Европа и српско питање 2

←<< 1. глава

ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић

3. глава >>→

II. ЕВРОПА И СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

Револуциони значај устанка.

Буна на дахије у Београдском Пашалуку 1804 године није могла Европи у почетку изгледати друкчије него покрет пролазног значаја, каквих је тада било често у трулој турској царевини. Али, кад се из историске перспективе добио преглед идејних основа и стварних резултата тог покрета, онда је могао један од највећих немачких историчара, Леополд Ранке, да му да назив „Српска револуција“, који много тачније одговара његовом општеисториском значају, него назив први српски устанак, како га је усвојила наша домаћа историографија, држећи се народне терминологије и гледајући га са ужег становишта националне и регионалне историје. Ранкеов назив оживео је поново последњи немачки историчар „Борбе Југословена за слободу и јединство“ Херман Вендел. Са становишта општеисториских идејних основа и резултата првог српског устанка оправданији би био онај термин ширег значаја. Њим се тачније изражава велики значај тог покрета за општу историју, па тим се даје и боље место нашој националној прошлости и њеном значају у општој историји.

Француска је ширила бунтовни дух по балканским земљама, међу босанским пограничним муслиманима, код владике Петра I, скадарских Бушатлија, видинског Пазван-огла, код Грка у Турској и на страни. Грчки револуционар песник Рига од Фере смакнут је баш у Београду. В. Ћоровић је тачно нагласио уску везу првог устанка с европском стварношћу, видећи у њему „одјек оне велике узбуне духова и поремећаја политичких односа које је изазвала француска револуција — француска револуционарна дипломатија.“ То сејање бунтовног духа могло је посредно помагати и српски покрет. Том духу одговарала је и прва застава међу српским устаницима која је била тробојница. Али, непосредна веза се не показује. Има само унутрашње сличности између те две револуције. Српска револуција има сличан историски значај за источно питање и балканску историју као француска за европску. Источно питање испреплетено је с међународном политиком целе нововековне историје. Српска револуција поставила је за његово решење ново, револуционарно национално начело, као што је француска револуција поставила то начело за решавање националних и међудржавних односа уопште. Са српском револуцијом отпочела је балканска револуција, револуционарно решавање источног питања по националном и демократском начелу, противно легитимистичком и империјалистичком, те се заиста по том начелу и спровело после борбе од једног века, уз врло активно учешће Срба. Српска револуција имала је политички и социјални садржај какав је имала и француска револуција: идеју националне и грађанске демократске слободе и једнакости и укидање феудалних односа радикалним решењем аграрног питања. И ово је била револуција бесправних поданика против привилегисаних господара за права човека и грађанина.

Ситуација у београдском пашалуку пред устанак.

Из једнолике српске сељачке масе у Србији, уздигли су се под крај 18 века зачетници грађанског сталежа: народне старешине, свештеници и трговци марвом и грађом. Код Срба настањених с оне стране Саве и Дунава у хабзбуршким земљама развио се имућан и просвећен грађански ред, који је већ имао и знаменитог претставника филозофије просвећености и националне и унитаристичке идеје Доситеја, будућег првог српског министра просвете. Из сарадње тих грађанских елемената с  ову и  ону страну Саве и Дунава развила се национална идеологија која је одговарала најнапреднијем европском, слободњачком духу француске револуције. У верски ексклузивном османлиском државном систему није могао овај грађански елеменат постићи никакав положај који би одговарао његову карактеру.

Ј. Цвијић је истакао главније географско-етнографске моменте који су утицали на стварање ослободилачког центра у Шумадији, као и у Грчкој. Ти географски елементи надопуњују горе споменуте социјално-политичке.

Погранични положај Србије, и то баш на дипломатски и војнички активистичкој аустриско-турској линији, био је од великог значаја за ослободилачку улогу Србије. Разривена турска царевина почела се на крајевима одроњавати. Пограничне земље биле су бар с једне стране заштићене од оружане акције централне власти. На тој страни могле су имати веза с иностранством, па су најпре у вези с њим могле се приучавати на борбу с Портом, добивати материјалну и моралну помоћ и снабдевати се оружјем, муницијом и храном. И у политичком погледу било је најприродније да се српско питање постави на додирној линији с хришћанском Европом. Тако се на периферији према млетачкој области према мору најраније почела развијати независност Црне Горе, па Србије, Грчке и Румуније. Мали војнички и дипломатски значај како Црне Горе тако и суседне јој Млетачке Републике, па најзад и пропаст те републике 1797, нису омогућили да Црна Гора остане главни ослободилачки центар Срба и носилац српског питања.

Унутрашњи разлог за развијање ослободилачког покрета у Србији после свиштовског мира лежао је у новим приликама Београдског Пашалука после тог мира. Реформни султан Селим III (1789—1807) сматрао је јаничаре као главни узрок војне слабости Турске и као главну сметњу њезину реформисању, па је одлучио да их укине и да заведе савременију војску. У последњем рату показали су се они као врло непоуздана одбрана Београда и тог целог пограничног пашалука. Они су у њему, у последње време, били главни узрок нереда и насиља, Султан је одлучио да у овом пограничном крају уведе ред и сигурност, на што се обавезао и у свиштовском миру, хтео је да поврати масе избеглица, да ојача привредну и пореску снагу земље. Због горњих разлога, особито што нису у последњем рату одбранили како треба Београд и пашалук од аустриског освојења, забранио је султан јањичарима повратак у Београдски Пашалук.

Порта је ферманима од 1793 и 1794 увела неке реформе у Београдском Пашалуку да би задовољила Србе и увела ред. Тим реформама се развијала нека врста самоуправе кнежина. Те повластице имале су сличности с повластицама које су од старине имала Архипелашка Острва. Ова врло уска самоуправа добила је и неке елементе посебне војне организације Срба. Срби су употребљени као народна војска да помажу султанову војску у одбрани против протераних јањичара који су се склонили у Видин код султанова одметника Пазван-огла и покушавали да се врате у Београдски Пашалук.

У овој, макар и уској самоуправи вежбали су се Срби несвесно за самосталну државну управу, а у настављању војне активности одржавали су пређашње и стварали нове елементе за самосталну народну војску.

Због спољних неприлика и тешкоћа султан није успео да трајно спречи јањичарима повратак у Београдски Пашалук. Он их је најзад пустио у тај пашалук, где су убрзо приграбили сву власт. Њихове четири поглавице дахије завеле су убрзо у пашалуку режим самовоље и насиља.

Срби у Београдском Пашалуку, већ навикнути на неку самоуправу и на борбу против јаничара, почеше се спремати за борбу. Револуционарно спремање против турске власти захватило је Србе у свима крајевима, не само у Шумадији него и у Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Угарској.

Постављање српског националног програма.

И пре и после почетка устанка стварају се планови о слободној српској држави. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић 1803 и карловачки митрополит Стеван Стратимировић 1804 године настоје да задобију руског цара за план да се створи „славјано-сербско царство“, а Сава Текелија 1805 покушава да заинтересује аустриског цара за план „српског или илирског краљевства“. Непосредно пред устанак изражавао је бачки владика Јован Јовановић у писму петроградском митрополиту од 14 јануара 1804 наду у помоћ православног цара за подјармљене Србе. Вође српског народа тога времена, и у Србији и ван ње, мислили су да треба покренути српско питање у Турској, и то да га треба покренути сопственом снагом самих Срба помоћу великих сила, најближе заинтересованих на Балкану: Аустрије и Русије.

Тако постављен програм показивао је не само нечувену смелост него и дубоку инстиктивну проницљивост и осећање духа времена. То је значило претварање вековног инстинктивног става у практичан покрет и акцију у згодно време. Ма како да је за Турску резултат био од релативно малог значаја, ако се схвати само као губитак једног пашалука од остале велике царевине, значај његов је био огроман у начелном и идеолошком смислу. Дотада се поступало с источним питањем само по империјалистичком методу освајања и интересних сфера две најзаинтересованије велике силе на истоку: Аустрије и Русије. Покретањем српског питања унутрашњом иницијативом српске раје по једном новомначелу, које је поставила француска револуција: по начелу националне демократске слободе, примењен је сасвим нов метод у решавању вековног источног питања. Стара национална традиција спојена је с новим тенденцијама и конкретизирала се код духовних и политичких народних вођа у плану о обнови националне државе.

Покрет је најпре почео као буна против дахија који су сазнали за спремање и почели убијати народне старешине. Устаници су најпре поставили своје питање као лојалну борбу против насилних султанових одметника дахија (1804).

Вође устанка почели су рано да постављају широк програм за народно ослобођење и да траже помоћи на страни, осећајући се сами преслаби према Турцима и не верујући ни у какву поправку стања без стране гарантије. Вековно искуство, потврђено најпосле и примером дахиског режима, упућивало је Србе на мисао да им је немогуће под турском управом осигурати достојан човечански живот. Зато су брзо створили непроменљиву одлуку да се под сваку цену ослободе непосредне турске власти. У том програму биле су одмах од почетка све основне идеје ослободилачког покрета: бескомпромисна одлучност да се створи народна аутономија, да се у том циљу организује сва народна снага и да се за тај народни идеал добије помоћ неке велике силе, макар се за то признао њен протекторат који не би угрожавао унутрашњу самосталност земље. Тим је српско питање постављано као европско питање.

Историчар „Васкрса државе српске“ Стојан Новаковић сматрао је да је српски покрет .почео изненадно из простог очајања „да се само живот и лични опстанак спасу“ и да се српска основица сасвим изменила „успесима, током борбе, немоћу турском да се ново стање ствари уведе у живот, општим нередом у Турском Царству и утицајем других политичких идеја“. Међутим, В. Ћоровић је указао на широку подлогу спремања устанка у свима српским земљама, те се устанак у Београдском Пашалуку може сматрати као почетак српске револуције која је због споменутих специјалних прилика баш ту избила.

Аустрија и буна на дахије

Врховни вожд устанка Карађорђе увек је изражавао такве главне шире ослободилачке смернице програма, а и народ их је тако осећао. Основни циљ је увек био да се збаци турска власт, а стално се тактизирало да се добије преко потребна страна помоћ ма и уз цену признања страног протектората. У почетку су наде биле управљене на суседну Аустрију. Већ крајем марта обраћају се Карађорђе и друге старешине земунском пуковнику Томерлину. У молби се позивају на верну службу у последњем рату због које им се Турци свете, па због чега су се и завадили с њима. Молили су Томерлина да испослује код цара да им пошаље доброг вођу да их предводи и уреди. Крајем априла изражавао је Карађорђе пограничном аустриском капетану Шајтинском жељу да прими аустриски протекторат и једног царског принца као намесника, а ако Аустрија не хтедне дати протекторат, он ће га затражити од неке друге силе, али под турским јармом неће више никако остати.

Тако су Срби правили од тог унутрашњег спора Турске дипломатско питање и увлачили су своју ствар у велике међународне комбинације, с којима у вези се могла једино решити. Одмах у почетку помишљало се на заштиту и друге силе, осим Аустрије, а то је могла бити само Русија, као сила поред Аустрије најзаинтересованија на Балкану.

Аустрији није било у интересу, за време великих заплета у Европи поводом Наполеонове освајачке политике, да се у њеном суседству мењају прилике, кад она не може на тој страни имати на расположењу све своје силе да натури решење која одговара њеним интересима.

Ни погранични извештаји ни дипломатска акта Аустрије из тога времена — које сада систематски штампа А. Ивић у новој опширној збирци „Списа бечких архива о првом српском устанку“ у издањима С. к. академије — не показују да се буна у Србији у почетку озбиљније схватила него покрети који су у разривеној Турској тада били на дневном реду. Нарочито у почетку није се могло ни замислити да ће она узети онај замах и имати онакав значај и онакве последице какве је имала. Аустриској влади је било разумљиво што се Срби дижу против насиља дахија и што хоће да се сами помогну против њихова неподношљивог режима, кад је и сама предузимала кораке код порте против Кучук-Алије и захтевала да га уклоне из Београда због стварања нереда на граници, али је на то добивала одговор свог цариградског интернунција да он верује, додуше, у добру вољу Порте, али да не верује у њену снагу да би могла провести своја наређења против Кучук-Алије.

Слично убеђење изражавали су Срби непрестано према претставницима аустриских власти: да их турски режим не може осигурати од насиља, нити трајно одржати обећања ако их и даде. Повратак режима јањичара то је најбоље доказао. Зато су одмах тражили јемство аустриских власти и одбијали сва обећања дахија без тога јемства. У турска обећања нису могли веровати не само због тога што Порта није имала снаге да их одржи против одметника од њене власти, него и због тога што су Турци имали убеђење да не морају одржати реч коју даду раји. Слично убеђење, да не могу веровати непријатељу своје вере, изражавале су исто тако и дахије, кад су им у почетку неки крајеви обећавали да ће остати у миру.

Схватајући буну у Београдском Пашалуку као оправдан револт народа против насиља и безакоња дахија, Аустрија је настојавала и код Порте и код устаника да се међусобно споразумеју и уклоне повод за немире. У томе смислу заузела се у Цариграду. Тим је мислила одржати пријатељство Порте, добити утицај на Србе и ипак одржати старо стање у суседном турским областима, јер се, у тадашњим приликама, ту нису могле провести промене у аустриску корист. Том помирљивом циљу служили су састанци њених пограничних органа с вођама устаника, па и посредовање да дође до личних преговора између изасланика београдског паше и дахија и српских старешина с Карађорђем на челу у Земуну 10 маја 1804. Командант Славоније и Срема генерал барон Генеин отворио је лично конференцију и ставио обема странама на срце да успоставе мир на граници који је потребан и за њих и за опште добро. Али, на том састанку није могло доћи ни до каква споразума између Срба и Турака.

Аустрија је желела да се поврати мир у Београдском Пашалуку не само због интереса опште политике, него и због посебних потреба пограничних области. Због тих немира отежан је погранични саобраћај и трговина, а граничари су оптерећени појачаном стражарском службом.

Пошто су избиле борбе између устаника и дахија, аустриска банатска генерална команда предузела је половином марта 1804, по одобрењу надвојводе Карла, да избегне сваки повод због кога би се Порта могла пожалити на повреду уговора о миру, па је одбила молбу Срба да се могу склонити на аустриско земљиште и снабдевати се муницијом у аустриским земљама. Али, та забрана није у таквом облику остала. Иако је желела да се покаже лојална према Порти, Аустрија није хтела ни устанике сасвим отуђити, па је барон Генеин већ у марту допустио да се устаници могу у мањим количинама у облику нормалне трговине снабдевати муницијом код овлашћених трговаца барутом. Пребацивање на аустриску територију се могло толерирати само за ненаоружане породице. Аустриске пограничне власти чиниле су исто тако мање услуге турским државним органима и дахијама, особито одашиљањем писама преко аустриске територије.

Међутим, аустриски погранични војни команданти имали су живе традиције и симпатије за војну активност у Србији још од времена прошлог рата, па су тим својим држањем улевали наде и давали потстрека Србима уочи устанка и у почетку његову. О том сведоче многа писмена обраћања проте Матије, Карађорђа и старешина, особито земунском мајору Митесеру, земунском заповеднику, у којима се позивају на његове савете и сугестије и траже помоћи у муницији.

Порти је канцелар граф Кобенц давао разборите савете преко свог цариградско интернунција Штирмера, да што пре лечи зло и да благо и обазриво поступа према Србима приликом успостављања мира и свог ауторитета. У одговору реис-ефендијину види се став Порте која је изјављивала да хоће да заштити хришћанске поданике од тлачења београдских дахија, али да им, због политичких и верских разлога, не може жртвовати дахије и тако изазвати незадовољство јањичарског кора коме припадају. Стога је одлучила да пошаље босанског везира Бећир-пашу да измири обе стране и да утврди сигурност за будућност. Интернунције је закључивао да се Порта неће ни у овој прилици одрећи својих уобичајених половних мера.

Аустрија је одбила понуду Срба да им даде свој протекторат, јер би то узимање туђе земље усред мира имало у тадашњим мутним временима недогледних последица. Али, та понуда је јако поправила расположење цара Франца према Србима, па је он решио да се никако не оставе освети Порте Срби који су се обратили њему за заштиту и понудили да му се покоре. Порти је требало само у општим изразима саопштити да је из очајања дошла и таква инсинуација из те провинције и саветовати јој да што пре нађе лека тим немирима. Граф Колередо је одлучио да Русију о том свему обавести преко петроградског посланика графа Стадиона, делом због тога да би се предупредило евентуално обраћање тих православних поданика на Русију и да би се руска предусретљивост аустриским примером ограничила, а делимично да би се Русији дао несумњив доказ да Аустрија стоји непоколебљиво на начелу одржања Турске. У духу те аустриске политике смиривања слао је устаницима писма и архипастирске посланице карловачки митрополит Стратимировић, али је тајно помагао њихово снабдевање оружјем и муницијом. Аустриским властима било је наређено да у свакој прилици одбијају понуде Срба да се потчине Аустрији и да их саветују да остану покорни својој законитој власти, а уједно да их уверавају да им је аустриски цар наклоњен и да ће се заузети за њих код свога пријатеља а њихова законитог суверена султана.

Укратко, Аустрија је желела одржати поверење и Порте и устаника и склонити их на трајнији споразум, уклањањем узрока буне, у првом реду уклањањем дахија. Тако се развијала ситуација до доласка Бећир-паше под Шабац 26 јуна 1804.

Дотле су Срби водили одлучну оружану борбу да униште дахије. Кад је стигао Бећир-паша пред Београд Срби га лепо дочекаше, а дахије побегоше Дунавом. Срби их, по одобрењу Бећир-паше, стигоше у Ада-калу и побише. Бећир-паша обећа Србима скучену самоуправу, какву су добили 1793 године, те их привремено умири. Али, после дахија осили се у Београду вођ крџалија Халил-ага Гушанац. Поред њега нису имали стварне  власти ни дотадашњи везир Хасан-паша, ни његов наследник (од краја августа) Сулејман-паша, ни Портин изасланик Бећир-паша, кога је Гушанац пустио да оде из Београда тек кад су му Срби послали суме које је тражио као најам за своје крџалије још од времена дахија.

Порта, дакле, није могла ослободити Београдски Пашалук од насилника. Она није послала ни потврду Бећир-пашиних обећања Србима. У таквом стању, без стране гарантије, Срби нису били сигурни да се неће вратити насиља као за време дахија, те народне старешине одлучише да не пуштају из руку оно што су постигли, тј. своју власт у десет од тринаест округа Београдског Пашалука, у којима су истерали Турке из села. Они су се обратили цару Францу с молбом (од 3 августа 1804) и у питању споразума с Бећир-пашом, молећи цара да посредује да се склопи тај споразум и да узме јемство за Њ. Међутим, упркос предусретљивости обе стране, споразум се није могао дефинитивно потписати.

Постављањем Сулејман-паше, пријатеља дахија, за београдског везира Порта није могла стећи поверење устаника. Зато је остао без ефекта и ферман којим је обећала Србима законитост и узимање само законског харача и десетине.

Српски устанак излазио је одмах из унутрашњег оквира Турске и постепено се ширио преко Аустрије и ускоро нарочито преко Русије у питање европског карактера, како га у широкој дипломатској вези прати у нашој историографији опширно дело Г. Јакшића „Европа и Васкрс Србије“.

Русија и српски устанак.

Русија је била суревњива на Аустрију из два разлога: што је Аустрија постала готово посредник између Порте и устаника, па тим појачала свој утицај на обе стране, док је дотада Русија својом пријатељском политиком вршила јачи утицај на Порту, а због идентичности вере и расе претендовала да има и на Србе такво првенствено право. Граф Стадиан је по упутству Дворске канцеларије имао да докаже кнезу Чарториском примерима како се Аустрија држала пасивно и неутрално: да је вратила из Беча агенте Пазван-огла и београдских бунтовника кад су дошли да набаве оружја, да је одбила молбу Срба за аустриски протекторат, да је забранила обема завађеним странама да се снабдевају с аустриске територије, али да је то допустила Портину изасланику Бећир-паши, и чак му дозволила да пече хлеб за војску на аустриској територији. Што се, пак, тиче аустриских официра у устаничкој војсци, то су сигурно појединци, бивши учесници у аустриском фрајкору у последњем аустриско-турском рату. Граф Стадион се жалио Чарториоком на бес којим су претставници многих европских дворова покушавали да компромитују држање Аустрије у тој ствари. Чак је граф Голц сумњичио Аустрију да жели да Србију учини аустриском провинцијом.

Будући да Аустрија није хтела да активно помогне Србе, обратили су се они Русији. У јесен 1804 (13 септембра) послали су они депутацију у Петроград. Чланови те депутације били су прота Матија Ненадовић, Јован Протић и бивши аустриски официр Петар Новаковић Чардаклија, ожењен Рускињом. У Харкову су узели за секретара Тодора Филиповића, професора универзитета. Депутати су молили кнеза Адама Чарториског, министра иностраних дела, да Русија помогне Србе оружјем, муницијом, војском и новцем и да изради Србији аутономан положај под руском заштитом, као што су га имала Јонска Острва. Та острва су, наиме, били посели Французи, кад су укинули Млетачку Републику, а од њих их је освојила руско-турска флота, па су Турска и Русија учиниле од њих Републику седам острва под султановом врховном влашћу и под протекторатом Русије, — јединствен пример да је стављена једна хришћанска земља под турску власт у савременом периоду. У таквој аутономији Срби су тражили српско правленије, тј. управу, а изјављивали су се спремни да признају суверена права султанова, да му плаћају умерен данак и да војују против његових одметника.

У време кад је избио српски устанак, Русија је још водила политику пријатељства и заштите Турске, како ју је утврдила савезом од 1799 године и заједничком акцијом против Бонапарта. Она је имала циљ да Таквом политиком јача свој утицај у Турској и да спречи да се Порта не баци у наручје Француској. Том политиком успела је Русија да регулише свој утицај на управу у дунавским кнежевинама Влашкој и Молдавији. То је уређено тако да је султан једним хатишерифом од 1802, неком врстом уставног или органичког статута, одредио да се кнежеви Влашке и Молдавије постављају на седам година и да се пре истека тога рока не могу свргнути без пристанка Русије.

Ипак су и у овом периоду руске протекторске политике према Турској изношени у руским утицајним круговима планови о подели Турске. Тако је граф Ростопчин излагао писмено цару Павлу да је Порта растројена у свима деловима и да су све њезине мере само лек који лекари дају болеснику без наде не хтејући га обавестити о опасности. Он је предлагао да се Турска раздели у споразуму с Прусијом, Аустријом и Француском. Требало је да Русија узме Румелију, Бугарску и Молдавију, Аустрија Босну, Србију и Влашку, Прусија накнаду у Немачкој, а Француска Египат. По примеру млетачких острва требало је Грчку са свима архипелашким острвима учинити републиком под заштитом споменуте четири силе. Још, дакле, нису били ишчезли пројекти Катаринина доба о подели Балкана на источну руску и на западну аустриску интересну сферу. Цар Павле је прихватио тај план, али је наскоро био убијен (1801). Његов наследник Алексадар I наставио је курс протекторске политике над Турском па такви планови нису били више актуелни.

Кад је Бонапарте, као први конзул, почео да говори о изгледима на скору пропаст Турске, поручио му је цар Александар, у смислу те нове руске политике, да је он противан сваком непријатељском плану против Турске. Цар је очекивао да ће Бонапарте напасти на Турску из јужне Италије, па се спремао да пошаље војску у дунавске кнежевине и флоту у турске воде, па да тако с протекторском улогом врши руску експанзију у Турској. У тој ситуацији избио је српски устанак и створио је опасност да би се Француска могла на тој страни уплести, а уједно тај устанак је дао прилику Русији да протегне свој утицај на још једну област Турске.

Русија је повела акцију код Порте да обнове већ тада савезни уговор од 1799, премда му је рок истицао тек 1807 године. Док су још о том вођени преговори, руска влада је лепо примила српске депутате, дала је устаницима новчану помоћ, али им је и саветовала да по једној депутацији ставе своје захтеве у Цариграду.

Срби су послушали руски савет и послали су у Цариград депутацију, у којој су били: прота београдске нахије Алекса Лазаревић и главни лиферант устаника Стеван Живковић. Успут у Букурешту узели су капетана Чардаклију да им буде посредник код руског посланика Италинског у Цариграду. Депутација је предала Порти једну молбу (од 13 маја 1805) у којој су Срби тражили самоуправу и изражавали верност султану. Али, Порта је схватила сав значај српског устанка и одлучила је да га угуши, бојећи се како успеха аутономних тежња Срба, тако и потстрека који би њихов успех дао другим хришћанима у Турској у то бурно време. Чак и кнезови васалне Влашке и Молдавије, фанариотски Грк и патриота Ипсиланти и Мурузи одазвали су се споро и неискрено Портиној жељи да утичу на Србе да се умире (у пролеће 1805).

Српска депутација ступила је у тајне везе с Италинским. Овај се заузимао за жеље Срба и покушавао је да за то добије помоћ и аустриског посланика, али узалуд. Он је послао опомену депутацији да се не заведе тежњама фанариота, који су радили да Србија добије једног фанариотског кнеза. Порти је јавио Реџеп-ага, према обавештењима из аустриског извора, да је српска депутација била у Петрограду и добила велика обећања. Мислило се да је то охрабрило Србе те су проширили своју акцију и заузели и преостале три нахије Београдског Пашалука у којима су се окупљали побегли јањичари (у јулу 1805). Порти су стизале вести да се узнемиреност раје шири и изван Београдског Пашалука. Покрет таквих размера, помогнут Русијом, могао је имати недогледних последица. Зато Порта одлучи да се не обзире на препоруке и жеље Русије и да не верује уверавањима Италинског да је руски цар саветовао српској депутацији у Петрограду да Срби буду покорни султану и да ће и он препоручити султану да им по својој милости да оно што моле. Порта одлучи да Србе покори силом. Она постави за београдског везира нишког Хафиз-пашу и нареди му да с војском успостави старо стање.

Борба против султана и тражење стране гарантије.

Од пролећа 1805 устаници су прегли да што боље снабдеју, уреде и увежбају војску. Покрет је почео да се шири и у нишки и пиротски крај и у Херцеговину. Позвали су и црногорског владику Петра I да побуни Херцеговину, али је владика с најлепшим жељама одговорио да ће сачекати заповести из Петрограда, јер се налази под заштитом руског цара.

Први војни нападај Порте дочекали су Срби при-правни и сузбили су Хафиз-пашу код Иванковца близу Параћина (18 августа 1805). Тако су устаници ступили у отворену борбу против султана, те је њихова буна против насилника добила карактер отворене борбе против турске власти уопште, али, ипак, они су и даље уверавали да се не боре против султана. Неколико дана пре тога турског пораза уклонили су се српски депутати из Цариграда на једном руском броду у Одесу.

Порта се није могла помирити с овом војном срамотом и поново је чинила војне и дипломатске припреме да угуши устанак. Шеих-ул-ислам је једном фетвом позвао верне у рат против бунтовника. Порта је спремала војску из Софије, Скадра и Травника против устаника и именовала је румелиског валију Ибрахим-пашу за сераскјера (главног команданта). Устаници су појачавали своје унутрашње позиције: уређивали су управу, установили управни савет и заузели су Смедерево. Али, наставили су покушаје да приволе Порту да им испуни жеље. Поновили су преко Италинског своју молбу султану од 13 маја 1805, а замолили су поново и цара Франца да се за њих заузме код султана, надвојводу-палатина угарског да их помогне оружјем и муницијом, а цара Александра да их спасе од пропасти (12 децембра 1805). Молбу султану поновили су и 5 јануара 1806. У сличном смислу одговорили су и на писма цариградског патријарха од јула и октобра 1805. 24 јануара су поновили молбу султану, аустриском и руском цару. Од оба цара су молили, ако их султан неће да обезбеди по њиховој молби, да онда једна комисија претставника Порте, Русије и Аустрије испита узроке немира у Србији. Тим предлогом је још више наглашаван међународни карактер решења који су Срби желели, а који Порта није никако хтела примити. С тим молбама упутили су устаници депутацију у Беч (почетком фебруара 1806), у којој су били прота Матија Ненадовић, Божа Грујовић (који је тако посрбио своје старо име Теодор Филиповић) и земунски грађанин Милош Урошевић. У целој ужурбаној акцији и у тексту молба изражавао се велики страх Срба од нових великих војних припрема Порте, али у исто време и одлучност да се што боље дипломатски и војнички припреме за непопустљиву борбу против повратка старог стања.

Проширење Наполеонова интереса на Балкан.

Међутим, током 1805 године јако се променила међународна ситуација у Европи, па и око Балкана. Наполеон се прогласио царем (2 децембра 1804) и наставио је своју империјалистичку политику, која је продужила рат с Енглеском и изазвала образовање треће европске коалиције.

Цар Александар је желео да задобије Енглеску за план да се не само врати Француска на границе пре револуције, него и да се реши балканско питање припојењем Влашке и Молдавије Русији и образовањем једне српско-грчке конфедерације од балканских земаља под руским протекторатом. Енглеска је била одлучно противна руској експанзији на Балкану, према Средоземном Мору, па је пристала само на онај део плана који је био против Француске, те су на тој основи приступиле у коалицију уз Енглеску и Русију Аустрија, Шведска и Напуљ. Енглеска је утврдила своју превласт на мору победом код Трафалгара, Наполеон је одлучио копнени рат победом у троцарској битки код Славкова (Аустерлица, у аустриској Моравској, 2 децембра 1805), одузео је од Аустрије миром у Пожуну (данашњој Братислави), 26 децембра 1805, поред осталог, бившу млетачку област с Истром, Далмацијом и Боком Которском и тако је постао сусед српских земаља на турском Балкану. Сад је Француска и територијално и политички постала јако заинтересована сила за сва питања која су се тицала опстанка турске власти на Балкану.

Нови сусед Турске Наполеон иступио је као турски протектор и настојавао је да протекторску улогу преотме од Русије. У шенбрунском уговору од 15 децембра 1805 којим је успео да пруском посреднику Хаугвицу, под утиском сјајне победе над царевима Францом и Александром, натури савез и разне уступке штетне за Прусију, уговорио је Наполеон с Прусијом да обе стране чувају независност и интегритет Турске. Тим је Наполеон наставио политику коју је био вратио на старе пријатељске основе према Турској, пошто је оставио Египат и склопио мир с Турском. Он је успео да разбије неповерење које је после египатског похода владало на Порти према амбицијама француским на истоку.

Његов министар спољних послова Талеран предлагао му је 1805 године другу политику, којом је требало да гурне Аустрију на Балкан и непомирљиво је завади с Русијом. По том предлогу требало је од Аустрије отргнути млетачку територију и Тирол, а као накнаду дати јој Влашку, Молдавију, Бесарабију и северну Бугарску. Тако би Аустрија чинила на Дунаву запреку против руског продирања на Балкан и могла би служити као ослонац против Русије и Прусије. Наполеон није одобрио тај план, уколико се тицао компензација Аустрији на штету Турске. Он се одлучио да стави слабу Турску, а с њом и цео Балкан, под свој протекторат и да ту не пушта ни Аустрију ви Русију. Турска му је могла послужити да веже један део руске силе, кад Русија буде на страни његова крвног непријатеља Енглеске.

У фебруару 1806 посео је Наполеонов генерал Молитор, по пожунском уговору, Далмацију до Неретве. Црногорци и Руси с руске флоте претекоше га и заузеше Боку Которску. Дубровник допусти генералу Лористону пролаз с војском кроз град. Он поседну тврђаве и тако учини стварно крај Дубровачкој Републици (крајем маја 1806, а коначно је укинута 31 јануара 1808 године).

Турска сада поче све више нагињати Француској, а против Енглеске и Русије, које су и даље остале у рату с Француском. Због тог приближења француске територије и због сумњивог држања Порте дође у опасност руска војска на Јонским Острвима и све руске амбиције и утицај у Турској. Русија поче већ с пролећа 1806 гомилати војску на граници према Турској. Помицање француских граница до Босне и Црне Горе могло је проширити француски утицај и на Србе на штету аустриског и руског утицаја. У том смислу је говорио кнез Чарториски графу Мервелту позивајући Аустрију да претекне Наполеона снабдевајући Србе оружјем и муницијом и тако их придобијајући. На то је упућивала и српска депутација која је примљена у царској канцеларији у Бечу 28 фебруара 1806. Депутати су изјављивали да ће се обратити Наполеону за помоћ, ако их одбије аустриски и руски цар. Тим су се, дакле, и у стварности и у надама Срба отварале могућности да српско питање уђе у шире међународне односе, да се уплете у политику и треће велике силе у Европи.

Појачавање компромисног става Русије

Већ поводом децембарске молбе устаника одредио је цар Франц аустриско становиште у тадашњој ситуацији инструкцијом надвојводи Карлу од 3 јануара 1806. Из ње се види да је нова ситуација после тешких губитака још јаче приморавала Аустрију да се држи своје дотадашње помирљиве политике. Прилике тога момента и односи с Портом допуштали су цару Францу, по тој  инструкцији, само ту могућност да својим заузимањем допринесе толико колико се може постићи на задовољство обеју страна. Изражавао је мишљење да се ни од Русије у тадашњим приликама не може очекивати активније учешће. Порту је, пак, уверавао преко интернунција Штирмера да неће ни на који начин помагати Србе ни њихову борбу против султанових трупа које на њих иду. Али, Портине сугестије да Аустрија посредује да се Срби врате у потпуну покорност, уз једино обећање амнестије а без сигурности за мирно и срећније уређење у будућности, граф Стадион је сматрао неизводљивим, јер је многоструко искуство научило Србе шта могу од Порте очекивати, ако се појаве само као молиоци, а испусте из руку свако средство за јачу потпору својих жеља, Међутим, што даље буду трајали ти немири и што критичније уједно буду прилике Европе у погледу Турске, то опаснији су могли постати ти немири не само за Порту, него и за Аустрију као непосредну сусетку. Зато је Стадион одлучио да одмах са српским старешинама што ближе расправи целу ствар и из тога створи закључак, како би се што пре могао повратити мир у тој земљи. Усмене и писмене жеље које је српска депутација поднела у царској канцеларији, потврдиле су уверење аустриског министра спољних послова да се Срби не могу умирити празним обећањима без икаквих стварних гарантија. Ти немири угрожавали су аустриску границу, трговину и саобраћај, као што је показао случај кад су београдски Турци отели неколико аустриских лађа с хлебом и храном, и, најзад, примицање француске границе у Далмацију и Боку стварало је опасности и за Аустрију и за Турску.

Српским депутатима: проти Матији, Божи Грујовићу и Милошу Урошевићу приказао је 1 марта 1806 у Тајној дворској и државној канцеларији у Бечу дворски секретар Валенбург ситуацију у којој им Аустрија не може испунити молбе, да им даде спремних вођа, редовних трупа, оружја и муниције, јер би то довело до рата с Портом и њеним савезницима. У Бечу су умиривали српске депутате да у то зимско доба Турци не почињу операције. Увиђали су да искуство оправдава што Срби неће да положе оружје док им се не реши судбина, али су им напомињали да морају знати којим средствима могу од турских команданата добити времена. Препоручивано им је да онда то време брзо употребе да од султана добију опроштај и такве уредбе за њихову сигурност које им муслимански владар, који је при-моран да посебно штити своје сувернике, може као хришћанима дати. Стога им је препоручено да напишу такве предлоге, па, ако хоће, нека их настојавају посредовањем аустриског двора остварити код свог законитог суверена. Даља молба депутата да се аустриска влада заузме код суседних паша у њихову корист, могла се, по мишљењу графа Стадиона, прихватити и чак сложити с намером Порте, тим више што њој не може бити свеједно да ли ће неки искрени пријатељ, каошто је аустриски двор, уклонити те немире пре него можда Француска добије времена да се умеша.

У духу царева решења по реферату графа Стадиона од 6 фебруара 1806 и у смислу тог одговора,српској депутацији посредовао је интернунције код султана, а генералисим надвојвода Карло, царев брат, чији су подређени војни органи на граници одржавали везе са српским старешинама и турским властима, посредовао је код румелиског сераскјера Ибрахим-паше и код београдског, босанског и видинског валије и зворничког паше, а обавестио је о том и Карађорђа.

Од почетка устанка Аустрија је дозвољавала да устаници набављају на њеној територији оружја и муниције у трговини намало, тако како се није могло повредити начело неутралности. За извоз жита и брашна била је издата општа забрана. У августу 1804, и доцније, изнимно је дата дозвола београдском гувернеру за набавку хране. Али, кад су београдски Турци присвојили неке аустриске лађе с храном, а и устаници чинили безакоња, примљена је строжије та забрана. Од коликог значаја је било за Србе снабдевање из Аустрије, показују ове речи из једног писма депутата Живковића из децембра 1805: „Оскудни смо сеном и храном те морамо из Немачке куповати брашно по 30 гроша (3 дуката) 100 ока“. У писму које је цар Франц послао султану објашњаван је српски устанак насиљима дахија над својином, женама и децом Срба. Чак су повредили и аустриску границу и нису више признавали никакву закониту власт. После њихове погибије то исто је наставио Гушанац Алија који држи у Београду у завасиности и самог султанова гувернера. Раја „верне провинције Србије“ дигла се на оружје у очајању кад више није могла наћи заштите код локалних власти и кад су њихове покорне молбе изопачили нечисти канали кроз које су морале проћи, јер су ти тирани сејали неповерење између суверена и његових поданика. Они су онемогућили миран погранични саобраћај с Аустријом. Ти нереди и анархија постају опаснији због опште критичне ситуације времена. Измирити обе стране, значило би уклонити огњиште раздора и анархије, а тим и поље за све субверзивне комбинације. Због тих разлога је, објашњавано је у том царевом писму, његов брат надвојвода Карло пријатељски интервенисао код обе стране да одрже мир док се цар заузме код султана да изда општу амнестију и проведе цивилно изравнање сукоба.

Ова аустриска тежња била је искрена и најбоље је одговарала њеним интересима тога момента. На Порти су ипак налазиле одјека оптужбе да Аустрија помаже устанике ратним потребама, тобџијама и другим стручним војним лицима, Интернуиције је сумњао да чак и Италински потхрањује турске сумње против Аустрије, јер је био суревњив на аустриску интервенцију и желео ју је заменити руском.

Аустрија је желела да не испусти из руку уређење српског питања у Београдском Пашалуку у смислу својих интереса и да не пусти да га Русија уређује, јер тенденције Русије, премда јој је тада била савезница, нису могле бити потпуно у сагласности у овом питању с аустриским интересима. Зато је њена влада одвратила српску депутацију од пута у Петроград и узела српску молбу за руског цара да је сама отпреми. Неповерљиви депутати предали су другу сличну молбу руском посланику у Бечу графу Разумоваком да је отпреми цару. У њој су молили да им се да помоћ у новцу, оружју и војсци и да им се стави на чело царев брат велики кнез Константин Павловић. Цар Александар, као претставник православних и словенских народа, има на то много веће право него Наполеон кад је послао свог брата да покори Италију.

Пораст значаја српског питања за Русију

Међутим су се у исто време бавили у Петрограду чланови српске цариградске депутације: Алекса Лазаревић, капетан Чардаклија и — место Стевана Живковића — Гаврило Вујановић и изнели су у министарству спољних послова српске жеље. Иначе су Срби стајали у вези с руском владом и с цариградским послаником Италинским преко руских конзула у Букурешту и Јашу. Јашки конзул и цариградски посланик, по интенцијама Чарториског, саветовали су им да заузму Београд и да тим појачају своју ситуацију према Порти.

Кад се цар Александар после пораза код Аустерлица вратио у Петроград, предузео је у јануару 1806 свестрана саветовања о новој спољној ситуацији Русије. У свима мишљењима изражавана је бојазан од француске опасности за Балкан после њеног проширења на источне јадранске обале. Тим је питање Срба, како у Београдском Пашалуку, тако и у Црној Гори и Херцегови-ни, добивало нови појачани значај у констелацији великих сила. Министар спољних послова кнез Адам Чарториски поднео је опширан предлог цару о смерницама руске политике у новој ситуацији. Он је указивао на велику опасност од Наполеона по Турску и балканске народе и по дотадашњи руски утицај на њих. Ако би настале велике промене с Турском, требало је да хришћански народи добију широке аутономије под руским протекторатом, а Влашка, Молдавија и Бесарабија да се сједине с Русијом. Поводом српске молбе од 12 децембра 1805 реферисао је Чарториски цару 11/23 јануара 1806. У реферату је он постављао алтернативу, да ће Срби, ако их Русија не помогне, или бити уништени, или ће потражити заштиту Француза. За тим примером ће се морати повести и Црногорци, Брђани и Херцеговци. Предлагао је да Италински склони Порту да обустави војне припреме против Србије и да прими њихове желе о унутрашњој самоуправи, да се не би Срби обратили Наполеону. Затим, требало је да их Русија помогне новцем и да склони Аустрију да их помогне војним потребама. Преко јашког генералног конзула Иполита Балкунова требало је потакнути их на борбу и на заузимање Београда и саветовати их да стално уверавају султана о својој верности и готовости да плаћају данак и дају му војску против одметника и непријатеља. За уређење српске аутономије било је предвиђено угледање на Влашку и Молдавију, али под управом једног домаћег кнеза а не неког Грка Фанариота. Русија би понудила Порти своје јемство за нови поредак, који би ова утврдила једним хатишерифом или сличним актом.

У том смислу су послата Србима упутства и новац с препоруком да то држе у тајности и да избегавају везе с Французима. Руском конзулу за Црну Гору Санковском препоручено је да ради на остварењу веза Црногораца и околних племена с Карађорђем.

По горе наведеним упутствима својих влада предузео је и Италински, 30 марта, и Штирмер, 8 априла 1806, кораке код Порте у корист Срба. Већ и пре Портина одговора наређено је аустриским војним властима на граници да могу примати и веће масе српских избеглица, ако се разоружају, а то је мотивисано и правима из уговора и праксом по којој је исто тако Порта примала аустриоке избеглице и пољске избеглице из Русије. Тим је Аустрија задовољила једну врућу жељу српске депутације. Међутим, кад се турски посланик Мухиб-ефендија, при проласку за Париз, пожалио у Бечу на снабдевање Срба оружјем из Аустрије, надвојвода Карло је, 20 маја 1806, забранио и продају намало која је од почетка устанка била дозвољена.

Наслањање Порте на Наполеона.

Становиште Порте у тадашњој ситуацији видело се из речи ћехаје које је рекао аустриском тумачу Карлу Тести приликом предаје царева писма: да је Порта дала наређење сераскјеру Ибрахим-паши да наметне Србима као conditio qua non: да моле опроштај с конопцем о врату и да предаду кривце да буду егземпларно кажњени. У том духу Порта је, с неуобичајеном брзином, одмах током априла одбила како руско тако и аустриско посредовање, изјављујући да је покренула са свих страна моћне војске са сераскјером и наредила да употребе сва средства да врате Србе у покорност. У ноти Русији још је наглашено да султан гледа на овај заплет као на своју унутрашњу ствар.

Далеко од тога да се боји француске помоћи Србима, султан је у том питању, баш напротив, нашао ослонца у Наполеоновој политици да би отресао несносно и опасно руско туторство. Наполеон је у јужној Италији на мору, и у Далмацији на копну дошао у суседство Турске и настојавао ју је придобити против Енглеске и Русије, које су и после пожунског мира остале у рату с Француском. Порта је одмах саопштила руску ноту о Србима француском министру спољних послова Талерану преко његова отправника послова у Цариграду. Наполеон је усвојио Портин став, препоручивао јој је да угуши устанак тих српских бунтовника и наглашавао је да би требало да Русија докаже своју лојалност тим што би и сама подупрла Портин захтев да Срби положе оружје, да предаду своје старешине и да се врате у пређашње стање. Место тога Русија обећава Србији независност и оживљава стари план да се прогнају Османлије из Европе. Ако би Србија добила независност коју имају Влашка и Молдавија, то исто би тражила Мореја и друге покрајине с православним становништвом, а то би била пропаст османлиске царевине. Кад је Султан послао Наполеону ванредног посланика Мухиб-ефендију у Париз (у мају 1806), Наполеон је преко њега нарочито много потстицао Порту против Русије и против Срба као руских експонената, позивајући је да не допусти мешање ниједној страној сили у њен спор са Србима и да покори силом те бунтовнике које помаже Русија. Наскоро је Наполеон послао у Цариград новог амбасадора генерала Себастијанија (9 августа 1806). Његова задаћа је била да потпуно привуче Порту на страну Француске против Русије и Енглеске и да спречи да Београдски Пашалук дође у зависност од Русије, као Влашка и Молдавија и да саветује Порту да што пре силом умири Србе. Себастијани је брзо успео да наведе Порту да, противно уговору с Русијом, збаци кнезове Влашке и Молдавије (24 августа 1806) и да именује на њихова места Суцу и Калимахија.

Како је порастао значај југословенских земаља, за политику и трговину европских сила, показује постављање француских и аустриских конзула: Давида у Травнику (од 1807 до 1814) и Меријажа у Видину, аустриског конзула Митесера у Травнику, од 1808, и доцније неуспео аустриски покушај да постави свог конзула у Београду.

Црвогорско-руске борбе против Наполеона.

Наполеон је био индиректно заинтересован држањем Срба, јер су Срби из Црне Горе, помогнути Русима, спречили његовој војсци да поседне Боку Которску, коју је добио пожунским миром, па су је они окупирали и држали. Они су водили борбу против Француза у споразуму с руским изаслаником бригадиром Стеваном Санковским и с адмиралом руске флоте на Јонским острвима Сењавином. Бока је постала важна база за акцију руске флоте против Француза у Јадранском Мору.

Тим фактом, а и формално једном царевом граматом враћена је царева милост и годишња новчана помоћ Црној Гори, која јој је била обустављена поводом интрига владичиних противника. Архимандрит Стеван Вукотић уверио је био, наиме, руског конзула Фонтона у Дубровнику да је једино он прави пријатељ Русије, а да владика стоји у вези с Французима преко свог дугогодишњег секретара Дубровчанина фрањевачког опата Долћија. Владика је оптужен и код руског синода да занемарује своје црквене дужности. Поводом тих оптужаба дошао је у јануару 1804 повереник руске владе и синода у Котор генерал-лајтнант граф Марко Ивелић. Међутим, руски конзул у Котору Мазуревски успео је да изравна ствар. Као жртва тог измирења, опат Долћи је уклоњен с овога света. Нови изасланик Санковски дошао је у марту 1805 у Црну Гору и успоставио сарадњу која је, после пожунског мира, довела до црногорско-руске окупације Боке Которске (у марту 1806). Због таквих односа са силним Наполеоном, црногорски владика Петар I није се могао одазвати Карађорђеву позиву да удари на Турке (у мају 1806).

Пропаст Портина решавања српског питања силом

Пошто је Порта одбила руско и аустриско посредовање, навалиле су њене војске, после дугих припрема, у Мачви и долином Мораве од Ниша. Босанску војску у Мачви потукао је Карађорђе у славној битки на Мишару код Шапца (1/13 августа 1806). Румелиска војска претрпела је три пораза на Делиграду и одбијена је.

Срби су извојевали ове велике победе над султановим војскама сами својим војним силама и утврдили су чињеницу да су важан војни фактор с којим се мора рачунати. Тако су Срби сами поставили своје питање по националном начелу у складу с новим буђењем националног осећања и с идејама времена, и успели су да се у тешкој борби за то начело против велике турске царевине одрже својом властитом снагом до момента кад је крајем 1806 међународна ситуација увлачила и Балкан у вртлог великих светских противности и сукоба. С њима као војним и политичким фактором поче се рачунати и у великој политици. Они су успели да Европи натуре своје питање. У вези с великим интернационалним сукобима у источном питању добило је српско питање интернационално обележје, и тиме му је омогућено да се решава изван оквира унутрашњих питања Турске, а у правцу српске државне самосталности. Државотворне политичке и војничке особине Срба створиле су основне услове да се тако рано почне решавати српско питање, као прво међу балканским националним питањима, а с њим и источно питање, тај оквир свих посебних народних питања на Балкану, и то по новом демократском начелу народности.

Ичков мир.

Последње победе и све јача сарадња Руса дигла је Србима самопоуздање и повећала је њихове захтеве. Пре победе били су послали у Цариград београдског базрђан-башу, тј. конзула или посредника између страних трговаца и турских власти, Петра Ичка, који се у разним службама извештио у дипломатским пословима. После пораза својих војски Порта је постала попустљивија па је, по француском савету, одлучила да уочи сукоба с Русијом задовољи Србе и осигура мир на тој страни. Она је с Ичком уговорила да Србија добије самоуправу с једним врховним кнезом, који би с нахиским кнезовима вршио унутрашњу управу над Србима и скупљао порезе и предавао царском мухасилу једну утврђену суму. С Ичком је дошао у Србију и мухасил Хасан-ага. Али, Ичко и мухасил нису донели султанов ферман за та обећања, а Гушанац је самовласно и даље владао у Београду, а Руси су се спремали на рат с Турском. Зато Срби у новембру 1806 послаше поново изасланике у Цариград: Ичка и Живка Константиновића да дефинитивно утврде погодбу с Портом и одлучише да најпре стварно узму у своје руке Београд и Шабац и да се држе Руса као најсигурније гарантије за осигурање своје слободе. Они напрегнуше своје силе и заузеше Београд и Шабац, у јануару 1807 (п. н.). Гушанац се пре тога споразумео с Карађорђем и повукао се у Видин, а остао је Сулејман-паша и Портини органи.

Руско-турски рат и руско-српски савез.

Међутим је Наполеонов посланик генерал Себастијани посве привукао Порту на страну Француске против Русије и Енглеске. Порта је, ипак, на енергичан притисак Русије, помогнуте Енглеском, поново вратила свргнуте кнезове у двема дунавским кнежевинама, али је Русија ипак војском посела Молдавију и Влашку као разлог за поштовање њених протекторских права. Наполеон, који је тада сломио руску савезницу Прусију и допро до граница Русије, склонио је султана да пре-кине дипломатске везе с Русијом и да јој објави рат (8 јануара 1807), који ће потрајати до 1812.

У ратном манифесту набројао је султан све турске жалбе против Русије у последњих педесет година, па и помагање српског и црногорског устанка. У исто време је поново збацио кнезове Влашке и Молдавије као руске штићенике.

Ушавши у рат с Турском, Руси су позвали Србе у заједничку борбу. Срби су одлучили да наставе борбу у савезу с Русима, одбијајући нове повољније уступке које је Порта чинила у обновљеним преговорима с Ичком (у јануару 1807). У том смислу су је саветовали и француски и аустриски посланик који су хтели да тим споразумом сузбију руски утицај у Србији. Тада су устаници попалили све мостове између себе и Порте, одбацивши дотадашње стално уверавање о својој лојалности султану. Српска оружана пратња погазила је веру и убила Сулејман-пашу, београдског везира, на његову одласку из Београда. Извршени су и други одвратни покољи Турака по градовима. Управни савет је прогласио најзад и независност Србије 31 марта 1807. Тако је Србија посве ушла у круг руске политике на Блиском Истоку. То ју је ослободило политичке осамљености које се, свесна своје мале снаге, толико бојала. Али, ако је добила сада моћног протектора, добила је и његове моћне противнике као своје. Једина сила за коју је била актуелна експанзија на Балкану помоћу слабљења и распадања Турске, Русија, узела је национално решење српског питања у своје комбинације. Али, кад је морала попуштати, попуштала је најпре у тој периферичној области своје интересне сфере. Слаба страна српског питања била је што је лежало у правцу интереса само једне велике силе, Русије, додуше моћне, али не толико моћне да би могла, поред Турске, савладати и противност Француске, па и Аустрије. Па и у том правцу руских интереса Србија је лежала на крају. Тај положај јој је умањивао помоћ Русије, али јој је умањивао и опасност да своје националне интересе под-реди политици те силе заштитнице. То све је упућивало Србију да што јаче развија властите снаге, а то је била најсигурнија основица на којој су се могли искористити међународни утицаји. Русија је била једина велика сила која је због својих интереса могла помагати ослободилачке тежње Србије. Срби су то од почетка осетили, па су највећу наду у њу полагали, наравно не одричући се покушаја да добију помоћ и других сила, Ти покушаји су их емпирички довели до сазнања колико је којој сили у интересу да их помаже, па су се према том и управљали.

Почетком 1807, пошто су довршили заузимање Београдског Пашалука, сем градова Ужица и Сокола, и пошто је Турска објавила Русији рат, Срби су се тесно везали за руску политику на Балкану. Русија је сада узела српско ратиште и устаничку војску у своје стратегиске рачуне.

Пооштрење аустриског става.

Пред крај 1806 године Срби су имали, по Карађор-ђеву рачуну, око 50 хиљада војника, али не потпуно наоружаних, и око 40 разних толова. Аустрија је забранила извоз хране и муниције, док је повремено дозвољавала снабдевање Гушанца Алије и везира Сулејман-паше у Београду и шабачких Турака. Због несташице и скупоће жита Карађорђе је писмом од 3/15 новембра 1806 и поново 20 новембра преко изасланика Јеремије Гагића, земунског трговца, молио цара Франца да допусти набавку жита у областима преко Саве и Дунава, бар толико колико се извезе марве из Србије. Премда је тај извоз марве био важан за царске земље, Аустрија је одбила Карађорђеву молбу. Цар је био огорчен на Србе и због тога што су се послужили аустриским Ратним Острвом у Дунаву приликом освајања Београда.

Аустрија је осећала да је нанесен ударац њеној политици на Балкану што су Срби појачали свој самостални положај освојењем Београда и Шапца и што се руска акција проширила у аустриској интересној сфери. Министар спољашњих послова Стадион водио је и после (отварања турско-руског рата политику неутралности према Турској, настављајући и даље настојања да се Срби погоде с Портом и остану под њеном влашћу. Али, министар војни и главни заповедник војске надвојвода Карло, царев брат, направио је план да се Аустрија ослони на Наполеона, да поседне Београд под изговором да ће га вратити Порти кад се Срби умире, па да тако узме у руке успешно средство којим ће моћи утицати на српске прилике према својим интересима. Наполеон је желео да придобије Аустрију у свом рату против Русије, па је у окупиравој Варшави говорио аустриском поеланику барону Винценту почетком јануара 1807 да он неће ометати Аустрији да брани своје интересе на Истоку, па и да поседне српске области, али је у тадашњим приликама препоручивао да се штеди осетљивост Порте, па да Аустрија не поседне Београд отворено, него преваром, помоћу преоденутих војника. Али, цар је одбио тај план, бојећи се сукоба с Русијом и гајећи неповерење према Наполеону.

Међутим, Срби нису познавали ни војну ни дипломатску ситуацију у Европи, прецењивали су снагу Русије и очекивали су да ће руска војска послужити српском циљу: да помогне обезбедити Србију од Турака. Руси су били у тешком рату с Наполеоном и с Персијом, па нису могли развити јаке операције на Балкану. Они су Србима одредили један задатак у плану својих операција: да олакшају положај руском десном крилу и да бунама створе везу с Херцеговином и Црном Гором и преко њих с руском флотом на Јадранском Мору. Командант руске војске у Влашкој и Молдавији Михељсон послао је Србима новчаних средстава и позвао их је на борбу прогласом од 11/23 јануара 1807, а доцније је по Гагићу послао Карађорђу царев поклон: сабљу с натписом „браниоцу вере и отаџбине“.

Турска је уз помоћ генерала Себастијанија и француских официра утврдила и одбранила Дарданеле од флоте руске савезнице Енглеске и припремала је нападај на Србију са свих страна, па и од Видина где јој се покорио одметник Пазван-оглу. После његове смрти (почетком фебруара 1807) служио је Порти наследник му Мула-паша. Али, 27 маја избила је у Цариграду револуција и збачен је Селим III, па је то успорило турска спремања. Владика Петар I и Санковски нису могли да побуне околна племена. Мехмед-пашу, босанског везира, помогао је против те акције француски конзул у Травнику и војвода Мармон из Далмације. Срби су успели да се у Крајини уједине с руском војском из Влашке, те су ту Карађорђе и генерал Исајев однели победу над четама Алије Гушанца и Мула-паше, кога је саветима помагао француски конзул из Видина пуковвик Меријаж на Малајници и Штубику (1 јула 1807) и тако су утврдили успехе Миленка Стојковића, Петра Добрњца и Хајдук-Вељка у Крајини.

Руска помоћ није ни изблиза одговарала надама које су Срби у њу полагали. Незадовољство због тога показао је Карађорђе отворено и генералу Исајеву и ванредном руском изасланику маркизу Паулучију. Паулучи му је донео ласкаво писмо од министра Будберга и одвраћао га је од веза ма с којом другом силом осим с Русијом, с којом су Срби везали вером, језиком и узајамним користима у заједничком рату.

Срби су били угрожени од нових турских навала, особито према опседнутом Ужицу, које ће пасти у српске руке 10 јула (28 јуна). У тој ситуацији предложио је Паулучи једну конвенцију 10 јула 1807. Паулучи је овом конвенцијом претерао у ревности и у уговор унео толику зависност Србије од Русије, какву ниједан од њих није хтела и унео у њу такве војне жеље, које ниједна од њих није могла испунити. У састављању такве конвенције учествовали су Јеремија Гагић и Милеико Стојковић, па је она и израз русофилске струје међу старешинама; та струја је хтела да с ослонцем на Русију ограничи власт врховног вожда Карађорђа. То је први формулисани програм олигархиских тежња народних старешина, а и руске протектороке ингеренције у унутрашњу управу Србије и везивање тих двеју тежња у један систем унутрашње и спољње политике. Карађорђе није очекивао од обавештавања па ни од писменог уговора Паулучијева задовољење стварних и хитних потреба Србије, каошто га није донело обавештавање ни пређашњих руских изасланика. Он је тражио стварну и непосредну руску помоћ у оружју, муницији, новцу, храни, војсци и војним и другим стручњацима за прву и основну потребу Србије: да се одржи. Зато се из Крајине кренуо на западно ратиште пре него је Гагић ту конвенцију написао и на њој потписао и њега и Миленка Стојковића.

Међутим, конвенција је у моменту свог постанка изгубила свој значај. Војнички циљ: акцију против Француза у Далмацији није могла имати, јер је три дана пре тога Александар склопио с Наполеоном мир у Тилзиту, што преговарачи још нису могли знати. Политички део о уређењу унутрашњих и спољашњих односа није се могао применити, јер Карађорђе с тим није био сагласан. Ни цар Александар није желео толико везивање Србије за Русију, што би и Русији наметало превелике политичке и војне обавезе у тако удаљеној области и сувише велико протезање фронта.

Руско-француски савез и Блиски Исток.

После Прусије потукао је Наполеон и њену савезницу Русију, али није још тада помишљао на то да је натера силом да ступи у његов систем против Енглеске. Он тада покуша да то постигне обећањима и сјајним надама на остварење традиционалних руских тежња против Турске. Наполеон покуша да се споразуме с царем Александром I на штету руске савезнице Прусије и француске пријатељске државе Турске. Он склопи с Александром I и Фридрихом Виљемом III мир у Тилзиту (7 јула 1807). Тим миром је Прусија јако растргана. Од њених пољских области образована је Варшавска Војводина под влашћу саског краља и слободан град Данциг.

У Тилзиту пође Наполеону I за руком да склопи с Александром I уговор о миру и тајни уговор о савезу. Тим уговорима признао је Александар француско право на Боку Которску и Јонска Острва. Јавни чланци су могли потпуно задовољити Турску: Русија се у њима обавезала да ће евакуисати Влашку и Молдавију, али је Наполеон усмено уверавао Александра да неће тражити стварну евакуацију.

По тајном Тилзитском уговору о дефанзивном и офанзивном савезу требало је да Русија посредује за мир између Енглеске и Француске, а Француска између Турске и Русије. Ако Енглеска не би склопила мир, огласила би јој Русија рат, а исто тако ако Турска не би могла да се споразуме о миру, споразумеле би се Француска и Русија да ослободе све провинције турског царства у Европи, осем Цариграда и Румелије, од турскога јарма. Тако се Наполеон на изглед приклонио схватању које је имао руски цар о стању Турске, назвавши је „болесником на Босфору“.

Александар је приступио континенталном затвору противу Енглеске, али Наполеон му није уступио ни-какву накнаду на рачун Турске, него му је давао само тајна обећања против ње а да није ништа подузимао да се та обећања приближе остварењу. Он је држао Турску да му, као и Персија и Варшавска Војводина, могу послужити против Русије. Као савезник, он је намеравао више да Русију иадзирава и омета у њеним амбицијама према Турској него да је помаже. Тилзитским уговором Руси су се одрекли својих аспирација на Средоземном Мору и евакуисали су Боку Которску и Јонска Острва. Крф је постао тада велико стовариште хране и муниције за евентуалне француске акције на Истоку

Уз француско посредовање отпочети су преговори за склапање мира измећу Русије и Турске. Пре тилзитског мира одбила је Порта све покушаје Енглеске и Русије да је привуку на своју страву. Себастијани је утицао на њу у том смислу. Али, после тилзитског мира посла Наполеон ађутанта генерала Гијминоа да посредује да се склопи примирје измећу Турске и Русије у Влашкој. Примирје се заиста и склопи у Слобозији 24 августа 1807. Њим нису били обухваћени Срби. На накнадну руску интервенцију Турци су стварно обуставили непријатељства против Срба, али се нису хтели формално на то обавезати, јер нису хтели признати своје побуњене поданике као зараћену страну.

Александар је желео да задржи румунске дунавске кнежевине, али се о том није могао погодити с Наполеоном. Наполеоново „никада“ које је изрекао против руских тежња за Цариградом и мореузима изражавало је традиционалну француску политику на Истоку, а тим се показало да је немогуће трајно зближење француске и руске политике на Балкану. Ипак, због непомирљивости Енглеске и због очекивања заплета у Шпанији, Наполеон је и даље покушавао да придобије Александра, набацујући му у писму од 2 фебруара 1808 идеју о једном великом походу руске, француске и аустриске војске преко Цариграда у Азију да би се сломио отпор Енглеске. То је био његов „велики план“ или сан против Енглеске. Ни у том плану није давао Александру никакве наде на испуњење његових аспирација на истоку, него му је остављао могућност да се шири на северу према Шведској.

Кад је његова војна акција у Шпанији већ била на прагу, Наполеон је хтео да преговорима о Истоку изазове велике наде код Александра па да Русија својим пријатељством покрије леђа Француској док Наполеон буде заузет у Шпанији, а и да се тим надама Русија завлачи да не пожурује за то време поделу Турске. У том смислу тумачи и Талеран тај Наполеонов план.

У том циљу водио је Наполеонов амбасадор у Петрограду Коленкур преговоре с претставником руске владе Румјанцовом. Оба преговарача су лако пристајала да источни део Балканског Полуострва: Молдавија, Влашка и Бугарска припадну Русији, Босна, Албанији и Грчка Француској, а Србија и Македонија до Солуна Аустрији. Ипак је за Србију, која је већ оружјем извојевала и бранила своју слободу, Румјанцов упорно тражио самосталност и остављао ју је Аустрији тек као крајњу евентуалност. За Мореузе се нису могли никако погодити, него су оставили да се о спорним питањима споразумеју лично аба цара на поновном састанку.

Наполеон одлучи да пође у Шпанију, а да за то време ангажује Русију да одржава мир и ред у Европи. Да би се, ипак, обезбедио од саме Русије, потакнуо ју је да отргне Финску од Шведске, обећавши јој, неискрено, и своју војну помоћ. Осим тога, пожурио је да се, пре свог похода у Шпанију, састане лично с Александром, кога више није могао дуже да заварава обећањима. На владарском састанку у Ерфурту (27 септембра 1808), где су на сјајној претстави, у партеру владара, седела за Наполеоновим и Александровим леђима немачка четири краља и тридесет и четири кнеза, преговарала су два диктатора Европе о конкретним међусобним концесијама.

У конвенцији од 12 октобра пристао је с тешком муком Наполеон да Русија анектира Влашку и Молдавију, али да тај члан уговора држи у тајности да не би отерала Турску у наручје Енглеске, и да настоји да те две провинције добије помоћу преговора. Осим тога, гарантовала су оба цара интегритет осталог турског подручја, дакле и Србије. Тако се и судбина крајњих области Европе, као Финске и Шпаније, испреплела са источним питањем, а посредно и српско питање је било у тесној вези с великим европским сукобима поводом француског империјализма. Опет је позитивно решење српског питања било само један и то спореднији део у руским тежњама на Блиском Истоку. Иако руска компонента у великој европској политици није била најјача ни најодлучнија, нити је српско питање у њој било од прворазредног значаја за саму Русију, ипак је Русија била од пресудног значаја за повољан развој српског питања, јер је такав развој био у сагласности с посебним интересима једино Русије између свих великих сила. Од народне снаге и од руског утицаја на истоку зависила је судбина српског питања.

Русија и догађаји у Србији 1807—1812.

После примирја у Слобозији од 24 августа 1807 однос Срба према Порти зависио је од руско-турских односа. Исто тако, кад је, по завршетку примирја, настављено ратовање и Руса и Срба против Турака, догађаји на српском ратишту били су у јакој зависности од руско-турских ратних операција.

Своју ратну акцију Срби су могли везати и везивали су само с Русима, али су политичку и дипломатску акцију покушавали проширити и добити помоћ од Аустрије и од Француске. И у том погледу остала је Русија једина сила која је имала политичких интереса да помаже Србе. Она је сарађивала и на њихову унутрашњем уређивању. По савету њеног министра спољних послова, Адама Чарториског, основан је 1805 Савет, који је био прва влада и уједно врховни суд Србије. Кад је остварен руско-српски савез, послали су Срби капетана Чардаклију, Аврама Лукића саветника и Јеремију Гагића, бившег земунског трговца, а тадашњег секретара Савета (који ће од 1815 постати руски конзул у Дубровнику) у Влашку команданту руских трупа генералу Михељсону да уреде руско-српску сарадњу. Депутати су упознали у Букурешту Константина Родофиникина, који је раније био изасланик министра спољних послова при дунавској команди руске војске. Под његовим утицајем депутати затражише и постигоше да Русија пошаље Родофиникина као свог претставника у Србију (у августу 1807). Избор тог првог руског претставника у Србији није био срећан. Родофиникин је био пореклом Грк, а Грци у јавном животу и у јавним службама били су међу Србима омрзнути. Родофиникин је још уз то ступио у пријатељске везе с београдским митрополитом Леонтијем, такођер Грком, који својим држањем према Турцима није уливао Србима поверење, а још и русофилским старешинама који су били Карађорђеви супарници у власти. Родофиникин, Леонтије као и Ипсиланти нису били далеко од идеала фанариотских Грка: да се на Балкану створи грчко царство у које би ушле Грчка, Србија, Влашка и Молдавија. Родофиникин је добио задаћу да обавести владу о свима приликама, расположењу, потребама и везама Срба, да утврђује руски утицај међу њима и да помогне Србима у уређењу унутрашње управе. Као руски конзули у Јашу и Букурешту, као Санковски у Црној Гори, Мазуровски и Ивелић у Котору, Фонтон у Дубровнику и као Паулучи, тако је и Родофиникин у превеликој ревности настојавао да околне хришћане веже за Русију тешње него што су биле интенције руског цара и његове владе. Карађорђе је изразио своје осећање о доласку Родофиникинову речима: мени треба војска, а ње не видим. Међутим Турци су, ипак, из обзира према Русима одустали од навале на Србију и без формалног уговора.

После примирја у Слобовији покушала је Порта да се директно споразуме са Србима, па је у ту сврху, по њеној жељи, цариградски патријарх послао митрополита Аксентија у Београд да однесе поруке Србима (новембра 1807). Срби су, по савету новог руског команданта дунавске војске Прозоровског одговорили да ће примити султанов предлог ако турско-српски споразум буду гарантовале Русија и Француска. До сличног резултата довео је годину дана доцније покушај Мустафа-паше Бајрактара, који је постао велики везир новог султана Махмуда II (1808—1839). Пошто су с Русима вођени преговори за мир у Паризу без наде на скори успех, Мустафа Бајрактар покушао је да се споразуме са Србима и да тако ослободи војску с тог фронта. Он повери преговоре видинском Мула-паши (октобра до децембра 1808). У ту сврху састао се видински митрополит Дионисије са српским изасланицима: београдским митрополитом Леонтијем, секретаром Савета Стеваном Живковићем и Родофиникином, који се прерушио као српски старешина. Споразум се поново осујетио на питању гарантије Русије и Француске коју су Срби безусловно тражили, истичући поносно своју војну снагу од осамдесет хиљада бораца. Прозоравски је наглашавао Србима да се не поуздају у споразум са Турцима, јер Турци заступају мишљење да их не обавезује никакав споразум који склопе са својим поданицима. Једино им Русија може зајемчити испуњење турских обавеза. Међутим, руску гарантију може Порта примити само ако склопи с Русијом мир. Према том и решење српског питања не може се одвојити од преговора Русије с Турском.

Пошто су се преговори између Русије и Турске у Паризу завршили неуспехом (у јануару 1808), покушала је Русија да директно склопи мир с Турском после ерфуртског споразума с Наполеоном и у духу тог споразума који је држала у тајности. Као услов захтевала је да јој Турска уступи Бесарабију, Влашку и Молдавију, а да Србији даде унутрашњу аутономију према жељи народа и под заштитом Русије. У том смислу добио је упутства командант руске дунавске војске кнез Прозоровски. Он је онда потражио од Родофиникина подробнија обавештења о жељама и потребама Срба.

Родофиникн је одмах по доласку у Србију израдио у споразуму с Карађорђем и са старешинама један нацрт устава (у августу 1807), који није одобрио цар Александар, јер је у њему било установљено сувише велико мешање Русије у унутрашњу управу Србије. И нови Родофиникинов нацрт, који  је Прозоровски са својим примедбама послао цару (новембра 1808) цар није усвојио. Цар је одобравао основну мисао пројекта да једино Русија треба да има утицај у Србији, али је хтео да се то постигне поверењем и заједницом интереса Србије и Русије и уређењем које би сами Срби сматрали за најкорисније.

Међутим су аустриски агенти и многе народне старешине појачали неповерење према Родофиникину, те је оно захватило и Карађорђа. Зато је Карађорђе отпремио директно цару Александру изасланике: Ивана Југовића, секретара Савета, Павла Поповића, саветника, и свог личног секретара Јанићија Ђурића (крајем децембра 1808). Генерал Милорадовић их је упутио из Букурешта кнезу Прозоровском у Јаш. Прозоровски је објаснио Југовићу да Русија може, према тадашњој ситуацији, тражити за Србе само унутрашњу аутономију под руском заштитом, с обавезом за Србе да плаћају известан данак Турској. Доказивао му је да је немогуће постићи потпуну независност Србије, коју је Југовић тражио позивајући се на немеродавна обећања у прокламацији генерала Михељсона којом је позвао Србе на заједничку борбу с Русима, а и да су, и с војног и с дипломатског становишта, неостварљиве наде да се општим устанком ослободе Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Албанија и тако обнови српско царство.

Кад је дошла Прозоровском турска депутација за преговоре о миру, дошла је по његовој жељи и нова српска депутација да му даје потребна обавештења приликом преговора. У њој су били војводе: Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Сима Марковић (у марту 1809). Пошто није било наде на споразум с Турцима, он их је вратио у Србију, давши им, по њиховој жељи, написмено оно што је казао и Југовићу и препоручивши им да буду спремни на продужење рата.

Док је ова депутација била у Јашу, покушао је Хуршид-паша да се споразуме са Србима, нудећи Карађорђу да га султан именује за кнеза Србије, али је Карађорђе одговорио да ће Срби примити оно што уговори главни командант руске војске у Јашу.

Кад је Турска 5 јануара 1809 склопила савез с Енглеском, захтевао је цар Александар ултиматумом од султана да отера енглеског посланика из Цариграда. Порта је одбила тај ултиматум и обновила рат с Русијом. После обнове непријатељстава Срби су повели општу офансиву. Карађорђе је заузео вароши Сјеницу и Нови Пазар, али се јужна српска војска код Ниша морала повући после јуначке погибије Стевана Синђелића на Каменици. Због разливеног Дунава спречена је била руска офансива, те су Турци снажно навалили на Србију и освојили су јаки положај код Делиграда. Карађорђе је дигао у војску све од 12 до 70 година, али су Турци продрли у Јагодину и у Пожаревац (до краја августа 1809). У тој невољи Карађорђе се обратио за помоћ не само Русији него и Аустрији и Француској. Међу старешинама је избила неслога и настало је бекство у Аустрију. Против Русије је завладало велико огорчење што не притиче у помоћ. У Аустрију су избегли и Родофиникин, митрополит Леонтије и војвода Петар Добрњац. Међутим је кнез Багратион, наследник кнеза Прозоровског који је тада умро, потукао Турке на Дунаву (10 септембра), освојио Исмаил и тим приморао Турке да повуку војску из Србије да би се бранили на Дунаву. Тим су ослобођени поседнути крајеви Србије.

Главни командант руске дунавске војске удаљио је, због жалба са српске стране, Родофиникина од српских послова, те је Родофиникин по повратку у Петроград, постао у министарству иностраних дела директор врло важног азиског департмана, у чијој надлежности су били и балкански послови.

Наследник графа Багратиона у команди дунавске војске граф Каменски послао је генерала графа Цуката с руским трупама у Србију (17 јуна 1810). Победа уједињених Срба и Руса над Хуршид-пашом код Варварина (8 септембра 1810) подигла је јако дух српске војске и привукла поново све старешине, осем Карађорђа и Младена Миловановића, у руску странку. Руске присталице осуђивали су Карађорђеве везе с Аустријом и Француском. Под њиховим утицајем закључила је скупштина старешина да пошаље руском  главном  команданту у Влашкој као депутате: Доситеја Обрадовића, и војводе Миленка Стојковића и Милана Обреновића, да моле да Руси поставе сталан гарнизон у Србији и да помогну да се уреди стална управа у Србији. Да би онемогућили утицај руске странке, Карађорђе и Младен натерали су скупштину старешина (у јануару 1811) да место савета установи владу и велики суд. Војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац одбили су да приме министарске положаје, који би им зависили од Карађорђа, па их је Карађорђе прогнао из земље. Тај расцеп међу старешинама ослабио је и политичку и војну отпорну снагу Србије.

Међутим је цар Александар очекивао скори сукоб с Наполеоном, па је покушао привући Аустрију, нудећи јој да узме Влашку, Молдавију и Србију, али узалуд (фебруара 1811). Он је журио да натера и Турску на мир. Наследник оболелог генерала Каменског Кутузов успео је да опколи војску великог везира код Рушчука и доцније је зароби. Турци су одмах повели преговоре о миру, али су дуго и упорно одбијали руске услове. Подржавала их је Француска и Аустрија надом на скори рат Наполеонов против Русије.

Европска политика Русије као и других сила била је одређена односом према Наполеону. Због Наполеонова спремања на поход против Русије, Русија пожури да склопи мир с Турском, а и Турска се хтела користити том приликом, не могући очекивати никакве значајније користи од даљег продужавања тешког рата, макар и упоредо с припреманом француском навалом на Русију. С попуштањем обеју страна закључен је најзад Букурешки уговор о миру (16/28 маја 1812), управо пред Наполеонову провалу преко руске границе.

Политика Наполеона I према Србији

Наполеон је у овом периоду морао оставити непокорену Шпанију и доћи да води нов рат с Аустријом, Победивши Аустрију, отргнуо је од ње шенбрунским или бечким миром (14 октобра 1809) поред осталог: Истру, западну Корушку, Крањску и Хрватску с десне стране Саве до ушћа Уне. Те ново освојене земље спојио је с Далмацијом у засебну управну целину: Илирске Провинције. Тако је он обухватио турску Босну с јужне, западне и северозападне стране и развио је јаку политичку и трговачку активност на Балкану.

Неуспеси и тежак положај у 1809 години утицали су на Србе да су се обраћали за помоћ на све стране: Русији, Аустрији и Француској. Карађорђе понуди Аустрији и Француској, тајно свакој напосе, да ће примити њен протекторат само нека му даде војну помоћ против Турака. Карађорђе је свакако морао такву понуду сматрати као велику жртву од стране Срба, али те велике силе нису је могле прихватити као неки добитак од значаја, јер је био скопчан с многим опасностима и с несразмерним жртвама. Наполеон није држао да му је у интересу да отуђи Турску због Срба, иако је високо ценио њихову војничку вредност.

Држање Наполеона I према Карађорђеву устанку било је одређено његовом политиком према Турској, Русији и Аустрији, али највише интересима које је имао у супарништву с Русијом. У то време он је настојао одржати свој утицај на Турску, али је, по потреби, чинио и Аустрији и Русији, на њен рачун тајна обећања. Када је Карађорђе послао свог изасланика Рада Вучинића (1809) да потражи од њега помоћ и заштиту, Наполеон није обећао ништа одређено, али је задржао Карађорђева изасланика кад је дошао у Париз и издржавао га је (1810—1814).

Ослободилачке тежње Карађорђеве Србије нису се слагале с Наполеоновом политиком на Блиском Истоку. Наполеон није могао вршити повољан утицај на решавање српског питања. Зато ни његов слом није имао непосредног утицаја на судбину Србије, каошто је имао на државе које је он створио и подржавао. Судбина Србије остала је везана за перипетије руске политике на Балкану.

Поред политичког, Наполеон I имао је и јак привредни интерес на Балкану, јер је сада француски промет с Истоком (са Смирном) ишао копном преко Балканског Полуострва, на линији Солун—Скопље—Приштина—Пљевља—Сарајево—Травник—Костајница. Туда је највише преношен памук с Истока и отпремана пошта. Француска и Аустрија основале су конзулате у Травнику. Француска је одржавала тај конзулат 1793—1797 и 1806—1815. За време Наполеоново водио је послове конзулата генерални конзул Давид (1807—1814).

Политика Аустрије према Србији после шенбрунског мира.

У најтежем часу по Аустрију уочи Шенбрунског мира, прихватио је Метерних кормило аустриске спољашње политике из Стадионових руку. Он је затекао у политици према Србији тежње војних кругова да мирним путем добију у руке Београд. Та политика надвојводе Карла преко Симбшена завршила је при првом покушају (фебруара до јуна 1808) неуспехом. Према новим Карађорђевим понудама од 1809 заузео је Метерних негативан став. Он је изражавао уверење да Србија може припадати само Турској или Аустрији, али у тадашњим тешким приликама није се требало због ње завадити и с Турском и с Русијом, него измирењем завађених страна одгодити решавање тог питања за време згодније по Аустрију, У том смислу утицао је он преко званичних органа на српске старешине и на Порту, а преко тајних изасланика на српски трговачки сталеж и ниже класе народа да се створи расположење за споразум. Ублажење извозних забрана оружја, муниције и хране, и намера да постави у Београду аустриског конзула или агента, требало је да ојача поверење Срба и да служи утврђењу аустриског утицаја. Кад су се Срби показали упорни, забрањено им је набављање пушчаног праха, олова и оружја у Аустрији. Државна канцеларија, која је управљала спољашњим пословима, обавестила је војне власти да тада за Аустрију није повољно да, према српској понуди, поседне тврђаве у Србији и да не треба много веровати понудама Срба да се покоре Аустрији, јер они то говоре и у Петрограду и у Паризу, а вероватно нигде с тим не мисле озбиљно. У том смислу Аустрија је одбила понуде које јој је донео у Беч српски изасланик Југовић од стране Карађорђа и Савета. Цар Франц је још више него Метерних ограничио политику Аустрије према Србији на пасивну улогу. Али, кад су се почели ширити гласови да ће руске трупе посести Београд, Аустрија је размишљала о плану да предупреди ширење руске власти на десној страни Дунава тим што би сама посела Београд.

Експанзивне тежње према Балкану увек су биле живље у аустриским војним него у дипломатским круговима, па су се зато војни кругови увек према српским устаницима држали пријатељскије него политички фактори. Кнез Шварценберг је желео да Аустрија у споразуму с Наполеоном добије накнаду на рачун Турске. Један мемоар Радецког, доцније прослављеног војсковође, из марта 1810, изражавао је мисао да је Дунав жила куцавица Аустрије и основица њеног војничког и политичког система и да би се помоћу француског савеза могле, између осталог, добити Србија, Босна, Влашка и Молдавија.

Свесна војничке и финансиске немоћи и политичке усамљености, аустриска дипломатија настојавала је да одржи престиж Аустрије и заштити интересе на Дунаву дипломатском вештином, падајући при том у пусте жеље, као на пр. да Порта сама затражи аустриско посредовање за мир с Русима, или да се Наполеон наведе, „а да то и не опази“, да предложи да Аустрија узме у руке одбрану заједничких француских и својих инте-реса на Дунаву против Русије.

Прелазак руских трупа у Србију (у јуну 1810) јако је узнемирио Аустрију. Она се колебала између најпротивречнијих тежња. Најпре је због српско-руске сарадње забрањен сваки извоз у Србију. Затим је, од стра-ха да ће се том мером Срби потпуно отерати у наручје Руса и да ће и аустриски извоз страдати, та забрана ограничена само на ратне предмете.

Аустрија је тешко осећала ширење руског утицаја у дунавским областима. Наполеон је Метерниху изјављивао да се он, према ерфуртском уговору, не може противити руској власти на левој обали Дунава, али да неће трпети то ширење на десној обали, нити руски протекторат над Србијом. Препоручивао је да Аустрија препадом или предајом од стране Срба поседне Београд. Изјављивао је да сматра само као корист ако би Србија дошла под аустриски протекторат, али не у аустриски посед, јер би у овом последњем случају Аустрија довела Србе да се туку против њега. Наполеон, који је осетио војничку вредност српских граничара, знао је оценити и значај војне снаге Срба из Србије.

Метерних је био мишљења да се Аустрија мора „са свом силом и отворено одупрети тој тако несрећној узурпацији Русије против аустриског најсигурнијег и најбољег суседа (Турске)“. Био је спреман да се удружи с опасним пријатељем Француском, ако би она хтела војнички помоћи Аустрију да спасе леву дунавску обалу. Он је хтео отворено посредовати између Порте и Срба да би добио мир на граници и да би спречио ширење руског утицаја у подунавским областима. За посредничке услуге надао се добити Београд, Ту окупацију је мислио приказати Порти као да тим Аустрија хоће да претекне Русију и помоћу тога да оснује свој утицај на преговоре. „Ми морамо ту важну покрајину сматрати као нашу за све будуће случајеве“.

Радећи на оснивању свог утицаја у Србији, Аустрија је именовала потпуковника Паулића за конзула у Србији и израдила је чак један пројект за уређење Србије под влашћу Порте, какво би било најзгодније и најкорисније с погледом на Аустрију. У опширној инструкцији за Паулића види се програм аустриске политике према Србима. Ту се истичу као главни пороци Срба неверство и грабежљивост и препоручује се опрезност против њихове подмуклости. Вођи су залуђеном народу натурали своје планове о независности и обнови старог српског царства. Чак се тако далеко ишло да је један од тих занесењака, тадашњи командант Београда, јавно рекао да се с новим царством морају ујединити Срем и сва једноверна браћа у Славонији и Банату. Као доказ да уз те идеје пристају аустриски Срби, наводили су се у тој инструкцији угушени немири у аграрној Тицановој буни у Срему (крајем марта 1807) и политички покрет међу Србима у Банату да се уједине са Србијом и обнове стару српску државу (средином јуна 1808).

Заиста је било занесених вођа у Србији који су као Станоје Главаш крајем 1807, озбиљно предлагали да се упадне у Аустрију. Али, Карађорђе је својим реалним погледима пресекао те све фантастичне жеље, премда је подвлачио да се не разуме у политику нега само у ратовање. Он је с правом захтевао да се сва пажња концентрише на ослобођење српских земаља од Турака, а да се уједно не изазива непријатељство Аустрије, па можда и Француске. Опоменуо је Совјет врло „убедљивим“ разлозима: да се у тој политици не заведе користољубљем, јер ће сваког таквог совјетника обесити пред његовом кућом.

У инструкцији Паулићу образложена је важност Београда за Аустрију, што не само влада источном трговином за Аустрију и пловидбом на Дунаву и Сави и делимично на Драви и извозом жита из Баната у унутрашњост аустриских држава и понајвише Савом у суседни Илирик до Јадранског Мора, него што би посед те тврђаве могао да учини Аустрију судијом у српско-турском спору. Требало је да конзул настојава да склони Србе да из властите побуде замоле Аустрију да заузме Београд. Ако би Срби у преговорима тражили новаца, оружја или муниције, требало је да конзул то на згодан начин одбије и да објасни Србима да при овом заузимању Београда стварно добија српски народ а не Аустрија. Наравно, природни здрави разум слободољубивих Срба није могао схватити своје интересе на тако сервилан начин.

Да се не би постављање аустриског конзула тумачило као формално признање српског Савета као законите власти, што су аустриски непријатељи заиста и претставили тако код Порте, то министар није дао конзулу никакво писмо за српски Савет него је требало само да му фелдцајгмајстер Хилер, славонски командант, даде писмену препоруку.

Даље је наређено конзулу да се особито држи Карађорђа, јер је дотад он показао највише привржености Аустрији, али да не треба да занемари ни друге старешине, него да се тачно обавести који од њих при-пада француској, а који руској странци.

Порта се жалила што се одржавају трговачке везе са Србијом. Пред њом је увек Аустрија порицала да постоји такав трговачки промет и признавала је да можда има криумчарске трговине. Али, аустриском пограничном становништву били су потребни многи трговачки артикли из Србије: стока и сточни производи, коже, восак и лој, а Србима, због њихове неразвијене пољопривреде, жито из Баната и Срема, а, сем тога, требало је тим саобраћајем одржавати добро расположење Срба према Аустрији. У тим пословима требало је убудуће да се Срби обраћају конзулу место директно генералима командантима у Банату и Славонији.

Карађорђе и Савет нису се, наравно, могли уверити да је таква аустриска политика у њихову интересу. Њима је требало стварне помоћи. Та им је могла тада доћи само од Руса. Зато нису хтели да ту стварну помоћ осујете подозрењем које би изазвали код Руса ако би примили аустриског конзула, па су одбили да га приме и изјавили су да им Аустрија може стварно помоћи једино ако им даде војника. Сасвим је достојан пандан аустриској аргументацији Карађорђево извињење које је наводио као један од разлога што одбија ту царску милост, наиме, што му је непознато како се исказују почасти конзулу, па се боји да се не огреши код Њ. Величанства. Али, навео је и озбиљан разлог: да га непријатељска сила гони да одгоди до бољих вре-мена све ствари које не спадају у рат.

Порта се није противила да се постави аустриски конзул у Београду, али је била против тога да Срби држе свог претставника у Бечу. Изјаву Аустрије, пак, да ће претећи Русе и посести Београд у корист Турака, дочекала је Порта с одговором да ће то сматрати као повод за рат. У исто време одбила је предлог Аустрије да Србији да повластице сличне влашко-молдавским под гарантијом Аустрије. Порта није хтела да омогући Аустрији у Србији ону улогу какву је имала Русија у двема румунским кнежевинама.

Тако је Аустрија претрпела неуспех и код Срба и код Порте у покушају да је позову као арбитра и да јој зато чак даду у руке Београд, кад она, после пораза у борби против Наполеона, није могла своју дипломатију подупрети војним притиском. Због неуспеха према Србима замењен је Симбшен фелдцајгмајстером Хилером у петроварадинској генералној команди. Паулић је добио тајну мисију да извештава из Земуна, па је наскоро постављен за конзула у Травнику.

Ни Хилер се није показао дораслим за поверену му задаћу ни за кривудаве путеве Метернихове политике. Он је Карађорђу писмено нотификовао да је примио дужност, а једној српској депутацији давао је савете како ће постићи аустриску заштиту. То је могло компромитовати Аустрију код Порте, Русије и Француске, па му је навукло Метернихову осуду. Кад код Срба није постигао жељени резултат, Хилер је предлагао да се забраном извоза и глађу Срби натерају на покорност. Тај војнички прави пут није одговарао интенцијама Метерниха, који се није хтео да замери ни на једној страни. У свима инструкцијама о овом предмету понавља се као рефрен мисао да сав рад и држање треба удесити тако како се не би аустриска влада изложила ни у ком правцу. Хилеру и Паулићу наређено је да се држе пасивно и да саветују Србима да се што пре потчине власти законитог господара.

Аустриски интернунције Штирмер одржао је с реис-ефендијом 25 новембра 1810 конференцију о аустриском предлогу: да се успостави мир у Србији и да се заштите становници од тлачења. И султан се у том смислу обратио цару Францу. Али, ствар се разбила на жељи Порте да је Аустрија енергично помогне и на одбијању турских предлога које је цар Франц још и саопштио цару Александру. Неуспех овог аустриског посредовања у којем је султан био лично ангажован, уздрмао је аустриски углед у Цариграду. Тешко је било остварити Метернихову жељу да одржи утицај на Истоку само дипломатском акцијом, иза које није стајала никаква одлучност да се по потреби та акција помогне и ефикаснијим мерама. Порти је требало веће помоћи него што је доносила Метернихова пасивна жеља да се на Истоку поврати мир са што мање турских губитака.

У исто време косила се та Метернихова жеља за миром на Истоку с француском жељом да Русија буде што дуже заузета ратом, а тада се Метернихова европска политика оснивала на пријатељству с Наполеоном, коме је дата царева кћер Марија Лујза за жену. Метерних је зато објашњавао своју источну политику у Паризу тако да он потстиче, додуше, Русију на мир, али да Порти саветује непопустљивост. Он је, заиста, саветовао Порти да не уступи Русији дунавске кнежевине, јер ће Русија морати склопити мир због страха од скорог прекида с Француском.

У једној инструкцији из јануара 1811 за интернунција у Цариграду изнесени су разборити, готово неметерниховски погледи и рационалан програм за решење српског питања према интересима Турске, а према реалним могућностима: Аустрија би могла очекивати успех од свог посредовања, ако би Срби изгубили наду да ће с руском помоћи постићи крајњи циљ: самосталност и независност, или да ће се моћи одупрети продирању турске војске, те ако би тада пристали да се врате у поданички однос према Порти, под условом да се осигурају од тлачења и да се сва давања од зиамета, тимара, мукада и вакуфа претворе у један данак који би сами Срби скупљали и предавали београдском везиру годишње у готовом. Баш тлачење турских пореских чиновника сматрано је у тој инструкцији као повод устанку. Самим обећањима Порта неће моћи више уклонити неповерење Срба. Може Србију војнички опустошити, али за будућу сигурност и добро турске царевине није свеједно на који ће начин и у којем стању доћи до поновног поседа Србије. Многу је државу упропастило то што се држала старих начела, па је при употреби пропустила да води довољно рачуна о сасвим промењеним приликама времена.

Метерних је неуморно понављао Порти да је његов циљ једино да својим посредовањем пожури повратак Србије под врховну власт Порте, да би се, и у аустриском интересу, вратио мир на том делу аустриске границе, мир који јој је тада више него икад био потребан, кад је већина других трговачких излаза била отежана и кад је Србија тада била једно од главних тржишта за аустриску робу.

Аустрија против руске експанзије на Дунаву.

Колико је Метерних сматрао важним да спречи руску експанзију у дунавским областима у то време, види се из његова одговора Шувалову кад му је саопштио да Русија намерава да припоји Влашку и Молдавију, а да српском народу даде гарантије његових права, стварно протекторат. Тада је Метерних одговорио: „У том случају требаће Вас тући“.

Кад је Шувалов позивао Аустрију да склопи с Русијом дефанзиван савез, одговорио је Метерних да не може бити ни говора о савезу између Русије и Аустрије, док се Русија не одрече освајачких намера у Турској.

Метерних је избегавао да се заплете на овом као и на каквом другом мање важном питању, јер је повраћај старих државних граница и међународног положаја, а и опстанак Аустрије зависио само од крупних европских односа у вези с победом или поразом Наполеона. Због тога је оставио мисао о поседању Београда. Кад су Руси послали посаду у Београд (у јануару 1811), Метерних је употребио само дипломатске мере против тога, премда су војни кругови, с Радецким на челу, сматрали губитак Србије тежим од губитка Нидерландије.

То утврђивање руског утицаја на десној страни Дунава узбудило је јако и Аустрију и Француску и приближило их јаче једну другој. Цар Александар је умиривао цара Франца уверавањем да су то само пролазне војне мере, покушавао га је придобити бар за неутрално држање у будућем француско-руском рату. Најзад је писмом од 8 фебруара 1811 нудио цару Францу Влашку и Молдавију до Серета и Србију, али Аустрија је остала на заузетом становишту.

Аустро-француски савез.

Кад је већ само зима делила Наполеона од похода на Русију, прихватио је цар Франц и мисао о савезу с Француском (у новембру 1811). Наполеон је тражио од њега да не остане неутралан него да му даде једну помоћну војску, а као резултате рата сматрао је, између осталог, Молдавију, Влашку и Србију као „аустриске покрајине“, а Дунав као аустриску реку. Галицију је Аустрија могла задржати, а Илирију је требало да пре или доцније добије. Али, у преговорима с кнезом Шварценбергом одбио је војвода од Басана аустриске аспирације на Илирске Покрајине, јер су од велике важности за француску трговину, особито због континенталног затвора. Ипак је у уговору о савезу од 14 марта 1812 пристао на могућност замене једног дела Галиције за еквивалент у Илирским Провинцијама. У члану 6 уговора гарантован је интегритет Турске и одређено је да ће се Порта позвати да приступи овом савезу (чл. 9 тајног додатка).

Примивши гарантију за интегритет Турске, Метерних је колебљиву аустриску политику од почетка српског устанка вратио на старе чврсте темеље из, доба Марије Терезије. На тим темељима остала је, углавном, аустриска политика до краја обе царевине.

У исто време осигуравао се Метерних и код Русије, обавештавајући је о савезу с Наполеоном и гарантујући јој да ће аустриске трупе оперисати само према Буковини.

Став Порте према француско-руском сукобу.

У духу новога савеза с Француском, Метерних је позивао Порту да одбије руске понуде за мир и да комбинује војну акцију с аустриско-француском. Порта није послушала аустриско-француске савете, не видећи да од жртава за те две силе може ишта добити. Напротив, она се бојала да ће Аустрија тражити накнаду на Балкану за Галицију која је неминовно морала припасти Пољској, кад је Аустрија ступила у ратни савез с Француском за обнову те државе. Порта се бојала да се најзад те три хришћанске државе не измире на њен рачун, на основу поделе турске царевине. Сем тога, Порта није хтела да навуче на се последице непријатељства с Енглеском, руском савезницом у новом рату. Не ви-дећи никакве користи за се да се изложи жртвама било за једну или за другу страну, Порта није попуштала ни Француској ни Енглеској од своје одлуке да у француско-руском рату остане неутрална. У обрачунавању између Европе и Наполеона Турска није могла никако постати равноправан учесник у подели плена, али је врло лако могла постати објект за трансакције међу силама. Зато се она после Букурешког мира повукла и са стране је пазила да заштити оно што поседује и користила се општом забуном Европе да поврати Србију, коју је била изгубила.

Решење српског питања у Букурешком миру између Русије и Турске

Букурешким миром од 16/28 маја 1812, који је закључила с Турском управо пред Наполеонову провалу преко руске границе, Русија се морала ограничити у свима својим захтевима. Добила је Бесарабију с Прутом и дунавским рукавом Килијом као границом. Потврђене су привилегије Влашке и Молдавије. Уговорена је амнестија за учеснике рата, па и за Србе. Чланом VIII регулисан је положај Срба. Порта је добила право да поседне тврђаве у Србији гарнизонима, а Србима је обећала иста права која уживају њени други поданици на острвима Архипелага и у другим областима. Поред тога, оставила је њима управу унутрашњих послова земље, обећала је да ће им ударати умерене порезе и да ће их примати непосредно од њих и обавезала се да ће за ту сврху издати потребну уредбу у споразуму са српским народом. Војна евакуација крајева које је требало вратити Турској, уговорено је да се проведе за три месеца.

Важност Букурешког уговора лежала је у том што је Порта признала неку самоуправу Србије у једном међународном уговору и што је тим Русија стекла формално право да се меша у однос Срба према Порти. Прве три године Русија није могла одлучније применити то своје право, јер је била заузета ратом и изгоном Француза са своје територије (1812), а затим учествовањем у европској коалицији која је рушила Наполеонов империјализам и проводила реконструкцију Европе (1813—1815).

Порта се користила заузетошћу Русије и других европских сила у тешкој борби с Наполеоном да покори Србе.

Турска војска успела је да савлада отпор Срба и да окупира Србију (1813). Карађорђе и већина народних вођа побегоше у Аустрију. Турци су робили, пљачкали и светили се Србима. Али, кад дође глас о Наполеонову поразу код Лајпцига, настојали су да попустљивошћу умире народ и да врате избеглице на њихова огњишта. На то се народ и заостале старешине предадоше. Милош Обреновић би именован обор-кнезом рудничке нахије.

Аустрија је, у смислу својих уговора с Турском, удаљила од границе Карађорђа и избегле старешине и интернирала их у унутрашњости државе, па их је доцније пустила да се, по својој вољи, иселе у Русију. По истом праву одбила је све Портине захтеве да јој преда бегунце.