Другу (Д. Васиљев)
Другу
Оно је била најцрња ноћ,
када смо поред гробља прошли.
Бели су нам крстови претили,
јер их нисмо посетили
и нисмо тражили благослов.
У селу нико није снивао.
Ветар је пакосно подвикивао
за нама, и певао химну Страху и Беди.
А ми, као два праисконска Џина,
са чежњом Оца и љубављу Сина,
ронђави, гладни, бледи,
пошли смо путем Среће
и вечног Стиха и вечне Риме...
. . . . . . . . . . . .
И прошла је јесен и зима и пролеће,
и друге јесени и друге зиме.
. . . . . . . . . . . .
И када смо обоје оседили,
вратили смо се с пута.
И, друже мојих црних минута,
нисмо победили! Нисмо победили...
И уздаси наши и наше вере
и иње наше сунчане зиме,
које нисмо знали обући у риме
и у вечне сплетове свити,
ноћу ме буде и у брк ми се цере
и не даду ми мирно снити.
Моје су ноћи до једне страшне,
али када смо поред гробља прошли -
то је била најцрња ноћ...
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|