[Два се брата врло миловаше]
Два се брата врло миловаше,
мећу њима Милица сестрица;
Марковица врло добра беше,
Павловица врло кучка беше.
Пут путује Павле господаре, 5
пут путује, девет годин дана,
те сабира благо свакојако;
кад наступи у девето лето,
увече је дома долазио,
тешки пешкеш дому је донео: 10
брату Марку чивт срмали нушке,
а сестрици сребрне ножеве.
Не драгује кучка Павловица
зашто браћа сеју миловаше.
Полегоше санак боравити; 15
када врло петли учестали,
диже ми се кучка Павловица,
испуштила вино и ракије,
а узела завине ножеве,
те заклала своје мушко чедо, 20
мушко чедо од године дана.
Кад је бела зора зазорила,
ал говори кучка Павловица:
„Диг се, Павле, сан се не наспао!
Испушћена вина и ракија, 25
наше чедо мало закољано”.
Скочи Павле ка да се помами,
Павле слеже доле у чаршије
те извади свакоме ножеве,
ал не наће ничије крваве; 30
својој сеји ноже не вадио,
од милости и зарад љубави,
а њојзи је било[1] врло жао
па истрже ноже од појаса;
шта да види: крвави ножеви! 35
Сеја му се брату преклињаше:[2]
„Не сам, брате[3] жи ми обоица!
Ако, брате,[4] мене не верујеш,
однеси ме на јеле високе,
растргни ме на четири стране, 40
обеси ме на четири гране”.
Одма сестру[5] братац послушао,
наднесе је над јелове гране,
растрже је на четири стране,
обеси је на четири гране. 45
Где је њојзи тело испаднуло
створи ми се црква Илиндаре,
где су њојзи очи испаднуле
сотвори се два бистра кладенца,
а где ми је њој крвца попрснула[6] 50
сотвори се румена ружица.
Разболе се кучка Павловица,
она лежи девет годин дана,
кроз постељу трње проницало,
кроз кожу јој коске грахотиле, 55
кроз очи јој змије провирале.
Санак снила кучка Павловица,
па говори Павлу господару:
„Чујеш ли ме, Павле господаре,
да ме носиш цркви Илендарки, 60
тамо ћу се, мислим, излечити".
Послуша је Павле господаре,
понесе је цркви илиндарској,
кад је близу до цркве дошао
сама се је црква затворила, 65
и из цркве нешто проговара:
„Врат се натраг, Павле господару,
и врати је кучку Павловицу,
ти намажи лојем и катраном,
што је она греха учинила”. 70
Кад то зачу Павле господаре,
он ми врати кучку неверницу,
намаза је лојем и катраном
да изгори кучка Павловица.
Ал говори кучка Павловица: 75
„Не дај, Павле, моје бело лице,
што си, Павле, често га љубио”.
Њојзи Павле љутито говори:
„Нека горе, да би изгорело”.
„Не дај, Павле, моје беле[7] руке”. 80
„Нека гору, да би изгореле”.
