Два весеља/1

ПРВИ ЧИН

I призор

(Види се кућа ограђена филаретама, тако да је ушла врло мало унутра, како би дошла у ред са осталим кућама. До ње висок плот па мало даље кућа удовице Савке итд. Иза прве куће чују се два женска гласа.)

<Први глас, Други глас, Јелица, Милун, Станка, Савка>

Први глас: Шта, шта? Зар ти мени то? Ти, ти!
Други глас: А као зашто да ти се баш и не каже? Као шта си ти? Жена ситничара Теше, у сретно сте време завезали неку цркавицу и ко зна како?
Први глас: Шта, ко зна како? Говори, алапачо!
Други глас: Сама си алапача! Тако те у чаршији и зову! Како сте стекли? Питај [наследнике] покојног Курјака, којима је твој муж тутор био.
Први глас: Ха, ха, ха, ха! Мој муж коме треба положио је у своје време рачуне! Штета што и којекаквим удовицама, као што си нпр. ти, није дошо да положи рачун. Неће, боме, то мој Теша!
Други глас: Не зна се, друго! Нешто често преко плота погледа амо у моју авлију —
Први глас: Алапачо! Други глас: Аспидо!
(Из куће излази Јелица, кћи Тешина, и кад чује ларму уздахне.)
Јелица: То се опет свађају мајка и удовица Савка! Ах! То ми је већ досадило! Чим оде тата и оне се у авлији случајно виде, тешко да прођу једна поред друге мирно.
(С друге стране долази најстарији калфа Тешин Милун.)
Јелица: Ах! Ево га где иде! Не знам шта ми је? Али, кад га угледам, прође ме нека милина! Од неко доба почела сам о њему мислити, па и у — сну! Волем га, не знам ни сама зашто? Ваљда што је добар?
Милун (замишљен и не спази је): Бадава! Морам бити начисто! Ја већ видим да сам упао у љубав. Морам је питати: 'оће ли бити моја? Па куд пукло! Не хтедне ли? Мени онда нема станка овде! Узећу оно мало зараде што имам код газде и моје прње па у свет! {Спази Јелицу па се тргне.) А то си ти, Јелице?
Јелица: Ја, браца Милуне. Него: шта је теби? Што си тако замишљен? (Прилази му.)
Милун: Ко? Зар ја? ... Овај... Ништа! Онако тек —
Други глас: Зар и ти имаш шта причати? Ено и твоја кћи: више мушко него женско! Сушта слика оца Глигорија!
Први глас: А твој маликан? Прави Средоје мумџија! Мало дете, а онолики врат!
Јелица (застиђена): Ах!
Милун: Батали! Немо' се стидети! Оне су тако научиле, а ко њих слуша... Него...
Јелица (љубопитљиво): Шта?
Милун: Па овај... Знаш... Хтео сам те тек онако упитати —
Јелица (љубопитљиво): Шта?
Први глас: Бацила си око на Славка! Ко велиш: нежењен, масу велику наследио, лепа прилика! Ама нема! Има он мало бољи.
Други глас: Ваљда твоју 'ћерку? Батали, коно! Она је нашла себи прилику. Никад се не растаје од Милуна! Привежи је ти њему, злато моје! Немо' да буде после речи!
Јелица (плаче): Ово је страшно! Та жена не може да се окане мене. А и мајка! Шта има посла са њом, те јој даје само прилике да вечито испира уста са мојим именом —
Милун: Окани се плача! Ко још онаку слуша шта говори? Него реци: да ли је истина што она рече, да ти, онај —
Јелица (љутито): Па шта, шта?
Милун: Јелице! Не знам да л' је истина што она малочас рече, да ти мене — али ја тебе волем. Ето ти кажем! Реци, дакле: ако ме волеш, ако хоћеш моја бити —
Јелица (чупка кецељу): Па ено тате и маме —
Милун: Не, ја тебе питам. 'Оћу да чујем глас твога срца. Која вајда и да пођеш за мене, ако волеш другога: са'ранила би твоју и моју срећу за навек. Него: реци! (Она ћути) Па лепо! Ако те је стид и држиш да није у реду да о томе говориш, оно (скида с руке прстен) ако примиш овај прстен, то је знак да пристајеш! Тај је прстен сво благо које сам наследио од својих покојни' родитеља —
Јелица (окреће главу): Напослетку! (Пружа руку)
Милун (пун радости): Дакле, ти пристајеш бити моја? Ти ме волеш?
Јелица: Волем те, Милуне!
Милун: Онда да притврдимо. (Ћушне јој прстен у руке, загрли <је> и пољуби. Она се извије и утекне у кућу)
Милун (сам): Једва сам се могао овоме надати! Ко, зар она мене воле? Још ми зуји у ушима: 'Ја те волем!' Мене, Милуна?! Ах, звониће ми то у ушима као варошка банда, до гроба! Она ме воле! (Одлази. С друге стране долази Станка)
Станка (разјарена): Она мени онакве речи да изговори? Ах, што јој не реко' још коју, па да се чеше иза ушију! У љутини увек тако заборавим да кажем све! А она се мора бити изодавна спремала! Она за моје дете онако да говори! Видићемо 'оће ли ти упалити за Славка, док је Станки на рамену главе! Али, ко зна?! Вешта је она! Може га домамити у кућу, па му турити што у слатко или каву. Морам се пожурити да спречим то. Зар она да згрне онолико благо? Ако 'оће да се жени, шта му треба удовица, па још са дететом, код толики' девојака! Како би било да покушам за моју Јелицу? Боже, то не би рђаво било! Али, она рече нешто о Милуну? Какав Милун? Нема од тога ништа! Доста сам ја аргатовала и мучила се код овога мога, па зар и моја кћи да се зароби за једнога гољу? Никада! Никада!
Чује се глас: Тако, друго! Пожури се па удоми што пре своју 'ћерку! Девојка је, али, простићеш, већ зашла у године! И ја ћу за њу коју лепу рећи! Само немо' да подмећеш другоме твоје прљаво рубље!
Станка (са стиснутим песницама): Алапачо! Показаћу ти, али — други пут! (Одлази)

(Завеса)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.