Дан кајања
Дан кајања
Из магле, која је пала по мени,
неки се лелек зачу:
данас је... дан... кајања... у плачу!...
Зар и ја да се кајем?
Моји образи нису румени;
очи моје смрти су жудне,
и тога, да још једном само
виде клонуло сунце
пасти за облаке тихе и доброћудне.
Јест, клао сам. Ал' то је била врлина,
и сви су људи клали:
брат брата; ћерка матер, и отац сина.
Ал' сам сам чекао, с онима што су пали,
у страху и дрхтећи, Зоре,
јер мишљах да носе Решење;
и оне дођоше увек празних шака.
Али када ме запљусну узбуркано, мутно море
мојих суза, жудњи, боли,
као коло страсних, блудних девојака
када их распали јулска жега, -
ја сам плакао за сваку кап крви
што их човек Човеку проли.
У мом је срцу било туге више свега.
Ја сам кроз ноћи небројене, дуге,
плакао кајање, пре нег' се лелек зачу.
Сад само зато плачем, јер сам и јуче плак'о.
Или се кајем, крвљу шкропећи туге,
данас, на дан кајања у плачу?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|