Gorski car/XI
XI
Stanka ne mogaše više da misli. Sav joj se život stopi u jedno jedino, burno i zanosno osećanje, kome se ona predade sva, bez protesta, bez pokušaja da razmisli o svom stanju. Posle onakva života u roditeljskom Domu, posle neobuzdane samovolje, kojom je obeležavala svaki svoj korak, najedared nastade prelom: ona se potčini uticaju drugoga, ali i u tom potčinjavanju ona se rukovodila svojim načelom — samovoljom.
A ona se, doista, duboko i strasno predala svome osećanju, predala mu se svom silom zanosne mladosti, razumevajući pri tom dobro šta čini i kuda ide. Ona nije gubila iz vida nijednoga trenutka, da je onaj, kome se ona predaje i dušom i telom — oglašeni zlikovac, koga zacelo čeka, ranije ili docnije — kuršum. Znala je, da će i ona sama, čim pođe za njim, postati otpadnica od kuće od roditelja, od sela i celoga sveta; znala je da toga časa ukopava svoju mladost i budućnost, da je njen život bio, pa prošao. I opet je neka snažna i moćna sila primamljivaše tamo, opet joj se činjaše da nigde lepše nije; i same ove prilike, koje je očekivahu, izgledahu joj zanosne, pune interesa... Lakomislena i burna mladost ne može da zagleda dublje u život, ni da predvidi sve ono, što je može snaći u životu...
A Đurica se sav predao neočekivanoj sreći, pa i ne mišljaše više o poslu. Vujo ga ispočetka i sam šiljaše da provodi dane u njegovu selu, jer je opazio da to bavljenje utiče na Đuricu povoljno, taman onako kako je on želeo. Ali njegovo pronicljivo oko opazi promenu na Đurici, i on se stade domišljati šta to može biti. Jednoga jutra, kad Đurica i Radovan izlažahu iz svoga noćišta, Vujo ih zadrža.
— Što vi, more, ne idete danju zajedno, kao pravi hajduci, nego se zavlačite svaki u svoje selo ?
— Pa... sigurniji smo ovako. Mene čuvaju moji seljani, njega njegovi — odgovori Đurica.
— Vala, meni je pravo, kako hoće pobratim. S mojom puškom siguran sam na svakom mestu — reče Radovan.
— Ne valja tako. Bolje idite zajedno.
— Na posao ćemo svakad zajedno, a ovako ćemo gde ko hoće. Dok nam je pouzdano svakom svoje selo, dotle ćemo ovako, a posle već.... videćemo — odgovori Đurica i ode žurno iz kuće.
Vujo zadrža Radovana.
— Čuješ, meni se ovo ne svidi. On mi se nešto mnogo promenio. Trebalo bi videti šta on radi tamo.
— Kako ćemo da vidimo ?
— Idi ti nekoliko dana za njim, pa gledaj šta radi i kud ide. Samo onako tvojski, znaš?
— Mogu, vala, zaludan sam — odgovori Radovan i ode za Đuricom.
Prođoše nekoliko dana, a Radovan ne opazi ništa sumnjivo, te već odluči da ne ide više za Đuricom. Vujo ga nagna da ode još jedared.
Beše prošlo doba maloga ručka. Stanka se vraća iz njive s praznim sudovima, pa udari opet preko zabrana. Na istom, pređašnjem mestu, sačeka je Đurica. Po licu joj se moglo videti da se nadala ovom sastanku. Đurica je odvede duboko u zabran, te u jednom sklonitom mestu, posedaše.
— Gde si, bolan; poludeh od muke — reče joj Đurica, pogledavši je strasno.
— Video si da smo radili sami ovih dana; pa smo na njivi i ručak gotovili. A danas nam vraćaju pozajmice.
— Pa ...šta veliš ?...
Ona obori oči, pocrvene i stade da dreši uprtu od torbe, koja ležaše uz nju. A on je gledaše punim žudnje pogledom, i očekivaše odgovor ne dišući.
— Kako ti kažeš... — prošapta ona i pogleda ga milo, svojim velikim i sjajnim očima.
Neko neodoljivo, strasno i grozničavo osećanje obuze ih oboje, zaigraše im mlada srca, ispunjena neizmernom slašću i blaženstvom, zadrhta im celo telo, i oni sami ne opaziše kako se nađoše jedno uz drugo priljubljeni, zagrljeni, zaneseni... Mladost stupa u svoja prava, ne razbirajući ni za prilike, ni za posledice, ni za šta na svetu...
U veče Radovan stiže prvi na noćište. Vujo se tek beše vratio iz varoši, pa seo u sobi te se odmara i očekuje goste na večeru.
— Jedva ga ukebah! — viknu Radovan, ulazeći u sobu i smejući se glasno.
— Gde ga nađe?
— Onde, gde i nama ne bi bilo loše, samo da smo malko mlađi. Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk, sukajući guste, progrušale brke.
— Pod keceljom, je li?
— A da đe će biti, moj starče, kad je tek preturio dvadesetu! Neće grliti pljosku, kâ ovo ja i ti, no đevojku zrelu kâ puce.
— Ti si se, more, negde nakvasio! — reče Vujo, pogledavši ga malo bolje.
— Od muke, moj starče, nije od zaludnice. A, vala, da si video, što sam ja danas gledao, ne bi te mogla ni kola dovući.
— Hajde ne drobi tu, no pričaj šta je bilo.
— Kažem ti, more, šta je bilo. Našlo dete curu prema sebi, prigrlilo je kô snaša kudelju, pa prede li prede... A ja starac, kukavac, zagreboh niz potok da se ne mučim dalje, pa kad mi prva pljoska pade ruku, ne ostavih je, dok beše kapi u njoj. Tako sam ti jedva muku isterao.
— Vide li je čija je? Gde se nađoše?
— Ništa ti, brate, drugo ne videh, do li onih lepih očiju. I jeste pozadružna, jadi je ubili, taman da zagreje ’vake starce, kâ što smo nas dvojica.
Vujo beše zadovoljan. Nadao se kakvoj neprilici, a ovo mu je već obična, dobro poznata pojava. Neki put je i sam bivao prinuđen da primamljuje žene svojim rabotnicima, a ovim mu je bar zašteđen trud, pa i rashodi koji su spojeni sa tim poslom. Razveseli se i on, pa stade da dira Pantovca. U neko doba stiže Đurica. Beše veseo, kao retko kad.
— Ha, zdravo da si, mio obratime! Jesi li se umorio, bane? — uzviknu Pantovac pri ulasku mu.
Đurica, videći ga onako vesela, prihvati šalu.
— Vala, pobro, pa i nisam. A ti si mi se grdno namrčio!
— Kako neću, jadi ga ubili! Gledô sam ti da nas dvoje mladih, đe se ljube ka ’no golubovi — osmehnu se Pantovac i pogleda ga lukavo.
Đurica zastade i pogleda ga pravo u oči.
— Gde si bio danas?
— Ja, vala, u jednom zabranu, više potoka. Sretoh jednu ručkonošu s praznim sudovima.
Đurica planu i pogleda Vuja.
— Šta je to? Jesi ga ti poslao da se prikrada za mnom?
— Poslao sam ga da te nađe, pa da idete na posao. Prođe nam večeras dobra stotina dukata, koja je mogla biti naša.
Sad Đurica, kao krivac, obori oči, a Radovan se osmehnu veštoj laži Vujovoj.
— Ko je to prošao? — zapita Đurica blago, želeći da zagladi maloprešnju srdžbu.
— Kalauz iz Palanke — odgovori Vujo ljutito. — Ode niz Jasenicu da luči svinje.
— Sve jedno. Prošao jedan, naići će drugi — reče Đurica, pa nasloni pušku i sede za trpezu.
Posle večere, Radovan, još pijaniji, ode te leže, a Vujo i Đurica ostaše sami u sobi. Babu poslaše da progleda oko kuće, pa joj rekoše da i ona posle toga legne.
— Šta to drobi ovaj ? Ja ga i ne slušah onako pijana — poče Vujo, smešeći se.
Đurica se zbuni, ne znade šta da kaže. Jedva, posle dužega ćutanja, promuca:
— More ništa.... njegova posla!
— Kako ništa; to mora da se zna. Ja sam te uzeo na svoj rizik, pa moram da vodim računa s kim se sastaješ. Ti si još nevešt, a vlast je đavo. Oni znaju da lisice vole kokoši, pa im to meću u zamke...
— A, za to ne brini. To je Markova devojka, iz poštene kuće — odgovori Đurica, menjajući se u licu.
A Vujo zinu od čuda.
— Hajduci nemaju nikakva posla s poštenim kućama. Otkud se ti nađe s onom devojkom? — zapita on oštro.
Đurica ustade naglo.
— O tome nemoj nikad više da me pitaš. Kazô sam ti ko je, pa sad dosta ti je... Nisam ni ja od gvožđa ! — obrte se on ljutito, provuče se kroz prozorče i ode na noćište.
Vujo se još više začudi, ali ne kao malo pre.. Sad mu beše zagonetka rešena. Video je da ovo nisu one obične pojave, koje je i sam odobravao i išao im na ruku, no je to mnogo dublje i neobičnije za njega osećanje, kome se samo mogao dosećati, ali ga nije mogao pojmiti. »Zar i to može da bude ? — pomisli on. — Pfuj, buranija!... Razbojnik, a oseća. Čudnovato!... Baš je pogan ovaj čovek: ovamo je razbojnik, a mladost hoće svoje!...« pa ljutito ugasi sveću, leže i stade da razmišlja o ovoj čudnoj pojavi.
»Pa kakva je to devojka?... Zacopala se u razbojnika!... Đavo neka me zna, ali ja to ne razumem. Markova je kuća zaista poštena — kako on reče — a i devojka je poštena; pa sad kako to ?... Ha, da se nisu ranije znali ? — Bogme će to biti... pa sad produžuju staro poznanstvo. Jest, to je. Ali opet: koji đavo nju sad vuče k njemu? Ona zna da je razbojnik, i sve... pa opet... Hm... ženska posla — đavolja posla! Moraću ja otvoriti oči, jer mi može načiniti sto čuda...« San ga prevari, i on zaspa.
Izjutra, kad pođoše, Đurica zaostade kod Vuja.
— Da mi odvojiš malo od onih para; treba da nosim majci — reče Đurica.
Vuju ne bi pravo, ali odgovori običnim glasom:
— Je li dosta dva dukata? Babi ne treba više.
— Daj mi, zasad, deset.
— Hm... da li će biti... Ja ti nisam ni kazao kud sam šta razdavao. Malo je što i ostalo od onih dvesta...
— Kakih dvesta, kad je Đorđe kazao vlasti če tiri stotine i dvadeset!
— Tako oni uvek rade. Kad bi se našlo od čega da se naplati, oni kažu duplo i više.
Đurica htede da plane, ali se seti da će se i sam moći docnije poslužiti ovim odgovorom, pa se uzdrža i zapita:
— Baš uvek tako rade?
— Pa... gotovo uvek — odgovori Vujo, vadeći novce i dajući ih Đurici. — Evo ti deset dukata. Moramo uskoro opet na posao, jer nisam još svima našim ljudima dao, a ljudi traže. Samo iz tvoga sela traže pet kuća: Stojići, Ilija, Nikola, Jovo...
— Podaj im svima, koliko god sad možeš, jer će mi ti ljudi trebati. I onima u Vojkovcima treba poslati. A čim nađeš priliku, kaži, pa da idemo. I ja nešto sad razbiram. Trebaće mi sad poviše novaca, pa ako ispadne kako valja, biće dobro.
— Šta, da ne misliš na Stavru?
— Jok. Doveče ćemo se razgovarati — reče Đurica, pa ode.
»Pogreših što slagah — stade Vujo misliti, — Sad će on svaki plen da mi prepolovi, a ja mu ne mogu ništa. Sam ga naučih šta treba da radi. Moram se tome domisliti.«
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|