Evropa i srpsko pitanje 3

←<< 2. glava

EVROPA I SRPSKO PITANjE Pisac: Vasilj Popović

4. glava >>→

III. STVARANjE AUTONOMIJE SRBIJE S POMOĆU RUSIJE ZA VREME MILOŠA OBRENOVIĆA

Između prvog i drugog ustanka 1813—1815.

Beogradski vezir Sulejman-paša primenjivao je relativnu blagost prema Srbima, dok je uspeo da velike mase begunaca vrati iz Austrije na njihova ognjišta. Ali, posle je pustio maha svojoj mržnji na Srbe.

Porta se sad bojala austrisko-ruske navale, a i Srbi su računali s njom i bili su gotovi da se pridruže Austriji protiv Turske. Turske represalije i nade Srba na skori rat izazvaše Hadži-Prodanovu bunu 1814 godine. Miloš je držao da je nezgodno vreme za bunu, te pomognu da se buna uguši, a Hadži-Prodan prebeže u Austriju. Turci zavedoše tada još jači teror.

Kad su udružene evropske sile pobedile Napole-ona i sastale se na kongresu u Beču da urede evrolske prilike, dostigla je tim Meternihova Austrija vrhu-nac ugleda i uticaja.

Austriji je kongres vratio ne samo izgubljene teritorije nego i hegemoniju u Italiji i Nemačkoj. To je bio pretežak teret za slabe moralne i za iscrpene materijalne snage habzburške monarhije, te je ona morala zadržati svoju konservativnu politiku na Istoku.

Rezultati Bečkog kongresa doneli su maksimum koji je Austrija mogla dobiti i održati. Docniji Meternihov rad u njegovu dugom periodu upravljanja spoljnom politikom Austrije (do 1848) pokazao je da je Meternih zbilja smatrao te dobitke za dug period vremena kao maksimum austriske ekspanzije.

Zbog toga što je, tim sticajem prilika, Austrija na Bečkom kongresu proširila svoju vlast i svoj prestiž više nego što je odgovaralo njenoj stvarnoj snazi, što joj položaj u Italiji i Nemačkoj, a naskoro i u Ugarskoj, nije bio jako čvrst, izbegavao je Meternih svaku jaču akciju u spoljnoj politici, osobito na Istoku, gde bi njom morao doći u sukob s moćnim reakcionarnim saveznikom carem Aleksandrom.

Protiv turskih nasilja u okupiranoj Srbiji obraćale su se preostale narodne starešine preko emigranata na Rusiju. U ime Srba poslat je prota Matija Nenadović u Beč da kod kongreskih sila izradi posredovanje za Srbe. On predade molbu ruskom i austriskom caru, pruskom kralju i engleskom princu regentu. Car Franc primio ga je u audijenciju i obećao mu je da će se prijateljski zauzeti kod sultana za Srbe, ali je držao za nezgodno da njihovu stvar preporuči sultanu u ime kongresa. On je uputio srpsku molbu internunciju Šrirmeru u Carigrad da nastoji kod Porte izdejstvovati da obustavi svirepstva u Srbiji.

Pruski državni kancelar Hardenberg savetovao je da budu mirni, obećao je da će se zauzeti, ali nije očekivao kakav uspeh zbog labavih pruskih veza sa Portom. Pogledi turkofilske Engleske slagali su se s austriskim pogledima o Istoku. Obe sile želele su da Kongres zajamči integritet Turske. Srpskim deputatima dao je engleski odgovor ađutant lorda Kastlrea koji je odbio svako mešanje u unutrašnje odnose Turske i preporučio im da se obrate austriskom dvoru.

Car Aleksandar se držao s početka u pozadini, hoteći da najpre srpskim molbama i izveštajima o turskim nedelima stvori u krilu kongresa raspoloženje za svoju akciju, kojom bi tražio protektorat nad pravoslavnim hrišćanima u Turskoj. U februaru 1815 uputi on članovima kongresa cirkularnu notu u kojoj je ukazivao na turska svirepstva u Srbiji, na potrebu da se spreče i isticao je da hrišćanska vera i pravni razlozi nalažu silama da se zauzmu za hrišćane, a prvenstveno njemu kao prirodnom zaštitniku jednovernih pravoslavnih Srba. Tom notom je Aleksandar imao cilj da u ime Evrope dobije mandat da štiti hrišćane u Turskoj. Taj njegov cilj bio je u opreci s austrisko-engleskim pogledima. Ta dva suprotna gledišta najodlučnijih evropskih sila onemogućila su da se uopšte išta reši o Istoku, koji i inače nije spadao u program Kongresa, jer tu Napoleon nije izvršio važnijih promena. Povratak Napoleonov s Elbe i očekivanje novih borba s njim onemogućili su i svaku energičniju direktnu i odeljenu akciju Rusije kod Porte.

Drugi srpski ustanak i Rusija.

Turska nasilja i opasnost po život narodnih starešina dadoše povod za drugi ustanak pod voćstvom Miloša Obrenovića (u aprilu 1815). Ustanici stupiše u savez s Portinim odmetnicima u Ada-Kalu, braćom Redžep-age, koji je pogubljen na zapoved Portinu 1814 godine, te su tako bili zaštićeni sa severoistočne strane. Porta posla na njih vojsku od Bosne pod Huršid-pašom, pokoriteljem Srbije iz 1813, i od Niša pod Marašli-Ali-pašom. Međutim je Napoleon bio ponovo savladan, a Rusija je energično intervenisala u Carigradu i okupljala vojsku na granici. To je uticalo na Portu da potraži miran put za rešenje srpskog pitanja. Miloš se koristio tom situacijom, ističući da se narod ne buni protiv sultana nego protiv nasilja Sulejman-paše i poslao je deputaciju u Carigrad. On iskoristi i surevnjivost između Huršid-paše i Marašlije i sklopi s ovim drugim usmen ugovor o primirenju i samoupravi Srbije, s turskim pašom u Beogradu i s turskim garnizonima u gradovima. Marašlija postade vezir u Beogradu mesto Sulejman-paše, a Miloš vrhovni knez.

Miloš se posve nasloni na Rusiju, a ova se energično zauze za Srbe u Carigradu. Miloš je nastojao da pregovorima i sa diplomatskom pomoći Rusije utvrdi i proširi autonomiju Srbije. Ruska saveznica Austrija nije ga pomogla, ali ga nije mogla ni ometati.

Rusija je poslala poslanika Stroganova u Carigrad (1816) i ovaj je energično tražio izvršenje bukureškog ugovora o Srbiji, Vlaškoj i Moldaviji. Zbog takvog držanja Stroganova Porta ostavi Srbe na miru i prestade im tražiti da predadu oružje. Porta je razvlačila pregovore s Rusijom i sa Srbima sve do 1820. Te godine posla ona ferman kojim im je potvrđivala neka prava, ali Miloš odbi ferman, kako mu je i Rusija savetovala i posla veliku deputaciju u Carigrad s uputstvima da sklope pogodbu s Portom (1820). Trebalo je da deputacija traži nasledno kneževsko dostojanstvo i važnija prava koja imaju Arhipelaška Ostrva, Vlaška i privilegisane druge oblasti.

Ali, povodom grčkog ustanka (1821) Porta internira srpsku deputaciju i, ne prihvativši ruski ultimatum, pusti da Stroganov prekine diplomatske odnose i otputuje s poslanstvom iz Carigrada.

Austrija prema Turskoj od drugog srpskog do grčkog ustanka.

Druga najzainteresovanija sila, posle Rusije, Austrija držala se prijateljski prema Turskoj. Porta se ipak bojala zajedničke akcije Austrije i Rusije, a i vođi drugog ustanka hrabrili su narod lažnim obećanjima da će im pomoći Austrija i Rusija. Nepoverenje Porte prema svima hrišćanskim silama pojačalo se kad je obrazovana Sveta alijansa i kad su Jonska Ostrva stavljena pod engleski protektorat.

Meternih je umirivao Portu, zabranjivao je proti Matiji Nenadoviću da na austriskoj teritoriji radi kao srpski poslanik i objašnjavao je Dvorskom ratnom savetu da su neiskrene ponude Srba da se pokore Austriji, jer su ih oni uvek stavljali pred kakvu neposrednu opasnost od Turaka, a kad bi opasnost iščezla, zaboravljali su na te ponude. On je izbegavao svako kompromitovanje kod Porte. Uklanjao se i svakom za-pletu zbog razrivenih finansija i slabe vojne spreme.

Meternih je uzeo pisani i kompromisan stav u pitanjima Bliskog Istoka i ostavio je Srbiju njenoj sudbini. Miloš je realno shvatio austriski stav, pa nije svoje nade ni vezao za Austriju, nego za Rusiju. Ratovi s Francuskom, Bečki kongres i Sveta alijansa učinili su Rusiju važnim faktorom celokupne evropske politike. U toj politici ona je, posle Napoleonova pada, često nailazila na otpor Engleske i na kočenje od strane svoje reakcionarne saveznice Austrije. Austrija je želela sporazum među silama, da se spreči mešanje Rusije u unutrašnje poslove Turske i da se osigura mir koji je bio potreban trgovini.

Miloš nije očekivao da može diplomatsku situaciju i stav Austrije obrnuti u srpsku korist molbama i apelovanjem na čovečanske osećaje i neiskrenim obećanjima nego je držanje Srbije prilagodio diplomatskoj situaciji pa je političkim sredstvima, a ne ratovanjem, težio da postigne svoj cilj. Takav miroljubivi metod je odgovarao i austrijskoj konservativnoj politici, pa nije davao povoda za sukobe s Austrijom.

Grčki ustanak i srpsko pitanje

Kad se prvi put zalepršala francuska trobojna zastava slobode u grčkoj oblasti Jonskih Ostrva, nastalo je vrenje među grčkim rodoljubima i probudile su se velike nade. Pesnik Riga od Fere pošao je da razvije akciju u Grčkoj, ali ga je Austrija uhvatila i predala beogradskom paši, te ga je paša pogubio (1798). Taj pokret nije se mogao nastaviti, ali je uspeh srpskog ustanka hrabrio na akciju. Korfanac Kapodistrija, pretstavnik Rusije na Bečkom kongresu, pomagao je kulturne i nacionalne težnje svojih zemljaka. U Odesi je osnovano političko revolucionarno udruženje heterija filika (prijatelja) po primeru karbonara i drugih tajnih društava koja su tada, u vreme reakcije, procvetala. Ta organizacija okupi Grke po Vlaškoj i Moldaviji i raširi se među Grcima po ostalim turskim provincijama. Heterija uvuče u južnoj Rusiji i Karađorđa u svoje kolo. Daleko od domovine, Karađorđe je bio izgubio osećaj za stvarnost u Srbiji i shvatanje za njenu novu unutrašnju i spoljašnju situaciju. Heterija zadobi Karađorđa za plan da iz Srbije podigne ustanak hrišćana u Turskoj, koji bi doneo slobodu Grcima i drugim hrišćanima. Ali, kad je Karađorđe došao s tom namerom u Srbiju, ubijen je po naredbi Miloševoj (1817).

Heterija je nastavila svoje revolucionarne pripreme pa je, najzad, izbio ustanak u Grčkoj koji će potrajati osam godina i doneti oslobođenje Grčke (1821—1829).

Posle smrti cara Aleksandra poveo je njegov naslednik Nikola I (od decembra 1825) odlučniju politiku. On je izišao u susret želji sila da odvoji grčki ustanak kao pitanje od opšteg evropskog interesa od ruskih zahteva koji su se osnivali na ugovorima s Turskom. Tako je on ultimatumom zahtevao od Porte da vrati Vlaškoj i Moldaviji stanje kakvo je bilo pre 1821 godine, da pusti na slobodu srpsku deputaciju koju je zatvorila prilikom ustanka Grka, da načelno pristane da u dogovoru sa srpskim narodom uredi priviligije koje su mu obećane i da odredi punomoćnike koji će s ruskim punomoćnicima sklopiti definitivnu pogodbu o svima pitanjima o kojima je pregovarao Stroganov od 1816 do 1821.

Međutim je postignut u Petrogradu sporazum između Velingtona i Neselrodea i utvrđen u t. zv. Petrogradskom protokolu od 4 aprila 1826 o rešenju grčkog pitanja vrlo širokom autonomijom Grčke.

Kombinujući svoju akciju s engleskom, nadao se car Nikola da će lakše ostvariti svoje težnje, osnovane na Bukureškom ugovoru, i uticati na rešenje grčkog pitanja. I Rusija i Engleska uviđale su da ne mogu svaka svojom posebnom samostalnom akcijom postići u celini svoje ciljeve i sprečiti tuđe, pa su se sporazumele.

Austrija i ostale sile savetovale su Porti da po-pusti, samo da ne bi došlo do rata, te Porta primi ruske uslove (maja 1826). Sultan Mahmud II primio je ruske uslove. jer mu je trebalo vremena za reorganizaciju vojske, s kojom bi se odlučnije mogao odupreti ruskim namerama u dunavskim kneževinama i u Grčkoj. On ukinu 1826 janjičarsku vojsku i uvede novo uređenje i vežbanje vojske po evropskom uzoru, a bunu janjičara u Carigradu uguši u krvi. Otpor u drugim krajevima, kao u Jedrenu, Halepu, Erzerumu i Bosni slomljen je smaknućem glavnijih vođa otpora. Turska je morala uništiti staru janjičarsku vojsku da bi mogla stvoriti novu moderniju.

Kad je Turska tako ostala bez stare vojske i dok još nova nije bila organizovana, Rusija se koristila tom slabošću Porte i svojim sporazumom s Engleskom, pa je naturila Porti svoje tumačenje Bukureškog ugovora u Akermanskoj konvenciji od 7 oktobra 1826, koju je Porta zaključila da bi odgovorila primljenoj obavezi iz ultimatuma, a i da bi dobila vremena.

Akermanskom konvencijom potvrđene su sve odredbe Bukureškog ugovora od 1812, sve privilegije Vlaške i Moldavije i, u članu 5, sve obaveze Porte prema Srbima iz člana 8 toga ugovora, pa prema tom i obaveza da Porta sa srpskim izaslanicima uredi mere koje će osigurati Srbima ugovorene koristi. Obavezala se da će taj sporazum sa srpskim izaslanicima urediti i objaviti hatišerifom u roku od 18 meseci i da će taj hatišerif saopštiti ruskom dvoru. Trebalo je da hatišerif čini sastavni deo ove konvencije, tj. da bude pod garantijom Rusije, pa prema tom da i uređenje i prava Srbije budu pod ruskim protektoratom.

Posle potpisa Akermanske konvencije posla ruska vlada 1827 u Carigrad poslanika Ribopjera, koji je na to mesto bio imenovan već 1824 godine. Odmah iza njegova dolaska posla knez Miloš deputaciju u Carigrad da utvrdi s Portom srpska prava u smislu Akermanske konvencije. Ali, Porta je sad imala prečih briga i odlagala je rešavanje srpskog pitanja.

Tada su u smislu petrogradskog protokola intervenisale Engleska i Rusija kod Porte da reši grčko pitanje s njihovim posredovanjem. Porta je to odbila, a na to se Francuska pridružila sporazumu. Saveznici su poslali flotu u grčke vode i ta flota je uništila tursku flotu kod Navarina (20 oktobra 1827). Saveznice su prekinule diplomatske veze s Turskom. Austrija je nastojala lavirati, ali je stavljala predloge sasvim u smislu turskih želja i predlagala je da se prizna nezavisnost Grčke i tim Grčka ostavi sama prema Turskoj.

Rusija je, uprkos nastojanju Engleske da spreči rat, zaratila na Tursku (aprila 1828), a Francuska je primorala Ibrahim-pašu da evakuiše Moreju (u leto 1828). Krajem te godine doživela je neuspeh Meternihova akcija na stvaranju koalicije protiv Rusije i na sazivu kongresa.

U Aziji je napredovala ruska vojska pod Paskevičem, dok u Evropi nije mogla prve godine da slomije otpor moderno uvežbane turske vojske. Tek u leto 1829 prodro je Dibič (Zabalkanski) preko Balkana do Jedrena, ali s jako oslabljenom vojskom. Ipak je on predlagao caru da se pomoću hrišćana nastavi rat i da se uništi turska carevina. U tu svrhu on je predlagao da se sklopi savez sa skadarskim vezirom Mustafa-pašom Bušatlijom (Škodra-pašom), koga je bio knez Miloš zadobio. Dibič je bio stavio dva plana o podeli turske baštine u Evropi. Po njima je trebalo, uglavnom, da dođu u vlast ili pod zaštitu Rusije rumunske kneževine, Bugarska i Rumelija; u vlast Austrije: Srbija, Bosna, Dalmacija, severna i srednja Grčka; u posed Engleske: Moreja, Krit i Arhipelag, a Francuske Cipar. Prusija bi dobila neke oblasti od Austrije. Dok je tako na jednoj strani ruski general postavljao plan o imperijalističkoj podeli Balkana u duhu Katarinine politike, predlagao je, s druge stra-ne, bivši beogradski mitropolit Leontije, koji je tada živeo u Rusiji, ruskom caru u jednom memorandumu da pomogne da se Srbiji osigura miran unutrašnji razvitak i proširenje granica, jer je Srbija po svom geografskom položaju određena da postane jezgro južnoslovenskih zemalja.

Ruska diplomatija uzela je uže, praktičnije i ostvarljivije ciljeve, koje je mogla primiti i Porta i evropske sile. U Jedrenu je zaključen mir 14 septembra 1829. Jedrenskim mirom nije se Rusija teritorijalno mnogo proširila na račun Turske nego je utvrdila svoje protektorate. Turska je prihvatila otcepljenje Grčke po sporazumu triju sila.

Privilegije Vlaške i Moldavije ostale su pod ruskom garantijom. Porta se obavezala da će ispuniti obaveze o Srbiji iz Akermanske konvencije, da će joj vratiti šest nahija i da će to sve potvrditi hatišerifom koji će izdati i saopštiti ruskom dvoru u roku od mesec dana po potpisu ugovora. Jedrenskim mirom je Rusija postavila i postigla cilj da što više oslabi Tursku i da je učini što zavisnijom od sebe.

Otcepljenje Grčke, koja je proglašena samostalnom kraljevinom 1830, utvrđenje autonomije triju dunavskih kneževina i visoka naknada ratne štete davali su Rusiji moćno sredstvo za taj cilj. Neselrode je naskoro posle zaključenja mira pisao da je Turska na to spala da može postojati samo pod zaštitom Rusije i da mora slušati ruske želje. Tako se izmenjivala ruska osvajačka politika prema Turskoj s politikom protektorata. Tu zavisnost Turske stvarala je Rusija i nekim docnijim aktima, dok joj Evropa nije stala na put.

Kad je bila najveća opasnost za Tursku, pred zaključenje jedrenskog mira, izradio je francuski ministar Polinjak jedan šimeričan plan o podeli Turske i francuska vlada ga je, po odobrenju kraljevu, predložila Petrogradu. Po tom planu dobila bi Rusija Vlašku, Moldaviju i neke zemlje u Aziji, Austrija Bosnu, Hercegovinu i Srbiju, Francuska i Prusija neke svoje susedne zemlje, među kojima Prusija Holandiju, a Engleska holandske kolonije, a holandski kralj bi dobio Carigrad, Grčku i ostale balkanske zemlje. Ne mogući se, naravno, okoristiti u smislu ovoga plana, Francuska zauze Alžir, koji je bio pod turskom sizrenošću (1830).

Srbija je za vreme rusko-turskog rata ostala mirna, kako joj je savetovala Rusija, da ne bi izazvala opšti pokret hrišćana i otpor sila protiv uništenja Turske. I Miloš je mislio da definitivno rešavanje istočnog pitanja u tadašnjem momentu ne bi ispalo povoljno po Srbiju, koja je bila još slaba, dok su apetiti sila bili veliki. On je želeo da se Turska što više oslabi, pa da njegov uticaj na hrišćane bude što jači i da pripremi ujedinjenje svih srpskih zemalja. To je bio vrlo mudar i realan stav za srpsku politiku u istočnom pitanju.

U smislu jedrenskog ugovora izdao je sultan hatišerif od 18/30 septembra 1829 za Srbiju. Ali, naskoro pokuša Porta da izigra obavezu da vrati šest nahija. Tek na energičan ruski pritisak izdade drugi hatišerif s preciznijim odredbama o autonomiji Srbije. U isto vreme dobi Miloš pomoću novca berat o naslednom kneževskom dostojanstvu (1830). Šest nahija Miloš je poseo tek 1833, kad je Porta bila zauzeta egipatskom krizom.

Tako je Srbija usled ove duge grčke krize uspela da s ruskim zauzimanjem i na osnovu ruskih ugovora utvrdi i proširi svoju autonomiju i postigne nasledno kneževsko dostojanstvo kao važan elemenat samostalnog položaja.