Dodatak (Dučićeve pesme)

←< Plave legende

DODATAK Pisac: Jovan Dučić

Večnoj Srbiji

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute...

Na obali Neretve

Na škrtoj ovoj grudi i suvoj podini, Gde raste samo trnje i stena rapava, Nema ni mrava da dođe u gladnoj godini, Ovde i ljuta guja od gladi skapava.

Na obali se ovoj u kletvi grcalo, I sve molitve nikle u suzi patnika; Ali ti, sveta reko, tu beše zrcalo Svakome našem plugu i štitu ratnika.

I silazeći hučna sa crne planine, Spirala znoj sa čela i krv na sečivu; Šumila pesmu carstva i priču davnine; Hladila kosovsku ranu još neizlečivu.

Ti ljubičicu pojiš u šumi skrovitu. I kaplju rose rađaš u žednoj latici. I sav je svod nebeski u tvome koritu I sva zvezdana kola na tvojoj matici.

A danas sva rumena od krvi detinje, Tečeš u more pesme i mit o carima; Zajedno streljahu ovde ljude i svetinje, Trag su brisali ovde novim i starima.

Zemljo najlepšim suncem koja si zlaćena, Ni žižak više nemaš od tvojih svetila! Novom krvniku svome sada si plaćena, Ali i zavetom novim opet posvetila.

Na gladnoj obali ovoj kuda smo patili, I od prvog se dana sa bedom spojili, Najpre su izrodi tvoji blatom te blatili, A izdajice tvoje krvlju obojili.

Krvave zore sviću po praznim selima, Krvavo izgreva sunce u divljim hajkama, A još ti predačkih koplja ima po ždrelima, O sveta stara reko slavna u bajkama.

Ti vučeš sad ovud sunčane odore, I sramne vrte podlih i krivokletcima; I krv nevinih nosiš kroz strašne prodore - A pevaš napev slave o našim precima.

Nikad u more gorko tvoj mlaz ne uvire, Već kao Mlečni put sjaji sa suncima! Niti pod nebom strašnim kap srca umire Što daje povest zemlji i mit vrhuncima.

Vrbas

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova -
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirale:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.

Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi

Na carev Aranđelovdan

Za tvoju Slavu, svetli Care, Što i sad vladaš u nama, Koji čuvamo slave stare U molitvi i na strunama! Ali je crno doba za nas Otkad je ovo koljeno: Sve je na pazar pošlo danas, Sve slavljeno i voljeno.

Za tvoju Slavu, svetli Care, Neka svak pehar popije — Jer su spopale pute stare Zmije i ljute škorpije… Kuda su prošli svi trofeji S vojskama tvojim smelima, Sad stoje sluge i lakeji Svi s oborenim čelima.

Za tvoju Slavu, svetli Care, Care nad trima morima! Zli žreci danas pričest kvare; Guba je u svim torima… Nad tvojim carstvom mrak se širi, Vetrovi crni duvaju: Sad našu savest brane žbiri, Lupeži blago čuvaju.

(„Amerikanski Srbobran“,30. decembra 1942.)

Lički mučenici

Streljaju i sad na svim poljima,
pored svih puta stoje vešala;
Padaju bolji sve za boljima.
S tlom srpskim krv se srpska smešala.

Kroz noć se redom crkve zažare -
Sveci su s nama zločin podneli;
Svud po putevima slepi stražare,
I oči su im drugi odneli.

Svima su bele ruke prebili,
Da ih u nebo ne bi dizali,
Svetu reč srpsku svud su trebili,
Kao hijene krv su lizali.

Svud su s krstom vojske hodile,
Pratili s crkve zvučni zvonovi;
I s molitvom su vođi vodili -
Ora pro nobis huče dolovi.

A osvetnik je žrtvu pratio!
Za mučenikom idu heroji!
Put nevinih je Bog pozlatio:
Samo se groblje žrtvih prebroji...

Bosna

I ovi te, Svetla, idu da prodadu:
Svi te vođi vode od trga do trga!
Samo na pazaru tvoju cenu znadu,
Tvoju snagu mere po teretu kvrga...

O zemljo stvorena za svetle megdane,
Uvek si na tezgi sramnih trgovaca;
Svi prodaju tvoje kraljeve i bane,
Krv tvojih sinova i zavet otaca.

Drinu, pored iste i brazde i setve,
Između dva pluća u istome dahu —
Dve reči iz iste molitve i kletve,
Dva anđelska krila u istom zamahu...

Uvek protiv borca, lupež od početka;
Uvek u otrovu noži iskuvani;
I protiv zastave intriga i spletka;
Uvek od trgovaca da te heroj brani!

Još vezanog vode starca Vujadina,
Pecija i Golub sad su prah i sena,
Petra Mrkonjića pokrila je tmina:
Svetla je legenda na trg iznesena.

U Romaniji će Starina Novače,
I Pivljanin Bajo u ljutom Drobnjaku,
Zalud dohvatiti za zelene mače:
Podli će se pazar da svrši u mraku!

A u tvom su nebu sve molitve naše,
O večna predstražo i slavi i plaču!
Čista Božja kapljo iz zavetne čaše,
Svetlo naše slovo pisano na maču!

Molitva

Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za Tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.

Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sada ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.

Blagoslovi, Blagi, one što su pali
Pod nož krivokletca u podnožje krsta,
Ni veliki pretci nisu drugo znali
Tim putem u senci Tvog velikog prsta.

Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,
Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.
I na večnoj brazdi njinih koračaji,
Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvoga praha

Sinu tisućljetne kulture

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.