Горски цар/XVII
XVII
Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту. Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу. Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом. Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг. Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха.
— Што није свакад овако ? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем.
— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње.
— Јест, све тако.
— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу... Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли.
Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше.
Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта. Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша. И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено.
— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе.
— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге. Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша. Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу.
— Што ли је то Јово поранио ? — рече он. — А ја мишљах друго...
— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма...
Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами. Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци.
— Јово, јеси ли ти ? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише.
— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку. За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића.
— Шта је ? — запита Ђурица устајући.
— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак.
— Потера!... Вујо послао овога... — одговори Јово.
— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу.
— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа.
— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо. Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено. Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер... Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу.
— Хоће ли нам он шиљати још кога?
— Јавиће он све. Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали. И то ће јавити.
— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо. Станка, спремај се!
— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно! Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика.
Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо.
— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто.
— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак.
Кад стигоше потесу, беше већ свануло. Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама.
— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно.
Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати.
— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он.
Не остаде им више од стотине корака до реке. Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика:
— Лези ! Лези !
Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку.
Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема. Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се...
Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде. По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу. Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима.
Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке. Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима. Рачун је био добар. Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке.
— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!... Шта велиш сад?
— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш.
— Како то?
— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас.
— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима. Чујеш, да поведемо и њу на похару.
Ђурица се насмеја и погледа Станку.
— Она то и тражи једнако — рече он.
— Па лепо, болан. Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде.
— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене.
— Па шта ћеш ти за то време да радиш?
— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми.
— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати...
— Стој ! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока...
— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак.
Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности.
Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама. Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну. Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору.
Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем. Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада. Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога. Пантовац одмах извади пљоску и натеже.
— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици.
— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога.
Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу. Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«.
Тада сви троје полегаше и ућуташе.
Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим. Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, И чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину.
»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело. Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај... Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде? Рај или пакао ? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо. Шта ли је тамо, како ли се живи?... Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја? Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио. Ала ли ће да пеку, бре! ... Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим... А Станка, где ли ће она ? И она ће са мном... Истина, ко зна где ли ће она ?... Можда ће и у рај ?... А јесте луда, пôс јој њен, У мало не кидиса на човека! ... Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради. И мене онда на реци у мал’ не уби !... Чудна је! ... Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати. Но, већ ја ћу то удесити. А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио ?... Облак плива... иде у рај, а јест, о рају. Ко ли је тамо ? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи... Истина јест, више нема нас Дражовића. Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник.
— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња.
— Шта? — рече она зачуђено.
— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене.
Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво? Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе. Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе. Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив...
— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор.
— Што ти није мило ? — рече он чудећи се.
— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их ?
— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо...
У тај мах нешто шушну више њихове главе. Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку. И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона. Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока
— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован.
Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије. Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку. Сад није било сумње да су опкољени потером. Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме. Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке. Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе...
— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце...
— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути.
»Шта то вели он ? Каква погибија? Ко ће да гине ? Јест, ми ћемо да гинемо и ... и ја ћу да погинем !«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање.
— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе.
— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин.
Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци. Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа:
— Ено их! Пуцај!
Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум. Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи. Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања. Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им. Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво.
Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи. Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу. У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком. За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава. Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима.
— Пуцај ! Не дај ! Уа! — вичу стотине грла.
— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори.
— Лево ! Страном! За њима! — вичу кметови.
И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне. Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику.
— Около! Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје : једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима. И једни и други вичу из гласа.
Ова вика поможе бегунцима. Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности.
Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|