Dvanaesti čas/13

Trinaesta pojava

Trinaesta pojava

DMITAR RADOJEVIĆ i STEVAN RATKOVIĆ
(Oboje izlaze iz desne sobe na vrata br. 2.)

RADOJEVIĆ
(gleda na onu stranu kud ode Stepan)
Ode li jednom?
RATKOVIĆ
Dakle, misliš to?
Samo ja mislim. . .
RADOJEVIĆ
Uvek misliš ti.
Kraj sveg tvog uma zlo, pa opet zlo;
Moj druže, misli svoje uvek krij.
RATKOVIĆ
Zapleo si se, pa biće loma.
RADOJEVIĆ
Misliš? I tuñu ja razmrsim stvar.
A neću svoju! Dobiću još dar,
Što ću bar plemstvo spasti od sloma.
RATKOVIĆ
Spasti ga! Ne znam. Kako misliš to?
RADOJEVIĆ
Listina ona znaš već šta krije.
Stepanu to se mnogo svidi baš.
A ne zna grešnik: gavrani se viju,
S graktanjem strašnim javljajući pad.
Hartija ova — nju ne vide on —
Pročitaj ovo kakvu krije vest.
RATKOVIĆ
Reč vredi. Šta hoćeš, kneže, s pismom tim?
Kakve hartije! Na njih gleda Rim.
RADOJEVIĆ
Reč vredi? Proñe. Hrišćani sami
Baš dokazaše da poštuju to!
Sve laži i sve na zlo namami,
Ti se utopli, drugi nek je go,
Ti živi, prohtev zadovolji svoj,
Uživaj, s drugog neka curi znoj —
To ti je život. Sve drugo je maska.
I dobrotvori, za pravdu borci
Za sebe žive. Viče se i praska,
A sami ljudi nesreće su tvorci.
(Pokazuje prvo kesu s novcem, pa mač.)
Ovo i ovo, pa onda ćuti!
Poništen praska, na tebe viče.
Zlato i sablja: odmah ućuti!
Laje li, ubij! Šta te se tiče!
RATKOVIĆ
Sve lepe reči. Da su bar nove.
RADOJEVIĆ
Ta čega novog na zemlji ima?
O novom samo snivaju snove,
A ne vide ga, tu je meñ njima:
U novom ruhu uz njih je staro,
Pa je to novo. Smešno, zar ne?
RATKOVIĆ
Možda i glupo.
RADOJEVIĆ
Pametno, glupo,
Staro i novo, sve život tre.
(Smeška se. Pruža hartiju Ratkoviću, koju ovaj uzimo i čita. Radojević se šeta.)
Taj, mislim, baš neće voleti glas.
RATKOVIĆ
(predomišljajući se i vrteći glavom)
Samo. . . čudno je.
RADOJEVIĆ
Mora spasti NAS!
Zar opreti se ovom može on?
Posumnjao si?
RATKOVIĆ
To ne, ali...
RADOJEVIĆ
Šta?
Zar još ne vidiš da je dobro sve?
RATKOVIĆ
(s rezignacijom)
Daleko, dakle, doterasmo mi?
Bar ti si veštak, pa zar tako ti?
Kad ni ti bolje ne udesi plan,
Zacelo onda došao je smak.
I zbilja, izbor nije bio lak.
RATKOVIĆ
Kad je već smrtni osvanuo dan...
RADOJEVIĆ
(nastavljajući)
Napustićemo svaki stari put,
Potražićemo ma u polju stan.
Na brodolomu kad se spaseš ti,
Blagosiljaš li sreću? Šta? Zar ne?
Za jedan gutljaj, jednu vode kap,
Za jednu trunku hleba ne bi ti
Zar dao tada sve što imaš, sve?
(Pauza)
Tolike slasti zar će biti greh?
Nek svaki kom ću žićot spasti sad
Na strašnom sudu rekne jednu reč,
I sam će đavo ustuknuti tad
Kad pođe s željom da obesi (tas)
Najcrnjeg greha tom prikači plod
Zavijajući oko tasa rep,
Da tim oteža greha mojih tas.
Tolikih ljudi zahvalnosti glas
Zar manje vredi no prokletstva reč
Što prevareni uzviknuće kralj?
RATKOVIĆ
No ako oni koje braniš ti,
Na sto tisuća kad bi bilo njih,
Ne vrede više nego kraljev prst?. . .
RADOJEVIĆ
Među tim ljudima, ja sam i ti.
Zar nas dvojica — ?
RATKOVIĆ
To je druga stvar.
RADOJEVIĆ
Jer tim rečima SAMO KRALjEV DOM,
(Pokazuje nešto na hartiji.)
Njih nekoliko samo zove car.
I to: Jelača, Stepan--------
RATKOVIĆ
Znam već, znam.
RADOJEVIĆ
Ja ću bar biti zadovoljan tim,
Jer meni dosta daje i sam car.
Kada bi on nas pokorio sve,
Ipak bi dosta izgubio sam,
Jer skaki od nas ubio bi dva.
S takvima, bogme, nezgodan je rat.
Okako: siti i suptan i kralj.
RATKOVIĆ
Samo što sultan ješće što mu ćef.
A kralj će gristi kamenje i bob.
RADOJEVIĆ
Baš ako hoće i nekuvan grah.
Ja ću bar urek, mislim, biti sit.
Dakle? Hoćeš li? Sasvim prosta stvar:
Meñ Turke. . .
RATKOVIĆ
Ne, ne. .
RADOJEVIĆ
Ne moraš baš sad.
Polako, kneže, doći će i to.
U Dubrovniku ima blaga još.
Junački svi smo tuñ cedili znoj,
Junački krali, pa doñe već dan
U Dubrovniku da tražimo to.
Dobri su oni, čuvaju nam sve,
Tek svaki sedmi dukat biće njin.
RATKOVIĆ
Požuri, kneže, već je pao mrak,
Sultana holog čete već su tu;
Krstarile su već kroz ceo grad,
Pred podne sutra prispeće i car,
A dotle kradi, skpanjaj. A šta znaš!
RADOJEVIĆ
Zar ti je malo spasti život svoj?
Još ,bi i novca?! Ne znaš ti za jad.
Pred ovim carem dršće ceo svet!
Šta znači sve to, da li pojmiš ti?
RATKOVIĆ
Još jedno samo objasni mi sad.
Što ne pokaza i Stepanu to?
Zašto ga držiš u zabludi još?
RADOJEVIĆ
Zabluda nije; dosta zna on već
I sve bi znao, da ne bejah sam,
No pobojah se potrgnuće mač,
A moja glava — nisam tome rad.
Ovako bolje! Postepeno sve.
RATKOVIĆ
Ja odoh. Gledaj da ne dozna ko.
RADOJEVIĆ
Ni reči o tom.
RATKOVIĆ
Znam i ja za reč.
Reč sam ti dao. Nisam? Dajem sad!
(Rukuju se. Ratković je zadovoljan; opaža se da sprema prevaru. Radojević se smeška, docnije se skoro glasno smeje. Seda i dugo posmatra hartiju koju drži u ruci.)
Opaža se da je već dosta pao mrak.