Горски цар/XXIV
XXIV
Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега. Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао.
— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца.
— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега. Не смем те ја оставити.
— Што ћеш ми ти?
— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом.
»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре. Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара. Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«.
— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно. Морамо да се одморимо у забрану.
— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне.
Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи. Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо. После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином. Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса. Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу. Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа.
Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више.
— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице.
— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном?
— Ништа, брате... Шта је теби?...
— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу. Затим извади једну иглу н наднесе је над пламен.
Симо све то посматраше раширених очију.
— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном.
— Шта ти је данас, јеси ли полудео!... О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило.
Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста.
Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко.
— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!...
— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат.
— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде.
— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем?
— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив!
— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право!
— Пустићу те, ако ми све право кажеш... Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио. А са њим ћу се ја још данас нарачунати.
— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце... Мени је страшно претио, а обећао ми...
— Колико ти је обећао ?
— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени.
— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом?
— Јесте... Претио ми је да ће ме убити...
— Јеси ли га питао зашто ме убија ?
— Јесам. Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката. Нашао је другога човека, који ће му радити боље.
— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако ?... Кажи сам, колико је теби досад давао ?
— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало.
— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката. Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу.
— То је, вала, право... И ако хоћеш и ја ћу те слушати. Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза...
— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш.
Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена.
— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све...
— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш. Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца...
— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем.
— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш. Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем...
— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим.
— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми.
После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима.
Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред. После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање. Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала.
— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице. Зар те не прати Симо ?
Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући.
— Нијеси требао. Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу.
— То сам и ја мислио, али као велим: нека га. А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником.
— Пожури се, што брже можеш. Али добро отварај очи: оно је стари зликовац. Стићи ћеш тамо још за виђела. А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене.
— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра.
Новица обори главу, као да му то не би право.
Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац... Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ... Убио би ме без речи. Боље да му дам сад«.
— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа.
— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом.
Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици.
— Је ли доста?
— О-хој ! Ти си добро пазарио... Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима?
— Биће доста свима, само ме чувајте?
— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!... Ђе ћу те сутра сачекати?
— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова...
— Више Војковића кућа, знам... Чекаћу те после заранака. А тамо... пази !... отварај очи !
Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо.
»Е, сад си на реду ти, Вујо. Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини... Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век !... Шта се чуда починило за то време... Наживело се, настраховало се, намучило се...«
И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути. Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања !... А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети... Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао ; не би се никога бојао... Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави.. У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену... И све би то било, да не беше њега!... Он га упропасти, погуби...
И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао.... Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш... И Вујо је њега привлачио, али чиме ?... Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше... Али није ни то... Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке... То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило... Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо... После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја...
»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био... Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...«
Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће. Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући. Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму.
»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби... Овде сам слободнији...«
Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сустрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен.
— Камо ти Симо? — упита га још на ходу.
— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му.
— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац. Свршисте ли?
— Свршисмо. Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи.
— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође.
— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама.
Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу. Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу... Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте... Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима... Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић. Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ... Да гледа како да га завара, заговори... И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу... Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци.
— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку.
Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање.
Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа:
— Помагај !
Ђурица се уплаши. Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав... Једва се сети револвера... Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде... Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше... Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди. Старац не мрдну више...
Из шуме трчаше неко... Ђурица пружи пушку и викну... — Стој!
Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми... За тренут ока нестаде га...
— Вујо! — зачу се глас испред куће.
Ђурица познаде глас Вујове жене.
— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу.
Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима... Он се стресе и пожури уз брдо...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|