Демон/4
Демон:
Са нискога одра себарскога
Куд си с’ попео МрњачевиВ Вуче?
Сав се сијаш уз колено царско
У злату си васцео огрезнуо, —
АЛ' ТО злато ј’ узајмљено — Вуче;
Добра воља царева га даде,
Зла га воља може одузети:
Себар био, себар остарио!
(Вукашин се трза као иза сна.)
Куд си с’ попео Мрњачевић Вуче,
Краљевским си заоденут плаштом,
Над главом ти сјајна круна блиста
Ал је себру срце укочено —
Ропска рука све по земљи рије;
Скиптар му је тежи од олова
А јабука и од земље већа.
Али скиптар за плужеље није,
Од јабуке с’ не кује кандило;
Ко зажели оба да понесе
Ваља крвљу руке да очисти,
Ваља мачем мишце да оснажи.
(Вукашин се трза из нова.)
Куд си с’ попео Мрњачевић Вуче?
Из крила ти краљевић пониче,
Ал’ краљевић не краљује
Већ са оцем још робује.
О бедрима сјајна ђорда
Вреди главу синовљеву:
Добра воља царева је даде,
Зла је воља с главом одузима.
А кад падне, клетва с’ чује
Те сав пакао одјекује:
„Проклет био ко се пео
„До на врх се не испео!“— —
Уз престо је глатко стење
Уза стење лровалија,
Кога отуд царе крене
Тај се више не испуза.
Ал ко с’ једном до на престо вијне
Ни вихор га отуда не креће. — —
Један корак Мрњачевић Вуче —
Престо празан а ти уза њ чепаш —
Престо празан — царе у бој оде — —
Хоће л’ отуд вратити ее Вуче ?
У боју се осветници мету
А аа њима својта од Фурија,
Свак у руци држи по стотину душа,
Кога дах сустигне, свећа му се гаси.—
У твојој је руци та царева свећа —
Духни Вукашине! —
(Вукашин се преза.)
На истоку тамо љут отров сазрева
Капља једна може да заледи срце,
(Показује му једно стакленце)
Ево кристал смрти — свака капља вреди
Царски престо — духни Вукашине.
Вукашин (ђипа уплашено.)
Ох, ужасне мисли има л’ од ње лека?! —
Демон:
Има, има Вукашине;
Отровом је ваља спрати
И бињишем обавити.
(Вукашин гледа устрашено одкуд глас) Демон излази. Предео се на мах осветли. У дну од позорнице с обратне стране појављује се Геније. Вукашин стоји замишљен.)
Геније:
Кад се душа у светилу купа
Људска дела светлости су чеда.
Густи облак на душу ти с’ спушта
Хоће тама да ти смрачи стазу,
Светлу стазу непорочна жића —
Вукашине разгони је отуд!
Љубављу си љубав задобио;
До престола љубав те подиже,
Обасу те славом и господством.
Љубав траје док и срце греје
Сама себе својим дарма кити —
Што дарује то је дарак вечни.
Цар отиде ал’ остави
Из недара своју љубав!
Остави је своме куму
Племенитом Вукашину; —
У његовој сад је руци
Круна, скиптар, царство живот:
Благо оном кој’ то храни;
Благо оном кој' то брани!
Густи облак на душу ти с’ спушта,
Ал’ га може љубав да разгони!
Она ће ти осветлити стазу
Да раснознаш све таштине људске,
Којима је живот обасипа;
Ко ходећи по њој хоће да посрне
Томе вера, љубав своју руку пружа,
Међу њима човек с поузданим кроком
Својој слави крочи. —
Ал’ се мраком слави не примиче,
Пусто срце о њојзи не снива
Када душу густ облак покрива.
Густи облак на душу ти пада
Хоће живот да т’ помрачи,
Хоће славу да т' потлачи,
Вукашине разгони га отуд!
Престоли су царски трошни
О издајство скиптри с’ ломе,
Само сважај вечно траје,
Јер га слава увенчаје:
Ко за оба славу даје
Више даје но што прима. —
Славом ти је глава увенчана.
Туђа круна помрачит’ је може;
Врлине те до трона дигоше,
Издајство те у провалу гура;
Врломе су срца отворена,
Издајника вечна клетва прати.
Вукашину царевом приставу
Дичан спомен потомство оплеће; —
Вукашину отмичару круне
Поруга је вечито наследство.
Густи облак над душом ти снује
Разгони га добри Вукашине. —
Из твога се племенита крила
Дична брана уздиже народу:
Достојан је свога оца Марко.
'Гвоја слава једном на њега ће прећи,
Твоје грехе он ће једном да покаје,
Оставиш ли сину љубав цара твога
Дао си му више но што круна вреди. —
(Вукашин стоји дубоко замишљен.)
(Предео се смрачи за час. Демон се појави на своме старом месту. Вукашин се колеба, нагиње и излази на Демонову страну. Геније покрива лице и исчезава. Демон одлази злобно смејући се.)
III ПОЈАВА
(Пољана испред вароши. С леве стране градска капија. Војска прелази преко позорнице; прати је тужан глас оркестра. Војници носе мртво тело Душаново. Народ сакупљен стоји унаоколо. Сви улазе кроз капију.)
Звездочатац (улази):
Огромна је царска сила, свет је подупире!
Од челика бедемови око ње се вију;
Међу њима заблистала царска глава.
Троструком је златном круном окићена.
У крилу му с’ осмејкива чедо благо,
На глави му од колевке круна блиста. —
Царски снови славу пишу, дневи ноћи,
Хоће злато с лавориком да промени. —
Ал’ се њему уз колено змија вије
Љута гуја хоће крви да с’ напије,
Издајства јој отров црни на језику
У срцу јој смрт ледена. —
Стани царе, немој даље у облаке!
Над њима су звезде сјајне — људске душе,.
Играјући плавим сводом звезде ситне,
Написаше златни слови судбу твоју —
По њима сам дуго читао — разабрах је —
Стани царе, чудно пише вечна правда:
Смртнога је само земља, њу нек’ гледа
Хоће лако, гледећ’ небо, да с’ изгуби —
А путови небески су заплетени
По њим’само вечни дуси мирно кроче —
Цар — човече од земље си, земљу гледај!
По њојзи се страсти врзу и грехови,
Испод ње се журно крећу зли духови;
Змија их је обавила и опила
С њима хоће царски престо да поруши,
С њима хоће златну круну да истроши.
Кроз бедеме бујицу је прокопала
Златан престо из основа задрмала.
Цар не хаје што му звезде пишу —
До недара с’ гуја успузала,
Љути отров на њ је избљувала.
Силан пада а царство пропада!
(Почиње да се мрачи. Звездочатац гдеда око себе.)
Помрачила с’ царска звезда!
Једна пада, друга се црвени
Као у крви да је окупана —
— У црно се земља заодева. —
Освета је разуздана
Клетва пишти, грабеж зија
Потоком ће крв да лије — —
(У оддаску.)
Ноћ је црна,
Ал’ је црња пздајничка душа.— —
Изнад мрака светли вечна правда! — —
(Међутим се смркло. Вукашин излази устрашен и осврће се на све стране.)
Вукашин:
Душа лети а под њоме
Црни пакао грозно зија,
Нађе душу да отрује.
Нађе жртву да прогута.
Куд си пошао грешни Вукашине?
Хоћеш рају? Врата затворена ——
Руке су ти крвљу покропљене,
Лице ти је срамом омрљено.
За крв царску рај затворен стоји,
За крв сродну муке су паклене.
Ох ужасна мисао мрака
Што овлада слабом душом,
Одкад сунце земљу греје
Већег греха не угледа:
Дело црње од поноћи.
Душа црња и од дела!
У њојзи се грешна мисао снује
Свога сродног цара да отрује;
У њојзи се љути отров спрема —
Јед се просу — цара више нема!
(У заносу.)
Опустео царски престо
Под њиме се змије легу;
Око њега сова кречи,
Ноћна тица злослутница —
Нећу престо — нећу — нећу —
Даћу злато да залију
Љутој гуји адско жвало,
Даћу крвцу да зајазе
Сову тицу грабљивицу;
Својом сузом крв ћу спрати
Што ју проли цару своме
Кад син с њега суд изрече
Биће краја јаду моме! —
Нећу престо — нећу — нећу!
(Вукашин пада.)
(Демон се појављује на старом месту и шири руке над Вукашином. Овај се буди мало по мало.)
Краљ Вукашин — царев издајица —
Краљ Вукашин — мучки цар убица!
Са престола Цар-Уроша чујем :
„За убиство смрт се враћа,
„За издајство смрт с поругом!“
(ђипа јаросно)
Мучи царе! Ваке речи
Вукашин ће крвљу спрати.
Краљ Вукашин издајник — убица —
Гром и пакао, ко то дрзне рећи
Вукашин ће домашит’ га мачем
Све и да се на престо нонео! —
(У заносу)
Доле, царе, мој је престо!
Крвљу сам га заслужио,
Душом сам га закупио — —
Краљ Вукашин на њ се пење —
Доле царе — доле — доле!
(3астор пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|