Demon/4
Demon:
Sa niskoga odra sebarskoga
Kud si s’ popeo MrnjačeviV Vuče?
Sav se sijaš uz koleno carsko
U zlatu si vasceo ogreznuo, —
AL' TO zlato j’ uzajmljeno — Vuče;
Dobra volja careva ga dade,
Zla ga volja može oduzeti:
Sebar bio, sebar ostario!
(Vukašin se trza kao iza sna.)
Kud si s’ popeo Mrnjačević Vuče,
Kraljevskim si zaodenut plaštom,
Nad glavom ti sjajna kruna blista
Al je sebru srce ukočeno —
Ropska ruka sve po zemlji rije;
Skiptar mu je teži od olova
A jabuka i od zemlje veća.
Ali skiptar za pluželje nije,
Od jabuke s’ ne kuje kandilo;
Ko zaželi oba da ponese
Valja krvlju ruke da očisti,
Valja mačem mišce da osnaži.
(Vukašin se trza iz nova.)
Kud si s’ popeo Mrnjačević Vuče?
Iz krila ti kraljević poniče,
Al’ kraljević ne kraljuje
Već sa ocem još robuje.
O bedrima sjajna đorda
Vredi glavu sinovljevu:
Dobra volja careva je dade,
Zla je volja s glavom oduzima.
A kad padne, kletva s’ čuje
Te sav pakao odjekuje:
„Proklet bio ko se peo
„Do na vrh se ne ispeo!“— —
Uz presto je glatko stenje
Uza stenje lrovalija,
Koga otud care krene
Taj se više ne ispuza.
Al ko s’ jednom do na presto vijne
Ni vihor ga otuda ne kreće. — —
Jedan korak Mrnjačević Vuče —
Presto prazan a ti uza nj čepaš —
Presto prazan — care u boj ode — —
Hoće l’ otud vratiti ee Vuče ?
U boju se osvetnici metu
A aa njima svojta od Furija,
Svak u ruci drži po stotinu duša,
Koga dah sustigne, sveća mu se gasi.—
U tvojoj je ruci ta careva sveća —
Duhni Vukašine! —
(Vukašin se preza.)
Na istoku tamo ljut otrov sazreva
Kaplja jedna može da zaledi srce,
(Pokazuje mu jedno staklence)
Evo kristal smrti — svaka kaplja vredi
Carski presto — duhni Vukašine.
Vukašin (đipa uplašeno.)
Oh, užasne misli ima l’ od nje leka?! —
Demon:
Ima, ima Vukašine;
Otrovom je valja sprati
I binjišem obaviti.
(Vukašin gleda ustrašeno odkud glas) Demon izlazi. Predeo se na mah osvetli. U dnu od pozornice s obratne strane pojavljuje se Genije. Vukašin stoji zamišljen.)
Genije:
Kad se duša u svetilu kupa
Ljudska dela svetlosti su čeda.
Gusti oblak na dušu ti s’ spušta
Hoće tama da ti smrači stazu,
Svetlu stazu neporočna žića —
Vukašine razgoni je otud!
Ljubavlju si ljubav zadobio;
Do prestola ljubav te podiže,
Obasu te slavom i gospodstvom.
Ljubav traje dok i srce greje
Sama sebe svojim darma kiti —
Što daruje to je darak večni.
Car otide al’ ostavi
Iz nedara svoju ljubav!
Ostavi je svome kumu
Plemenitom Vukašinu; —
U njegovoj sad je ruci
Kruna, skiptar, carstvo život:
Blago onom koj’ to hrani;
Blago onom koj' to brani!
Gusti oblak na dušu ti s’ spušta,
Al’ ga može ljubav da razgoni!
Ona će ti osvetliti stazu
Da rasnoznaš sve taštine ljudske,
Kojima je život obasipa;
Ko hodeći po njoj hoće da posrne
Tome vera, ljubav svoju ruku pruža,
Među njima čovek s pouzdanim krokom
Svojoj slavi kroči. —
Al’ se mrakom slavi ne primiče,
Pusto srce o njojzi ne sniva
Kada dušu gust oblak pokriva.
Gusti oblak na dušu ti pada
Hoće život da t’ pomrači,
Hoće slavu da t' potlači,
Vukašine razgoni ga otud!
Prestoli su carski trošni
O izdajstvo skiptri s’ lome,
Samo svažaj večno traje,
Jer ga slava uvenčaje:
Ko za oba slavu daje
Više daje no što prima. —
Slavom ti je glava uvenčana.
Tuđa kruna pomračit’ je može;
Vrline te do trona digoše,
Izdajstvo te u provalu gura;
Vrlome su srca otvorena,
Izdajnika večna kletva prati.
Vukašinu carevom pristavu
Dičan spomen potomstvo opleće; —
Vukašinu otmičaru krune
Poruga je večito nasledstvo.
Gusti oblak nad dušom ti snuje
Razgoni ga dobri Vukašine. —
Iz tvoga se plemenita krila
Dična brana uzdiže narodu:
Dostojan je svoga oca Marko.
'Gvoja slava jednom na njega će preći,
Tvoje grehe on će jednom da pokaje,
Ostaviš li sinu ljubav cara tvoga
Dao si mu više no što kruna vredi. —
(Vukašin stoji duboko zamišljen.)
(Predeo se smrači za čas. Demon se pojavi na svome starom mestu. Vukašin se koleba, naginje i izlazi na Demonovu stranu. Genije pokriva lice i isčezava. Demon odlazi zlobno smejući se.)
III POJAVA
(Poljana ispred varoši. S leve strane gradska kapija. Vojska prelazi preko pozornice; prati je tužan glas orkestra. Vojnici nose mrtvo telo Dušanovo. Narod sakupljen stoji unaokolo. Svi ulaze kroz kapiju.)
Zvezdočatac (ulazi):
Ogromna je carska sila, svet je podupire!
Od čelika bedemovi oko nje se viju;
Među njima zablistala carska glava.
Trostrukom je zlatnom krunom okićena.
U krilu mu s’ osmejkiva čedo blago,
Na glavi mu od kolevke kruna blista. —
Carski snovi slavu pišu, dnevi noći,
Hoće zlato s lavorikom da promeni. —
Al’ se njemu uz koleno zmija vije
Ljuta guja hoće krvi da s’ napije,
Izdajstva joj otrov crni na jeziku
U srcu joj smrt ledena. —
Stani care, nemoj dalje u oblake!
Nad njima su zvezde sjajne — ljudske duše,.
Igrajući plavim svodom zvezde sitne,
Napisaše zlatni slovi sudbu tvoju —
Po njima sam dugo čitao — razabrah je —
Stani care, čudno piše večna pravda:
Smrtnoga je samo zemlja, nju nek’ gleda
Hoće lako, gledeć’ nebo, da s’ izgubi —
A putovi nebeski su zapleteni
Po njim’samo večni dusi mirno kroče —
Car — čoveče od zemlje si, zemlju gledaj!
Po njojzi se strasti vrzu i grehovi,
Ispod nje se žurno kreću zli duhovi;
Zmija ih je obavila i opila
S njima hoće carski presto da poruši,
S njima hoće zlatnu krunu da istroši.
Kroz bedeme bujicu je prokopala
Zlatan presto iz osnova zadrmala.
Car ne haje što mu zvezde pišu —
Do nedara s’ guja uspuzala,
Ljuti otrov na nj je izbljuvala.
Silan pada a carstvo propada!
(Počinje da se mrači. Zvezdočatac gdeda oko sebe.)
Pomračila s’ carska zvezda!
Jedna pada, druga se crveni
Kao u krvi da je okupana —
— U crno se zemlja zaodeva. —
Osveta je razuzdana
Kletva pišti, grabež zija
Potokom će krv da lije — —
(U oddasku.)
Noć je crna,
Al’ je crnja pzdajnička duša.— —
Iznad mraka svetli večna pravda! — —
(Međutim se smrklo. Vukašin izlazi ustrašen i osvrće se na sve strane.)
Vukašin:
Duša leti a pod njome
Crni pakao grozno zija,
Nađe dušu da otruje.
Nađe žrtvu da proguta.
Kud si pošao grešni Vukašine?
Hoćeš raju? Vrata zatvorena ——
Ruke su ti krvlju pokropljene,
Lice ti je sramom omrljeno.
Za krv carsku raj zatvoren stoji,
Za krv srodnu muke su paklene.
Oh užasna misao mraka
Što ovlada slabom dušom,
Odkad sunce zemlju greje
Većeg greha ne ugleda:
Delo crnje od ponoći.
Duša crnja i od dela!
U njojzi se grešna misao snuje
Svoga srodnog cara da otruje;
U njojzi se ljuti otrov sprema —
Jed se prosu — cara više nema!
(U zanosu.)
Opusteo carski presto
Pod njime se zmije legu;
Oko njega sova kreči,
Noćna tica zloslutnica —
Neću presto — neću — neću —
Daću zlato da zaliju
Ljutoj guji adsko žvalo,
Daću krvcu da zajaze
Sovu ticu grabljivicu;
Svojom suzom krv ću sprati
Što ju proli caru svome
Kad sin s njega sud izreče
Biće kraja jadu mome! —
Neću presto — neću — neću!
(Vukašin pada.)
(Demon se pojavljuje na starom mestu i širi ruke nad Vukašinom. Ovaj se budi malo po malo.)
Kralj Vukašin — carev izdajica —
Kralj Vukašin — mučki car ubica!
Sa prestola Car-Uroša čujem :
„Za ubistvo smrt se vraća,
„Za izdajstvo smrt s porugom!“
(đipa jarosno)
Muči care! Vake reči
Vukašin će krvlju sprati.
Kralj Vukašin izdajnik — ubica —
Grom i pakao, ko to drzne reći
Vukašin će domašit’ ga mačem
Sve i da se na presto noneo! —
(U zanosu)
Dole, care, moj je presto!
Krvlju sam ga zaslužio,
Dušom sam ga zakupio — —
Kralj Vukašin na nj se penje —
Dole care — dole — dole!
(3astor pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Jovanović Morski, umro 1896, pre 128 godina.
|