Gorski car/XVI
XVI
Našavši Pantovca, koji već postade ljut radi tako duga čekanja, Đurica dođe sa njim do urečena mesta (jednoga trnjaka ispod Dikića kuća), pa dade znak. Ispred kuće mu odgovoriše da je sve povoljno, i oni se obojica pažljivo provukoše kroz šibljak i kukuruz, te uđoše u kuću, gde ih očekivaše Stanka i dobar ručak. Jedna žena ostade napolju da pazi neće li ko iznenada naići, a gosti se namestiše sa domaćinom u sobi i stadoše da ručaju, pričajući o događaju sa Sretenom.
Posle ručka donese Stanka čuturu vina, koju je Đurica sobom doneo. Pantovac zasvetle očima i maši se čuture.
— Oh, sejo rođena i majko miljena, ti si mi još ponajvernija druga — reče on gladeći čuturu po boku i nateže je. Kad se napi, pruži je Đurici.
— Nategni, pobratime, pa da vi’š kako odnosi sve brige u maglu — reče on sučući guste brke i gledajući jednim okom Stanku, koja seđaše do Đurice i neveselo gledaše na njega.
— A što mi reziliš pljosku, bolan Rako, — reče Jovo. — Zar ona ne može da izvrši taj posao !
— He, dušu li mu, nije to... ona samo provrti, a čutura udari klin.
— More čuvaj se da ne zaklinoše.
— Stari smo poznanici. Ha-ha-ha! ... — odgovori Pantovac i stade da savija cigaru.
Nasta kratko ćutanje. Jovo dva put počinjaše nešto da kaže, pa se trgne, kao da se domišlja da li je baš sad najzgodnije vreme. Pogledavši još jedared Đuricu i videvši ga dobro raspoložena, on se odluči.
— Đuro, znaš ... meni bi trebalo para. Baš mi je jaka potreba. Okupile ove proklete dacije...
— Znam ja, ne beri Ti brigu. Skoro ćemo imati posla, pa će biti svima.
— Ama jest to, nego znaš, ja velim... kako ću reći.. kad svršiš posao, nemoj nam šiljati preko Vuja, nego nam ti sam podeli... Ja, brate, neću drukčije! — uzviknu on odjednom i ustade sa stolice, kao da se sad nečemu priseti. — Jest, neću da mi on deli ka slepcu po dva dukata, a sebi ostavlja stotine...
— Koliko ti je dao Vujo onomad? — zapita Đurica.
— Svega dosad pet dukata.
Đurica se namršti. Pantovac upade u razgovor:
— Pa šta ćeš, more, ne zna čovek kud će pre. Nije vas malo. Samo u ova četiri naša sela imamo trideset takih ljudi ,a još dvadeset u drugim srezovima... He, dušu li mu, nije to lako nadavati.
— Znam, Rako, ali opet... niste ni vi sedeli skrštenih ruku. Tu je palo, brate, mnogo više od hiljade, pa tu ima i za nas i za njega, a ’vako nećemo... jok!...
— Dobro — reče Đurica — ja ću to kazati Vuju šta vi tražite, pa sad videćemo. I meni je pravije da ja i pobratim sami razdajemo našim ljudima, a bogme i za sebe da ostavljamo.
— Ama što vi, ljudi, ne udesite sa njim, pa da se zna šta je njegovo, a šta vaše. Nek se zna njegov deo od stotine, pa to mu je, a vi se posle sa nama kusurajte — reče Jovo.
— Da vi’š, more, meni se to svidi — reče Pantovac i naže se k trpezi. — Ali, dušu mu matoru, neće on na to pristati. Ovako on odnosi tri dela, a jedan deli svima nama, to znam dobro. A da se pogađamo, on zna da nam ne može tražiti više od četvrtine... Bolje mu je ovako, pa neće ni pristati.
— Pa, brate, kad mu vi dajete, što da ne uzme. I ja tražim tri dela, ali meni ne date... Je li tako?
— Ono tako je... ali to je drugo... Badava, neće on!... — reče Pantovac odsečno, razmislivši malo. — Ne ide, sve je u njegovim rukama... bez njega mi ne možemo ni mrdnuti.
— To je muka, — reče Đurica, pogledavši mimogred Stanku — ali opet, da pokušamo. Što da nas dvojica zalažemo glave za njega, pa otud ne vidimo koristi ni mi ni naši ljudi, no sve njemu. Pa, naposletku... zar mi baš ne bismo mogli bez njega ?...
— He, pobro !... da nije njega, drukčije bi se ti osvrtao oko sebe — odgovori Pantovac, smešeći se.
— Što, zar...
— Zato, što bi onda i potajnici, i vlast, sve bi išlo kud treba pravo za nama, a ne bi išli onamo, gde sami znaju da nas neće naći.
— Kako, pa je li mene htedoše tu pre ubiti oni konjanici?...
— A ko ti je kriv, što ti sam ideš na pušku. Leno pseto, dok ne vidi zeca, neće da ga traži, ali kad ga vidi — Drž’ se zeče !
— Opet ću ja da pokušam — reče Đurica.
— To možeš, i ja ću ti pomoći, ali ćeš videti da neće od toga biti ništa. Samo pazi da ga ne naljutimo — odgovori Pantovac i diže se sa stolice. — Jovo, ja bih malo spavao — reče on kresnuvši okom na domaćina, koji ga pojmi, pa ustade i iziđe sa njim.
u sobi ostadoše Đurica i Stanka.
Pogledaše se oboje, i dok im se pogledi ne sastaše, mišljahu da će poleteti jedno k drugom, a kad sagledaše svoja uplašena i zabrinuta lica, oboriše glave i zaćutaše oboje.
— Đuro, šta je ovo? Ja ću poludeti!... Dokle će se ovako ? — reče Stanka i sede kraj njega na pod.
— Što, Stale ? — odgovori on i prebaci svoju ruku preko njena ramena.
— Ne znam, ali ja ovako ne mogu. Hoću da budem jednako s tobom, pa neka poginem, ne marim, samo da ne sedim ’vako kao u tamnici.
— Pa ja sam ti govorio da nije lako...
— A što sam ja ostavljala svoju kuću, nego da budem s tobom! — odgovori ona, a oči joj sevnuše onom vrelom blistavom vatrom.
— Pa kako ćemo, kad ne može drukčije? Eto, nisi mogla ići sa mnom da bijemo Sretena, a ne možeš sutra ili prekosutra na poharu.
— Sve jedno, hoću da idem, pa šta bude.
On je privuče k sebi, pa joj stade drugom rukom gladiti glavu, a u njemu samom rađahu se čudne misli.
»Što li je to tako ?« — mišljaše on. — »Dok je ne uzeh, činila mi se veća od sunca i dalja od samoga neba, a gle sad... ništa... Baš kao i oni čvorkovi sa bresta !« Đurica se sad seti detinjstva. Jedared opazi da se legu čvorci u jednom visokom, okresanom brestu. Mesec i po dana obletao je oko toga bresta, gledao kako su se legli, hranili i rasli mali čvorci, i video da će nasigurno odleteti kad porastu. Drvo je bilo tako pravo i visoko, da se nije moglo ni misliti o penjanju. Ali jednoga dana svih pet mladih čvoraka behu u njegovim nedrima: što je za njega bilo nemoguće, drugome je išlo lako; drugi se popeo i povadio mu čvorke. S najradosnijim srcem otrčao je kući, odneo svoje lepe male čvorke i pokazao ih ocu. »Pootkidaj im glave, nek ti majka načini paprikaš« — reče mu otac. On je učinio tako. I kad mu je posle majka donela kuvane čvorke, on se čudio: čemu se dosad toliko nadao i radovao ? — Ničemu... rekao je tada sam u sebi. I sad se setio čvorkova...
Ali je opet, još jače i strasnije, prigrlio Stanku, pa stade da je ljubi u one čudne oči, koje nekada ni pogledati nije smeo. Zanosna vatra ljubavne strasti obuzimaše ga sve više, i on već osećaše da mu Stanka nije ono isto što i čvorkovi, uviđaše da mu je mnogo više za srce prirasla.
»Šta ću da mislim ? Vidim da se sve više propada u neku dubinu, iz koje nema izlaza... Padamo oboje i propadamo, pa bar nek se živi još ovo malo vremena što nam ostaje!...« i on osećaše kako ga Stanka grčevito privlači k sebi, i zaboravi sve brige i opasnosti ovoga sveta.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|