
Љуба му се диже на јутрењу
и рано му коња присправила,
крила дору била изгорела, 30
што му остало, под колан везала,
припасала му до девет колана,
и сва девет на пола пресече,
и десети мало му опаоа;
кад се диже Момчило војвода, 35
она коња на мегдан изнесе;
Момчил коња не кте да погледа,
но га јану кај што га јаоаја,
ка што му га сестра износила,
па он чека сабљу да му изнесе; 40
љуба му је тада одговорила:
„Што ће теби сабља да ти тежи,
доста имаш сас себе дружину,
девет брата и дванајес братанца".
То зборише и коње отргоше. 45
Тад му збори најмлађи братанац:
„Срамота је, мој чича Момчило,
тако јунак без сабље да иде”.
Па отоше у гору планину,
отидоше и лова ловише. 50
Она једнак књигу написала
и пратила краљу Вукашину:
„Ако оћеш Момчила уфатит
данас сам га гафиљ испратила,
испратила у планину без сабље“. 55
Краљ погледа ону ситну књигу,
књигу гледа и војску прибира,
па ми слезе на воду Бојану
де ће Момчил коња да напоји,
ту је војска воду претиснула; 60
лов ловише до половин дана,
и кад коњи воду затражише,
излегоше из горе планине
на Бојану коње да напоју;
што да виду, чудо и големо: 65
све је војска претиснула воду;
Момчил пита браћу и братанце:
„Што је, каже, оволика војска,
што ја абер од никога немам,
кад год је, вели, кавга имала,70
ја сам први у свако место бија,
први бија и земљу умирија,
а данас ја абера да немам“.
Онда Момчил ћаше да се врати,
да се врати и сабљу да узне, 75
тада вика најмлађи братанац:
„Како можеш од срама да се вратиш,
ја сам теби јутрос говорија:
срамота је јунак без сабљу да иде“.
Нема куде Момчило војвода, 80
те слегоше на воду Бојану,
и они ги пута пропуштише
докле ови коње напоише;
када ћеју натраг да се врату
опколи ги она силна војска; 85
кад се Момчил натраг обрнуја
девет брата њему погинуше,
девет брата и дванајес братанца,
па удара дору дебелога
да га изнесе из оне ситне војске; 90
све колани од дора попуцаше,
Момчил паде на ту црну земљу,
па ми рипи на латане ноге,
па удара ногом и песницом,
но без сабље, каже, фајда нема; 95
па ми утече на лагане ноге,
право бега у своје дворове.
Кад отиде пред своје дворове,
катанцима врата затворена;
тада поче Момчило да вика: 100
„Авај, каже, сестро Јевросимо!
Не дај, каже, сестро Јевросимо,
оћу вајан ја да ти погинем!“
„Немог’, брате, гајрет да ти учиним!
Бог ти убија твоју верну љубу,105
лоше ме је, каже, преварила,
она рече да ће ме поиште,
на скут њојан дремка ме уватила,
и везала ми косе за дирека".
„Тргни, сестро, и косе искуби, 110
косе тебе оћеју да никну,
брата више не можеш видети".
Истргнула она русе косе,
па довати једну трубу платно,
па премете испреко дувара, 115
довати се Момчило војвода,
таман ћаше јунак да прескочи,
ту му стаса она верна љуба,
па пресече оно бело платно;
Момчил паде и војска допаде, 120
уватише живога Момчилу,
онде искају њега да га изгубу,
тад ги Момчил бија говорија:
„Немојте ме, каже, загубити,
нека дође краље Вукашине, 125
да ја њему један аманет оставим“;
и они га жива оставише
докле дође краље Вукашине,
када дође краље Вукашине
тад му Момчил бија говорија: 130
„Чујеш ли ме, краље Вукашине!
Што кривицу ти у мене нађе
те данас ти мене да погубиш?
Поклони ми, каже, мојега живота“.
Краљ се био нијет учинио 135
да Момчилу поклони живота,
ту му дође Тодоре вез-ире:
„Оћеш, каже, краље Вукашине,
поклонити Момчилу живота?
Докле Момчил отвори своје дворе, 140
те он узме своју остру сабљу,
прво богме тебе загубиће,
и по тебе загубиће и нас“.
Не смеше га богме да пуштију.
Виде Момчил да ће века да промени. 145
„Чујеш, рече, краље Вукашине!
Моју љубу за љубу не узни,
но ти узни моју милу сестру;
ако бог да тебе мушко чедо,
видећеш ти јунака сас очи." 150
Чим Момчило променија века
једнак љуба дворе отворила,
ту улезе краље Вукашине,
па се пење на кулу његову;
што Момчилу таман беше за одење, 155
краљ ми излезе горе на колена;
па он седе у столу Момчилову;
што Момчилу таман беше за седење,
Вукашину ноге на земљу не такињу;
узе калпак па тури на главу, 160
што Момчилу на вр главе беше,
Вукашину на раме му паде;
па обуче његову доламу,
што Момчилу беше до колена,
Вукашину вуче се по земље; 165
„Авај, каже, до бога једнога!
Што ме мене љуто преварила
те загуби таквога јунака,
мене неће три дана да држи!“.
Ту гу рече краље Вукашине: 170
„Али волиш сабљу да ми љубиш,
али ноћас сву ноћ да ми светиш?“
Превари се, изеде гу змија,
па му она њему одговорила:
„Волим, каже, сву ноћ да ти светим! 175
а некма ли сабљу да ти љубим“.
Краљ ми прати лале и везире
те ми узе лоја и катрана,
па гу умаза лојем и катраном,
па привеза добро за дирека, 180
па запали онем живем огњем;
она гори и он вино пије,
док ми дође до оно бело лице,
тад је она била говорила:
„Не дај, каже, краље Вукашине! 185
Доста си ги пута пољубија!“
„Нека гори, док би изгорело,
што си мене љуто преварила
те погуби оваквога јунака!“
Па он узе Момчилову сестру, 190
њу гу узе за вијерну љубу.
Бог му даде једно мушко чедо,
мушко чедо, Краљевића Марка.
Кад је Марко бија одраснуја
опазија Јевросиму мајку 195
како му је она невесела,
невесела ал по више жалостива,
он је мајку по богу заклеја,
ем по богу, ем у своју главу,
да му каже што је невесела, 200
невесела и по више жалосна;
тад је она њему показала:
„Кад сам вајна ја девојка била,
твој је тајко мојега брата убија,
мога брата и твојега ујца, 205
по имену Момчилу војводу,
и мене је тада заробија,
кај робињу за љубу узеја,
па ме жао за мојега брата,
зато сам ти, сине, невесела, 210
зато сам ти ја јадна жалосна."
Кад је Марко мајку саслушаја
њему било врло зазор дошло,
одма Марко оца оставија,
па отиша у града Прилипа, 215
и тамо је дворе направија,
и од тада у њима остаја,
ту је Марко бија живуваја.


Референце

Извор

Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 42-47.