Dva veselja/1

PRVI ČIN

I prizor

(Vidi se kuća ograđena filaretama, tako da je ušla vrlo malo unutra, kako bi došla u red sa ostalim kućama. Do nje visok plot pa malo dalje kuća udovice Savke itd. Iza prve kuće čuju se dva ženska glasa.)

<Prvi glas, Drugi glas, Jelica, Milun, Stanka, Savka>

Prvi glas: Šta, šta? Zar ti meni to? Ti, ti!
Drugi glas: A kao zašto da ti se baš i ne kaže? Kao šta si ti? Žena sitničara Teše, u sretno ste vreme zavezali neku crkavicu i ko zna kako?
Prvi glas: Šta, ko zna kako? Govori, alapačo!
Drugi glas: Sama si alapača! Tako te u čaršiji i zovu! Kako ste stekli? Pitaj [naslednike] pokojnog Kurjaka, kojima je tvoj muž tutor bio.
Prvi glas: Ha, ha, ha, ha! Moj muž kome treba položio je u svoje vreme račune! Šteta što i kojekakvim udovicama, kao što si npr. ti, nije došo da položi račun. Neće, bome, to moj Teša!
Drugi glas: Ne zna se, drugo! Nešto često preko plota pogleda amo u moju avliju —
Prvi glas: Alapačo! Drugi glas: Aspido!
(Iz kuće izlazi Jelica, kći Tešina, i kad čuje larmu uzdahne.)
Jelica: To se opet svađaju majka i udovica Savka! Ah! To mi je već dosadilo! Čim ode tata i one se u avliji slučajno vide, teško da prođu jedna pored druge mirno.
(S druge strane dolazi najstariji kalfa Tešin Milun.)
Jelica: Ah! Evo ga gde ide! Ne znam šta mi je? Ali, kad ga ugledam, prođe me neka milina! Od neko doba počela sam o njemu misliti, pa i u — snu! Volem ga, ne znam ni sama zašto? Valjda što je dobar?
Milun (zamišljen i ne spazi je): Badava! Moram biti načisto! Ja već vidim da sam upao u ljubav. Moram je pitati: 'oće li biti moja? Pa kud puklo! Ne htedne li? Meni onda nema stanka ovde! Uzeću ono malo zarade što imam kod gazde i moje prnje pa u svet! {Spazi Jelicu pa se trgne.) A to si ti, Jelice?
Jelica: Ja, braca Milune. Nego: šta je tebi? Što si tako zamišljen? (Prilazi mu.)
Milun: Ko? Zar ja? ... Ovaj... Ništa! Onako tek —
Drugi glas: Zar i ti imaš šta pričati? Eno i tvoja kći: više muško nego žensko! Sušta slika oca Gligorija!
Prvi glas: A tvoj malikan? Pravi Sredoje mumdžija! Malo dete, a onoliki vrat!
Jelica (zastiđena): Ah!
Milun: Batali! Nemo' se stideti! One su tako naučile, a ko njih sluša... Nego...
Jelica (ljubopitljivo): Šta?
Milun: Pa ovaj... Znaš... Hteo sam te tek onako upitati —
Jelica (ljubopitljivo): Šta?
Prvi glas: Bacila si oko na Slavka! Ko veliš: neženjen, masu veliku nasledio, lepa prilika! Ama nema! Ima on malo bolji.
Drugi glas: Valjda tvoju 'ćerku? Batali, kono! Ona je našla sebi priliku. Nikad se ne rastaje od Miluna! Priveži je ti njemu, zlato moje! Nemo' da bude posle reči!
Jelica (plače): Ovo je strašno! Ta žena ne može da se okane mene. A i majka! Šta ima posla sa njom, te joj daje samo prilike da večito ispira usta sa mojim imenom —
Milun: Okani se plača! Ko još onaku sluša šta govori? Nego reci: da li je istina što ona reče, da ti, onaj —
Jelica (ljutito): Pa šta, šta?
Milun: Jelice! Ne znam da l' je istina što ona maločas reče, da ti mene — ali ja tebe volem. Eto ti kažem! Reci, dakle: ako me voleš, ako hoćeš moja biti —
Jelica (čupka kecelju): Pa eno tate i mame —
Milun: Ne, ja tebe pitam. 'Oću da čujem glas tvoga srca. Koja vajda i da pođeš za mene, ako voleš drugoga: sa'ranila bi tvoju i moju sreću za navek. Nego: reci! (Ona ćuti) Pa lepo! Ako te je stid i držiš da nije u redu da o tome govoriš, ono (skida s ruke prsten) ako primiš ovaj prsten, to je znak da pristaješ! Taj je prsten svo blago koje sam nasledio od svojih pokojni' roditelja —
Jelica (okreće glavu): Naposletku! (Pruža ruku)
Milun (pun radosti): Dakle, ti pristaješ biti moja? Ti me voleš?
Jelica: Volem te, Milune!
Milun: Onda da pritvrdimo. (Ćušne joj prsten u ruke, zagrli <je> i poljubi. Ona se izvije i utekne u kuću)
Milun (sam): Jedva sam se mogao ovome nadati! Ko, zar ona mene vole? Još mi zuji u ušima: 'Ja te volem!' Mene, Miluna?! Ah, zvoniće mi to u ušima kao varoška banda, do groba! Ona me vole! (Odlazi. S druge strane dolazi Stanka)
Stanka (razjarena): Ona meni onakve reči da izgovori? Ah, što joj ne reko' još koju, pa da se češe iza ušiju! U ljutini uvek tako zaboravim da kažem sve! A ona se mora biti izodavna spremala! Ona za moje dete onako da govori! Vidićemo 'oće li ti upaliti za Slavka, dok je Stanki na ramenu glave! Ali, ko zna?! Vešta je ona! Može ga domamiti u kuću, pa mu turiti što u slatko ili kavu. Moram se požuriti da sprečim to. Zar ona da zgrne onoliko blago? Ako 'oće da se ženi, šta mu treba udovica, pa još sa detetom, kod toliki' devojaka! Kako bi bilo da pokušam za moju Jelicu? Bože, to ne bi rđavo bilo! Ali, ona reče nešto o Milunu? Kakav Milun? Nema od toga ništa! Dosta sam ja argatovala i mučila se kod ovoga moga, pa zar i moja kći da se zarobi za jednoga golju? Nikada! Nikada!
Čuje se glas: Tako, drugo! Požuri se pa udomi što pre svoju 'ćerku! Devojka je, ali, prostićeš, već zašla u godine! I ja ću za nju koju lepu reći! Samo nemo' da podmećeš drugome tvoje prljavo rublje!
Stanka (sa stisnutim pesnicama): Alapačo! Pokazaću ti, ali — drugi put! (Odlazi)

(Zavesa)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.