Gorski car/XXIV
XXIV
Vraćajući se sa krvave i bogate pohare iz Pomoravlja, gde domaćin i jedan napadač dopadoše teških rana, Đurica okrete, prema ranijem dogovoru sa Novicom, kroz jagnjilski potes, domišljajući se kako bi se do zabrana odvojio od Sima, koji neprestano iđaše uz njega. Sad je bio prisebniji i odlučniji, nije ga potresla prolivena krv: naprotiv, on se spremao da sad tek zasuče rukave i počne pravi posao.
— Simo, ti sad okreni desno na Kopljare, pa idi pravo kući, a ja ću gledati da se prokradem do Venčaca.
— Meni je kazao Vujo da jednako idem s tobom i da te dopratim do njega. Ne smem te ja ostaviti.
— Što ćeš mi ti?
— Pouzdanije je kad smo dvojica... treba se čuvati... — odgovori Simo i obori glavu, gledajući da se ne susretne sa Đuričinim pogledom.
»Ovaj gotovo ne krije šta hoće — pomisli Đurica. — Da li mu je kazao da me sad ubije ili će to posle, kad mu predam pare. Novica veli da je to određeno za danas, čim se izvrši pohara. Čekaj, doznaću ja to; nek ide ovaj sa mnom«.
— Pa dobro najposle, kad ti je on kazao... — odgovori Đurica ravnodušno. Moramo da se odmorimo u zabranu.
— Baš dobro! — viknu Simo i radost mu zasija u oku. — Umorni smo kao đavoli, pa da se malo prilegne.
Ulazeći u zabran, Đurica propusti druga napred, kome ovaj postupak ne bi po volji. Đurica stade da razgleda po zabranu, tražeći zaklonitije mesto, a videlo se da to isto traži i Simo. Posle stotinu koraka, naiđoše u jedan sklop, zastrven pavitinom. Đurica razgleda mesto i učini mu se da Simo vadi revolver iza pasa. Ne čekajući drugi njegov pokret, Đurica istoga trenutka baci svoju dugu pušku, skoči na Sima s leđa i jednim mahom obori ga na zemlju. Otpasavši mu tkanice, veza mu njime ruke, pa ga onda, kao kakvu kladu, izvrte na leđa.
Simo se u početku napada otimao i branio, ali posle, kad stade Đurica da ga vezuje, ućuta i ne mrdnu više.
— Šta hoćeš ti sa mnom? — viknu on začuđeno, kad ga Đurica prevrte i pogleda ono strašno zlikovačko lice.
— Prvo ti meni kaži: šta hoćeš ti sa mnom?
— Ništa, brate... Šta je tebi?...
— Čekaj, sad ćeš videti šta mi je — reče Đurica, pa izvadi iz jeleka kotur žute voštanice, kresnu palidrvce i upali sveću. Zatim izvadi jednu iglu n nadnese je nad plamen.
Simo sve to posmatraše raširenih očiju.
— Je li ti kazao Vujo da me ubiješ sad, ili posle, pošto mu predam novce? — zapita Đurica, držeći iglu nad plamenom.
— Šta ti je danas, jesi li poludeo!... O kakvom ubistvu ti govoriš? — odgovori Simo začuđeno, ali mu preko lica prelete smrtno bledilo.
Đurica spusti sveću pored sebe, uze jednu Simovu ruku i zabode mu usijanu iglu pod nokat jednoga prsta.
Simo stade grčevito trzati ruku, stadoše mu se stezati mišići oko očiju i uzdahnu duboko.
— A-a-a... što me mučiš, tako ti sreće, zabadava!...
— Ništa... ’vako ću ceo dan, dok ti se ne dosadi — odgovori Đurica, pa opet ugreja iglu i zabode je pod drugi nokat.
— Što ne govoriš, psino jedna, nego se mučiš zbog onoga zlikovca, kome svi robujemo!... — viknu Đurica grejući iglu treći put. — Kaži pravo, pa idi kud te oči vode.
— Zar me nećeš ubiti, kad ti sve kažem?
— Što da te ubijam, ludače, kad mi ti nisi kriv!
— Ama, sreće ti hajdučke, kaži mi pravo!
— Pustiću te, ako mi sve pravo kažeš... Ja sve znam, ali hoću da mi ti to potvrdiš i da mi sve ispričaš što ti je on govorio. A sa njim ću se ja još danas naračunati.
— Jeste, kazao mi je da te ubijem... ako uzmognem sad na povratku, ako li ne mognem sad, onda posle, pošto mu predaš novce... Meni je strašno pretio, a obećao mi...
— Koliko ti je obećao ?
— Sto dukata sad, i posle da se javim za ucenu, pa od toga novca njemu osamdeset dukata, a ono drugo meni.
— To ti je kazao prekjuče, posle sastanka sa Novicom?
— Jeste... Pretio mi je da će me ubiti...
— Jesi li ga pitao zašto me ubija ?
— Jesam. Veli da su te obrlatili jataci iz tvoga sela, pa svu zaradu ti odnosiš, a nama i njemu daješ samo po nekoliko dukata. Našao je drugoga čoveka, koji će mu raditi bolje.
— Koji će njemu sve davati, a on će vama, kao slepcima, po dva tri dukata, je li tako ?... Kaži sam, koliko je tebi dosad davao ?
— Pa tako... samo jednom mi je dao deset dukata, kad smo te izvadili iz apsa, a ono drugo... pomalo.
— Vidiš, a pitaj moje jatake, da li sam kome dao manje od pedeset dukata. Ja mu zaista ne dam sve pare, nego hoću da se to podjednako deli među sve ljude, koji meni pomažu.
— To je, vala, pravo... I ako hoćeš i ja ću te slušati. On je sve preko mene vodio dogovor sa pandurima iz sreza...
— Dobro, mi ćemo se razgovarati — reče Đurica drešeći mu ruke, pošto mu prvo povadi oružje. — Sad sedi lepo, pa mi ispričaj sve kako ti je kazao da me ubiješ.
Simo se ispravi, mašući onom rukom, koja je bodena.
— Ništa, sreće mi, samo je zadugo govorio kako te mora ubiti, a za ovo mi samo reče: »Gledaj ako mogneš uz put, u kakvom sklonitome mestu, pa mu uzmi pare i oružje i donesi pravo meni, ako li, kaže, ne mogneš uz put, onda ću ja, veli, namestiti njega na zgodu ovde.« To je sve...
— Dobro, idi sad pravo kući, a ja ću te potražiti, kad mi ustrebaš. Samo si lud bio, što si se davao da te mučim onako... da čuvaš onoga zlikovca...
— Nije to, more, nego sam se bojao da me ne ubiješ, ako ti istinu kažem.
— Idi sad, ali dobro pazi da me ne naljutiš. Vidiš, trebalo bi da te ostavim ovde vezana... ali ja ti verujem...
— Čini, vala, kako god hoćeš, a videćeš šta ti ja vredim.
— Dobro, dobro — reče Đurica, gledajući za njim, dok god mu se ne izgubi iz očiju u gustoj šumi.
Posle desetak minuta Đurica razgleda svud oko sebe, okrete se istočnoj strani, pa zviznu učestano s prekidima.
Ne čuvši nikakva odgovora, pokupi oružje i pođe napred. Posle nekoliko minuta opet zviznu, i daleko pred njim u šumi začu se takvo isto zviždanje. Malo zatim ukaza se Novica između proređenih grmovih debala.
— A ja te čekam na ovom kraju — reče on, prilazeći Đurici. — Mišljah da ćeš odovud, od stanice. Zar te ne prati Simo ?
Đurica mu ispriča malopređašnji događaj i kaza da je pustio Sima nek ide kući.
— Nijesi trebao. Istina, on je za pare svačiji, ali ne treba vjerovati nikom, kad glava visi o koncu.
— To sam i ja mislio, ali kao velim: neka ga. A ja ću sad da se požurim u Brezovac, da se naplatim s onim pakosnikom.
— Požuri se, što brže možeš. Ali dobro otvaraj oči: ono je stari zlikovac. Stići ćeš tamo još za viđela. A ja ću te čekati iza vatrenjače, pa da noćimo kod mene.
— Otud moram na drugu stranu, imam hitna posla, a kod tebe ću sutra.
Novica obori glavu, kao da mu to ne bi pravo.
Đurica se doseti. »Zna da ću noćas da razdam novac... Ali kud smem ići k njemu s ovolikim parama! ... Ubio bi me bez reči. Bolje da mu dam sad«.
— Hoćeš li i tebi da se sad odužim? — reče on, mašajući se džepa.
— Pa... kako hoćeš — odgovori Novica oveselivši. — Pouzdanija mi je para u mom džepu no u tvom.
Đurica se nasmeja; odbroja sto banknota iz krvava zaveska i pruži ih Novici.
— Je li dosta?
— O-hoj ! Ti si dobro pazario... Kako da nije dosta, bolan... — reče on, uzimajući novce i bacajući ih u nedra. — Samo hoće li ostati što drugima?
— Biće dosta svima, samo me čuvajte?
— A da što ćemo ti drugo, kad si nam ti zlatan majdan!... Đe ću te sutra sačekati?
— Ako možeš iziđi gore do Kamenara kod onih debelih grmova...
— Više Vojkovića kuća, znam... Čekaću te posle zaranaka. A tamo... pazi !... otvaraj oči !
Đurica okrete ka Venčacu, a Novica pođe istim pravcem, kud ode Simo.
»E, sad si na redu ti, Vujo. Dođe zeman da i mi raskrstimo, a jedva sastavismo godinu u ortačini... Tek godina, nema ni puna godina, a čini mi se ceo vek !... Šta se čuda počinilo za to vreme... Naživelo se, nastrahovalo se, namučilo se...«
I sad mu dođe na pamet ono vreme, kad je ostavljao pređašnji slobodni život, kad se odvajao od društva i ognjišta, pa se uputio pod zakrilje ovoga Vuja, po čijoj naredbi htede danas poginuti. Kako je onda ludo srljao u propast, kako je lakomisleno stupao na kobnu stazu, koja ga dovede do ovoga stanja !... A kako se moglo lepo živeti, samo da beše ove sadanje pameti... Sad bi on bio seljak, kao i drugi; radio bi svoj posao ; ne bi se nikoga bojao... Išao bi slobodno po polju, po zelenu lugu i dubravi.. U kući bi mu bilo eve veselo, stara majka dobila bi odmenu... I sve bi to bilo, da ne beše njega!... On ga upropasti, pogubi...
I Đurica stade da misli šta ga je to privlačilo k Vuju, te mu se tako slepo predao.... Večito mu je ovaj surovi čovek stajao pred očima kao nema zagonetka, koja te sve više privlači, što je manje razumeš... I Vujo je njega privlačio, ali čime ?... Svojom tajanstvenošću, pameću, naročito ovom pameću, koju Đurica uvažavaše, jer je u sebi ne osećaše... Ali nije ni to... Imalo je nešto u samome njemu, što ga je vuklo na tu stazu, a to je osećao u sebi ranije, pre nego što je i poznao Vuja... još onda, kad je počeo da razmišlja o svemu; kad gledaše noću kako mu otac donosi tuđu stoku, a majka mu vesela lica podnosi ukusno jelo od te stoke... To ga je vuklo na ovaj put, ali opet, da ne beše Vuja, ne bi se ovako svršilo... On ga je uzeo za ruku, doveo ga do strme ivice i gurnuo... Posle se već morao klizati i padati, dok ne dođe do kraja...
»I taj zlikovac, koji me je upropastio, danas pruža pušku na mene.. .da me zbriše sa zemlje kao da nisam na njoj ni bio... E, nećeš, čiča... naplatićemo se!...«
Kad se navuče prvi suton, Đurica prolažaše kroz šumu ispod Vujove kuće. Bojaše se samo da ga ne ostavi ova prisebnost i odlučnost, koja je rasla sve više, u koliko se on približavao kući. Iz pameti mu ne izlažahu Simove reči: »Jeste, kazao mi je da te ubijem!...« Izlazeći iz šume, ugleda Vuja na čistini ispod kuće: seo na jedan breščić, pa gleda u šumu.
»Kao da sam mu poručio! — pomisli Đurica. — Bolje je ovako na čistini, nego u sobi... Ovde sam slobodniji...«
Ugledavši čoveka gde mu se približuje, Vujo se diže i pođe na sustret, a kad mu se približi sam Đurica, on stade iznenađen.
— Kamo ti Simo? — upita ga još na hodu.
— Otišao je kući — odgovori Đurica, prilazeći mu.
— A-a... a ja rekoh da nije i on ostao kao Pantovac. Svršiste li?
— Svršismo. Plaskovčanin ode s ranom, a i gazda će imati da se poleči.
— Hajdemo unutra — reče Vujo i okrete se da pođe.
— Neka, možemo i ovde narediti što imamo — odgovori Đurica, pa odjedanput kidisa na Vuja i steže ga rukama.
Starac, još snažan, poče da se otima, trudeći se samo da prinese ruku k pojasu. Đurica i ne opazi šta on radi s rukom, već ga samo stezaše i omahivaše, da bi ga oborio na zemlju... Obojica ćute kao zaliveni, samo im se noge pomeraju, odskaču od zemlje i opet staju na prste... Starcu teško disati, steže ga mladić kao klještima... Najzad se nekako dohvati pasa, odakle istrže mali oštar nožić. Sad bi mogao ubosti protivnika, ali su mu ruke više laktova stegnute jako, pa se boji da će ubod biti slab, samo će ga još više ražljutiti, pa posle — zlo! ... Da gleda kako da ga zavara, zagovori... I taman da zausti, a Đurica ga omahnu i tresnu o zemlju... Nehotično mu se podiže ruka s nožem, te Đurica ugleda šta mu je u ruci.
— A, zlikovče, izabrao si i oružje od koga ćeš poginuti! — viknu Đurica i steže mu ruku.
Utom se začu iz šume otegnuto, jasno zviždanje.
Vujo napreže snagu, pa zviznu kratko, a zatim povika iz glasa:
— Pomagaj !
Đurica se uplaši. Stadoše da mu dršću ruke, zadrhta sav... Jedva se seti revolvera... Istrže ga iza pasa, nasloni cev na čelo starčevo i okide... Tresnu pucanj, a ruke, kojima se Vujo branjaše, klonuše... Đurica skoči, i onako na hodu ispali mu drugi metak u grudi. Starac ne mrdnu više...
Iz šume trčaše neko... Đurica pruži pušku i viknu... — Stoj!
Čovek stade, pogleda u pruženu pušku, koja se još mogla u sutonu opaziti, pa se odjednom okrete i potrča natrag k šumi... Za trenut oka nestade ga...
— Vujo! — začu se glas ispred kuće.
Đurica poznade glas Vujove žene.
— Zovi ga jače, ne čuje! — viknu on, pa okrete; naviše uz kosu.
Preko njega prelete buljina, mašući tiho i nemo čupavim krilima... On se strese i požuri uz brdo...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|