Dan kajanja
Dan kajanja
Iz magle, koja je pala po meni,
neki se lelek začu:
danas je... dan... kajanja... u plaču!...
Zar i ja da se kajem?
Moji obrazi nisu rumeni;
oči moje smrti su žudne,
i toga, da još jednom samo
vide klonulo sunce
pasti za oblake tihe i dobroćudne.
Jest, klao sam. Al' to je bila vrlina,
i svi su ljudi klali:
brat brata; ćerka mater, i otac sina.
Al' sam sam čekao, s onima što su pali,
u strahu i drhteći, Zore,
jer mišljah da nose Rešenje;
i one dođoše uvek praznih šaka.
Ali kada me zapljusnu uzburkano, mutno more
mojih suza, žudnji, boli,
kao kolo strasnih, bludnih devojaka
kada ih raspali julska žega, -
ja sam plakao za svaku kap krvi
što ih čovek Čoveku proli.
U mom je srcu bilo tuge više svega.
Ja sam kroz noći nebrojene, duge,
plakao kajanje, pre neg' se lelek začu.
Sad samo zato plačem, jer sam i juče plak'o.
Ili se kajem, krvlju škropeći tuge,
danas, na dan kajanja u plaču?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|