[Dva se brata vrlo milovaše]
Dva se brata vrlo milovaše,
meću njima Milica sestrica;
Markovica vrlo dobra beše,
Pavlovica vrlo kučka beše.
Put putuje Pavle gospodare, 5
put putuje, devet godin dana,
te sabira blago svakojako;
kad nastupi u deveto leto,
uveče je doma dolazio,
teški peškeš domu je doneo: 10
bratu Marku čivt srmali nuške,
a sestrici srebrne noževe.
Ne draguje kučka Pavlovica
zašto braća seju milovaše.
Polegoše sanak boraviti; 15
kada vrlo petli učestali,
diže mi se kučka Pavlovica,
ispuštila vino i rakije,
a uzela zavine noževe,
te zaklala svoje muško čedo, 20
muško čedo od godine dana.
Kad je bela zora zazorila,
al govori kučka Pavlovica:
„Dig se, Pavle, san se ne naspao!
Ispušćena vina i rakija, 25
naše čedo malo zakoljano”.
Skoči Pavle ka da se pomami,
Pavle sleže dole u čaršije
te izvadi svakome noževe,
al ne naće ničije krvave; 30
svojoj seji nože ne vadio,
od milosti i zarad ljubavi,
a njojzi je bilo[1] vrlo žao
pa istrže nože od pojasa;
šta da vidi: krvavi noževi! 35
Seja mu se bratu preklinjaše:[2]
„Ne sam, brate[3] ži mi oboica!
Ako, brate,[4] mene ne veruješ,
odnesi me na jele visoke,
rastrgni me na četiri strane, 40
obesi me na četiri grane”.
Odma sestru[5] bratac poslušao,
nadnese je nad jelove grane,
rastrže je na četiri strane,
obesi je na četiri grane. 45
Gde je njojzi telo ispadnulo
stvori mi se crkva Ilindare,
gde su njojzi oči ispadnule
sotvori se dva bistra kladenca,
a gde mi je njoj krvca poprsnula[6] 50
sotvori se rumena ružica.
Razbole se kučka Pavlovica,
ona leži devet godin dana,
kroz postelju trnje pronicalo,
kroz kožu joj koske grahotile, 55
kroz oči joj zmije provirale.
Sanak snila kučka Pavlovica,
pa govori Pavlu gospodaru:
„Čuješ li me, Pavle gospodare,
da me nosiš crkvi Ilendarki, 60
tamo ću se, mislim, izlečiti".
Posluša je Pavle gospodare,
ponese je crkvi ilindarskoj,
kad je blizu do crkve došao
sama se je crkva zatvorila, 65
i iz crkve nešto progovara:
„Vrat se natrag, Pavle gospodaru,
i vrati je kučku Pavlovicu,
ti namaži lojem i katranom,
što je ona greha učinila”. 70
Kad to začu Pavle gospodare,
on mi vrati kučku nevernicu,
namaza je lojem i katranom
da izgori kučka Pavlovica.
Al govori kučka Pavlovica: 75
„Ne daj, Pavle, moje belo lice,
što si, Pavle, često ga ljubio”.
Njojzi Pavle ljutito govori:
„Neka gore, da bi izgorelo”.
„Ne daj, Pavle, moje bele[7] ruke”. 80
„Neka goru, da bi izgorele”.
