Drugu (D. Vasiljev)
Drugu
Ono je bila najcrnja noć,
kada smo pored groblja prošli.
Beli su nam krstovi pretili,
jer ih nismo posetili
i nismo tražili blagoslov.
U selu niko nije snivao.
Vetar je pakosno podvikivao
za nama, i pevao himnu Strahu i Bedi.
A mi, kao dva praiskonska Džina,
sa čežnjom Oca i ljubavlju Sina,
ronđavi, gladni, bledi,
pošli smo putem Sreće
i večnog Stiha i večne Rime...
. . . . . . . . . . . .
I prošla je jesen i zima i proleće,
i druge jeseni i druge zime.
. . . . . . . . . . . .
I kada smo oboje osedili,
vratili smo se s puta.
I, druže mojih crnih minuta,
nismo pobedili! Nismo pobedili...
I uzdasi naši i naše vere
i inje naše sunčane zime,
koje nismo znali obući u rime
i u večne spletove sviti,
noću me bude i u brk mi se cere
i ne dadu mi mirno sniti.
Moje su noći do jedne strašne,
ali kada smo pored groblja prošli -
to je bila najcrnja noć...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|