◄   XVII XXVIII XIX   ►


XVIII

          — Nasleđe, gospoda moja, velika je i važna činjenica u, tako reći... u tome pitanju — govoraše apotekar pred Jankovom pivnicom svojim prisnim »prijateljima, partnerima, sugrađanima i ostaloj bulumenti našega grada«, kako on to veljaše. — Ali su prilike i okolnosti, u kojima čovek egzistira, od presudnijega, tako reći... uticaja...
          — Šta tu drobiš — upade mu žučno u reč mesni učitelj, koji se, dok apotekar sastavljaše svoju naučnu frazu, ironično osmehivaše. — Da je tebe tvoj otac bolje vaspitao — učitelj jako naglasi ovu reč — ti bi uredno svršio školu i bio bi koristan državni radnik, a ne bi prodavao čivit i sodu po palankama. Vaspitanje je, ako hoćeš da znaš...
          — A gle’te milorda! — uzviknu apotekar. — A kakvo ste vaspitanje vi dobili, ako se smemo usuditi da zapitamo, od svoga ćaće? Kakvu ste to vi filosofiju svršili, molićemo, i koji je rad korisniji za narod, moj ili vaš ?...
          — Zar se škole uče samo radi toga, da čovek bude činovnik? — reče sreski šumar, i prenese pogled preko svojih slušalaca, da bi se uverio : dele li i oni njegovo mišljenje.
          — Moj otac, kao seljak, dao mi je vaspitanje kako je mogao — obrte se učitelj apotekaru — i ja sam učio onoliko, koliko je kadro bilo jedno seljačko imanje da me izdrži. Ali ti, gospodski sin, bogataš...
          — Polako-te, more, vi odoste na drugo, — progovori mesni sveštenik. — Mi smo počeli o Đurici. Šta je uzrok, velim ja, te čovek, koji može onako da oseća, koji može da voli, koji traži svetu crkvu da blagoslovi njegov brak, te takav čovek, velim, čini onake pokore i zločinstva i na onomadašnjoj i jučerašnjoj pohari? Koja veli da su ga na to nagnale prilike i okolnosti, a učitelj, kao što vidim, nalazi da je svemu tome krivo vaspitanje. Ali recite vi meni, draganovići moji, sa čega toliki drugi svet ode u goru? Zar ne vidite da već postaje običaj : čim kome malo potesni oko vrata, on domča šocu u ruke, pa hajd’ u goru. To vi meni recite... A ja, u koliko mogu da mislim, rekao bih, da će tome biti uzrok naš krajnji nemar prema veri i crkvi, rekao bih...
          — Pardon! — viknu apotekar. — Ako sam bio tako srećan, da shvatim dragocene misli uvaženoga gospodina pope, meni se čini... ja bih rekao da on navraća vodu na svoju vodenicu, isto onako, kao što to čini učitelj. Ja vam opet velim, gospodo : prilike i okolnosti. Uzmite vi ovo : je li Đurica spreman iz malena za hajduka? — Nije. Je li...
          — Ja šta je radio, no se spremao... — upade mu učitelj u reč.
          — Pardon, ne prekidaj me. Je li on neprestano, radeći svoje seljačke poslove, zamišljao sebe kao hajduka? — Nije. A da li je pomišljao na pošten život, na ženidbu, na kućenje, na rad? — Odrecite mu to, ako možete! Dakle, slučajno učinio jednu pogrešku i bio loše sreće, te ga vlast uhvatila, pa, bojeći se valjda gorih jada, dao čistac...
          — Sve su to trice i kučine! umeša se Živko pisar, stari policajac. Kakve prilike i vospitanije, kakvi bakrači! Ehe... kažem... — tu se Živko malo iskašlja, da bi našao što zgodniju reč za svoju misao. — Pop ima pravo, kažem ja... Ali to nije sve. Nego je pao ugled vlasti, ja, brate, ugled vlasti je pao. Jest, kažem... A ja bih njega na točak čim vrdne, pa da vi’š onda bi li se sećao hajdukovanja! Ja — završi on i Duboko povuče iz ćilibarske muštikle.
          — Varate se, gospodine — odgovori mu apotekar. — Kad su besneli po ovom kraju Jevđović, Sarić i drugi, tada je autoritet vlasti bio na maksimalnoj visini, pa su opet oni činili pokore. A pre toga metali su i na točak, i tada je bilo ovakih razbojnika. Ali šta je odvelo u hajdučiju i Jevđovića i Đuricu i toliki svet?...
          — Baš da vam kažem i ja jednu — reče Dmitar knjižar, pošto se iskašlja i protrlja među prstima svoj debeo zlatan lanac o vratu. — Vi svi pogađate, ali, prostićete, s jedne strane. Sve to jeste tako kao što vi svi velite, i svi imate pravo. I to će reći, da svi ti uzroci postoje: malo ovo, malo ono, tek iziđe kako ne valja. A sad, zašto je toliki narod nagrnuo u hajduke? — To mu je, brate, u krvi... taka mu je pogana krv: čim što malo, on u goru. To je jedno. A za Đuricu rekao bih da će učitelj imati najviše pravo. Otac ga je naučio zlu, a on se potrudio da pretekne oca. Što ne odoše u goru toliki njegovi vršnjaci iz sela? Zato, što ih roditelji nisu učili da kradu i otimaju, no da rade i, što no vele, da žive pošteno. Ja kako, brate! Moje dete neće biti hajduk. A zašto? — Zato što pazim na svaki njegov korak...
          — Dobro veliš, Dmitre — odgovori mu sveštenik. — To i ja kažem. Neka svaki vodi brigu o svojoj deci kako treba, pa neće biti hajduka, ili ih bar neće biti ovako mnogo. A da li nam je baš to u krvi — Bog će ga znati. Nešto ne znam kako je sad po drugim zemljama, ali držim da svud ima toga zla.
          — O, te kako! — reče apotekar. — Banditi su veliko zlo u svima državama...
          — Bog s tobom, Kosta, šta su tu krivi bandisti? — Viknu Laza terzija, koji je u mladim godinama, ispitujući svoje podobnosti, nosio doboš u vojnoj bandi.
          — Oh-ho-ho-ho... — slatko se nasmeja apotekar. — Banditi, gospodar-Lazo, to će reći razbojnici — na stranom jeziku. A uvaženoj gospodi bandistima neka je slava i čast! ... A-a, gospodine kapetane, čast nam je... i ovom prilikom, kao i svakom... — reče on, dižući svoju »šlafkapu« i pozdravljajući kapetana, koji nešto turobna izgleda dođe među društvo i sede.
          — Dobro jutro! — pozdravi se kapetan, sedajući za sto. — Čujem ja još iz sobe, da se ovde pretresa velika filosofija.
          — Ne zamerite skromnim i mirnim građanima — produži apotekar — što se u oskudici zdrave duševne hrane naslađuju policiskim biletenima, kojima ih vaše gospodstvo tako revnosno snabdeva. Da nije Đurice i vas, ne znamo šta bismo radili od duga vremena.
          — A, i toga ću Đuricu skoro skinuti s vrata. Ne znam samo koji li je to od negovih dolijao.
          — Šta, ima li izvešća od sinoć?
          — Ništa novo. Jedan je od napadača poginuo, a Nikola je dosad umro. Ne znam samo šta će biti s decom. Čekam izvešće svakoga časa.
          — E njihova je drskost prešla svaku meru. Za dva dana dve razbojničke pohare! — reče sveštenik.
          — I juče izjutra onaj slučaj u Klenoviku ! — odgovori kapetan.
          — Šta, mi nismo čuli? — povikaše radoznali slušaoci.
          — Jedna seljanka, koja je nešto ogovarala njegovu Stanku, vraćala se iz varoši. On je uhvati, veže joj ruke, pa zadigne suknju i košulju joj, te veže više glave i pusti je tako u selo. Ali je najgore što je ona, po njegovoj naredbi, morala tako proći kroz celo selo, i nikom nije smela dopustiti da je odreši, dok ne stigne svojoj kući.
          — Pa je li sve izvršila ?
          — Morala je, jadnica. Čekalo bi je gore zlo.
          — Kako li je mogla ići zavezanih očiju?
          — Kroz suknju se vidi lepo.
          — Govorite, gospodo, što hoćete, ali ja opet velim: nasleđe je važna činjenica... — otpoče apotekar da razvija svoju filosofsku misao...
          Međutim događaji, koji su se odigrali dan ranije i koji izazvaše ovaj razgovor, behu veoma strašni.



          Drugoga dana posle potere, Đurica i Pantovac, s odabranim društvom, koje im je Vujo spremio, udariše na bistričkoga mehandžiju usred bela dana, pred desetinom seljana, koji se slučajno zatekoše u mehani. Sekoše, mučiše i tukoše mehandžiju Cincarina i momka mu sinovca, uzeše mu osam stotina banaka i, zarezavši mu nos, pripretiše:
          — Ako čujemo da opet mučiš sirotinju kajišarskim interesom, ubićemo te na mestu.
          Svi seljani ostaše kao prikovani na svome mestu; niko ne smede okom mrdnuti, a neki, iz prevelika usrđa, behu pozavlačili glave pod klupe. Kad odoše hajduci, ovi samo mrdahu nogama, na poziv svojih suseda da iziđu, pokazujući tim da se ne interesuju onim, što je iza njihovih leđa...
Odmah sutradan, oko zaranka, isto društvo opkoli kuću Nikole Čolića, bogata seljaka iz Grabovca. Nikola je bio na putu, i razbojnici, znajući tačno kad će se vratiti, čekahu ga svakoga trenutka. I sad su išli na pouzdanu dobit, jer su znali da je Nikola otišao da naplati obligaciju od dvesta dukata. Znali su da je Nikolina zadruga na radu u polju, a kod kuće behu samo sitna deca sa ženom redarom.
          Na vratnicama, kuda će Nikola doći, behu prikriveni Đurica, Pantovac i Novica. Poslednja Dvojica polegali su u korovu, što je izrastao po đubretu blizu vratnica, a Đurica se zavukao u vitlove šindre, koju je Nikola spremio za nove staje. Ostalo društvo zauzelo je druge vratnice, pa jedni čekaju ugovoreni znak da upadnu u kuću, a drugi da stoje na straži.
          Beše tiho letnje veče. Sunce se pretvorilo u plameno kolo sa hiljadama dugih i sjajnih vatrenih paoca, od kojih se polovina zaklonila za visoku goru, a druga polovina blista i pršti vatrom uz nebesni svod, prelivajući se čas u vatreno crvenilo, čas u ljubičasto plameno žutilo. I ona gusta izmaglica, koja se vazda viđa oko zalaska sunčeva, pretvorila se u vatru, pa blista i treperi, zaklanjajući jedan deo sunčanih zraka. I šuma, i polje, i bregovi, sve dobi neku novu, sjajniju i otvoreniju boju... Po plavu nebu prolete jato zadocnelih ptica, žureći se na noćište...
          Deca se okupila u jednom uglu pred vajatom, cepkaju i zabadaju iverje u zemlju, zaboravljajući sve drugo što je iza njih. Jedan mališan sa vrha brda, više kuće, dovikuje majku i javlja da ne može nigde da nađe jagnjad, koja su se pozavlačila negde u paprati.
          Nepomuzene ovce bleje i, da bi se zar čime zabavile, štrbnu malo ugažene trave i opet podignu glave, očekujući muzaru...
          Prve vratnice na ogradi od voćnjaka škripnuše, i kroz njih prođe konjanik. To se Nikola vraća s puta. Oni iz zasede poizdizaše glave osluškujući, da po glasu poznaju, vraća li se sam Nikola. »E, još ovo, pa kvit !« — pomisli Đurica u sebi, spremajući nož i pušku za napad. »Samo da ne bude krvi! ... Ono istina, sad je sve jedno, ali tek lakše mi je, kad se na miru svrši«.
          — O, Mićo! — Viknu Nikola s puta, videvši sinčića na brdu.
          — Čujem — odgovori dete osvrnuvši se.
          — Jesi našao jagnjad, sine ?
          — Nema ih nigde, slave mi! — reče mališan zastanuvši i kao razmišljajući gde li su. — Da potražim još gore u zobištu.
          — Potraži, moje dete, pa požuri, — viknu Nikola, saginjući se na konju ispod šljiva. Kad stiže pred vratnice, siđe s konja i poče da ga rasprema. Pogledavši slučajno u dvorište, ugleda tamo dva čoveka, od kojih jedan utrča u kuću, a drugi ode k onoj gomilici dece. »Hajduci!... To je ono strašilo, od koga se i dan i noć strahuje... pa, eto ih!...« — pomisli on, i taman da se okrene i da bega natrag, a neki strašni i neobični ljudi pritrčaše mu, stvoriše se uz njega, kao da iznikoše iz zemlje, i dočepaše ga snažnim rukama. Konj odskoči u stranu i nestade ga ispred Nikolinih očiju, a on se oseti usamljen, u vlasti ovih strašnih zverova.
          — Pst, da nisi pisnuo !... Polazi napred! — viknu jedan od napadača, i Nikola oseti jak udarac u leđa.
          — Ne udaraj se, molim te, naredićemo se lepo... — reče on, stupajući napred plašljivo i zbunjeno.
          Utom deda zavrištaše, a u kući zakuka žena.
          »Šta to njima rade ?... Otkud tamo drugi hajduci ?« — pomisli on, zaboravljajući da je malo čas sam video dvojicu.
          Ulazeći u kuću, Nikola ugleda snahu kako je neobično prisela kod zavale ispod pročelja, digla ruke više glave i preplašeno gleda zlikovca, koji stoji pred njom s golim nožem.
          — Pare daj! — podviknu Đurica i zamahnu nožem.
          — Hoću, brate, hoću, molim te... evo na, evo sad... — mucaše on, vadeći rubac ispod pojasa, ali mu nešto smetaše da ga odmah izvadi. Ruke mu tako drhtahu, da ne beše u stanju vladati njima. Dohvatio je prstima za kraj rupca, ali nikako ne može da ga izvuče, jer ne zna šta da čini s rukama. — Ček’, ček’... evo sad... — mucaše jadnik jednako, preturajući rukom po pojasu.
          Đurica priđe, istrže mu rubac i razveza, pa stade da broji banknote.
          Za trenutak svi ućutaše, posmatrajući kako Đurica neveštim prstima odvaja jedan po jedan list papira. I sam Nikola se zabavi tim poslom i stade da broji, zajedno sa Đuricom, jednu po jednu banknotu, kao da i njega interesuje koliko će se naći novaca u tom zavežljaju.
          — Ho, pa ovde je samo sto dvadeset dukata! Kamo ti još osamdeset? — reče Đurica.
          — Jest, jest, brate... sto dvadeset ravno... Nema više.
          — Kako nema? Uroš te je pozvao da ti isplati svih dvesta po obligaciji.
          — A, e to jest... ali nije sve platio... Evo obligacije kod mene, pa čitajte... na njoj to piše — odgovori Nikola i stade da traži po jeleku. — A, evo je! — reče on pružajući Đurici obligaciju. — Na njoj sve piše, sve...
          — Što ti nije sve dao .... mu njegova! — viknu Pantovac kao s nekim pravom, nalazeći da mu je tim pričinjena hotimična šteta.
          — Nema, nema čovek... duše mi nema — pravdaše Nikola i sebe i svoga dužnika.
          — Ostavi sad to — viknu Đurica. — Daj mi one pare što si uzeo za stoku i ječam.
          — Kako ? Nije, braćo, nije Boga mi!.... Nema...
          — Šta nema ... ti tvoga! — viknu Đurica. — Jesi li o aranđelovskom vašaru uzeo pedeset, o pantelijevskom trideset, a koliko ti je dao Dmitar za ječam?
          — Za ječam? — odgovori Nikola, čudeći se tačnom računu, koji mu Đurica iznese. — E jest, bilo je i to, ali sam razdao po narodu, braćo. Razdao sam do poslednje pare, tako mi samoga Boga...
          — Lažeš, psino matora! — viknu Pantovac, pa izvi nož u visinu i udari njime Nikolu po glavi. Nikola oseti strašan bol u glavi, i sa njim zajedno poteče mu topal mokar mlaz niz potiljak.
          »Gle, smrt! — pomisli onu sebi — da se gine!...« i ova misao ga preporodi, uli mu neku nepoznatu mu do sad snagu samoodbrane, koju on nikad u sebi ne pretpostavljaše. Naiđe mu neka crvenkastosiva tama pred oči, koja mu zakloni sobom sve predmete i sva lica... On ne viđaše više ništa, osim jedno jedino strašilo, koje se pomaljaše iz te tame sa podignutim nožem. To je strašilo dobro poznao i razumeo: da mu ono sprema smrt, neizbežnu strašnu smrt, bez ustanka, bez prebola... I ako sad on uspe da uništi to strašilo, onda... onda će biti nešto drugo, nešto bolje, a šta — o tome i ne mišljaše... Glava ga žignu još jače, još užasnije, i on nekako mehanički, bez razmišljanja, onako isto kao što se udavljenik grčevito hvata za slabu šibljiku, dohvati svoj mali nožić iza pasa, istrže ga brzo i tako isto munjevitom brzinom sjuri ga onome strašilu u grudi. Oseti samo kako nož udari u neku mekotu, kao kad on u jesen cepa but goveđi za pršutu, pa posle ode tamo nekud sav do drške... I potom ugleda kako ono strašilo neobično otvori i raširi oči, kao da se nečemu jako začudi, pa ih prevrte u vis i onda on poznade da je to strašilo hajduk Pantovac, koji se odjednom opusti. i nekako neobično sede i leže u vatru na pročelju, leže onako leđima, prevrnutih očiju, i on poče razumevati da je to on ubio Pantovca. Ali istoga trenutka nešto jako puče i njega nešto tako jako udari u slepo oko, gurnu ga, i on se od toga preturi i — umre...
          A Đurica stajaše nad njima sa puškom, iz koje još izlažaše po malo dima, gledaše ih začuđeno, ne mogući pojmiti šta to bi. »Sad ovoga trenutka behu dva čoveka živa, behu ovaki isti kao što sam i ja, i gle...« Pantovčevu glavu dohvatio plamen, zgoreo svu kosu i po kući se prosu zadah...
          Kako oseti smrad spaljene kose, Đurica htede da vrisne, osvrte se pažljivo po kući, ugleda još nekoga nad onim, koga je on ubio. To se snaha nadnela nad mrtvim deverom i domaćinom, pa kuka i nariče, ali Đurica ne čuje nikakva glasa, no se samo čudi otkud ta žena ovde ! I naposletku, ugledavši vrata, jednim skokom ispade iz kuće i potrča k prvoj šumi, koja mu pade u oči. Ali, potrčavši malo, obuze ga neopisan strah od samoće, od sebe sama i od onoga večernjega sutona.. Zastade i oslušnu... Neko mu se približuje. A, jest, to je društvo, na koje je on bio zaboravio. Potrčaše svi napred ćuteći, a Đurica skakaše pred svima, ne znajući ni gde gazi, ni kuda ide, ni šta radi. Tek kad zađoše u šumu, umeriše korak. u onoj nemoj, mračnoj šumskoj hladovini Đurica stade da pribira misli.
          »Otkud ja ovo idem?... Šta ovo bi?... A, jest, ubio sam čoveka !..« I pri toj misli steže mu se srce i ohladi, a na dušu mu pade neki težak teret, neki veliki bol, neko nepojmljivo osećanje, koje je ličilo i na kajanje, i na žalost, i na strah od nečega što se ne vidi i ne razume. Neko novo, dosad uspavano osećanje u njemu probudi se i stade da ga grize, da žeže kao zubni bol... On iđaše uzverena pogleda, strašljivo upravljena u pomrčinu, otvorenih, osušenih i vrelih usana, onako kao što bolesnik u vrućici skače s postelje i beži od kuće.
          »Za ječam ?... Razdao sam po narodu, tako mi samoga Boga!...« — ponavljaše on u pameti poslednje Nikoline reči i izazivaše sve one strašne slike, koje se malo čas pred njegovim očima izređaše, ali se sad sećaše samo Nikolinih reči i poslednjega svoga dela: kad je pružio, skoro naslonio, pušku na slepo oko i okinuo. Odjednom Nikola sede; niti mu se lice promeni, niti se on osvrte, ni mrdnu čim, nego ga samo odjednom nestade s one visine, na kojoj je stajao, kao da je skočio u vodu, i tako se prostre po zemlji, pruživši onu ruku s nožem ka pročelju, kao da je imao sa njom kakvu naročitu nameru. I zatim mu padoše u oči široka Nikolina leđa, u suknenu jeleku, kako su neobično odskočila od zemlje. i posle se odjednom nađe nad njim neko drugi, kao da je video žensku konđu, ubrađenu crvenkastom maramom sa belim cvetićima. I više se ničega nije sećao...



          A varoš vri od nestrpljenja...
          Kapetan je naposletku dobio tačno izvešće. Kola sa mrtvim Pantovcem očekuju se svakoga časa, a pojedinosti napada poznate su, većim delom, svima. Ipak se nestrpljivo očekuje pisar Mita, koji će sav događaj ispričati onako, kako je u istini bilo.
          Po podne stigoše kola sa sprovodnicima, pisarom i doktorom. Narod nagrnu kolima, pa niti ko može priđi kolima da što vidi, niti se može izvući iz gomile, već se dela masa radoznala na roda talasa i povija sa strane u stranu, kao dobra pšenica pod snažnim vetrom. Veliku muku imađaše sreska posluga, dok uvede kola u sresko dvorište. Žandarmi odmah skidoše Pantovca i prostreše ga po zelenoj ledini. Narod se okupi uokolo.
          Na blagoj, malo nagnutoj ravnici ležaše raširenih ruku i opruženih nogu, mrtav Pantovac. Strah ga beše pogledati. Gusta kosa mu beše spaljena i na mesto nje stajahu još ukovrčeni crni i tvrdi purci, pepeo od kose, koji mu davahu još strašniji, neobičniji izgled. Preko celoga temena, kuda su žandarmi, dižući ga valjada na kola, zbrisali i skinuli rukama izgoreli puhor kose, viđaše se crvena, ispečena koža, pa jednom mestu napukla, pa tu zija ogromna spržena rana. Na licu mu ne beše ni brkova ni obrva, već namesto njih stajaše crna gar, po negde obrisana, te pokazuje ia tom mestu tragove plamena. Oči mu behu otvorene, ali gotovo ispečene, usled čega celo lice više dobijaše izgled obične trupine. S leve strane grudi, na čistoj beloj košulji, zijaše mala krvava rana, ulepljena usirenom i zapečenom krvlju.
          — Što ti je čovek, brate — reče neko iz naroda — kâ da si zaparao noktom preko mesa, a et’ ... mrtav!...
          Svi razdeliše ovu filosofsku misao, pa čak i kapetan, koji dotle stajaše namrštena i ozbiljna izgleda, posle ove napomene značajno mahnu glavom, kao da bi rekao: »Ja, more !« Samo apotekar pokazivaše, da ga ova pojava ne začuđava, jer njegovo lice dobi izraz kao da je hteo reći: »E moj brate, da ste videli ono što ja znam !« I doista, on odmah progovori:
          — E, niste videli vi u Štajnbruhu: uzme samo jednu tanku dugačku iglicu i zavuče je vepru između grudi. Vepar samo : mrd-mrd i — gotovo !... Gospodine moj, šta mislite!...
          — To su, brate, svinje — odgovori onaj prvi — a svinjče... istina jeste, u neku ruku, kako ću kazati... kao čovek, ali opet nije čovek. A čovek je, brate, čovek!
          — I ovo ti je, bolan, nekad bilo dete i sisalo majčino mleko, i majka ga, ka i sve majke, volela i gajila! — prozbori gazda Dmitar, gledajući onakaženo lice zlikovčevo.
          — Kako ga je gajila, tako je i prošao — odgovori učitelj.
          Ljudi nastaviše da iskazuju jedan drugom svoje utiske, a kapetan stade da saslušava građane, koji su poznavali Pantovca. Pribravši dovoljno dokaza da je ovaj mrtvac doista Pantovac, kapetan naredi da ga odmah nose i zakopaju.
          Uveče je, ukraj sreskoga puta, izrastao nov hum vlažne zemlje, kao jedini spomenik zlikovačkih dela.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.