Gazda Jakov/3
III POJAVA
JAKOV i LjUBICA
JAKOV (Izađe iz svoje sobe, podboči se o kukove i iskezi zube premu njoj): A što ti izviruješ, kad on prolazi?... Što izviruješ, a?... Kakav mi je to pos’o: izivirivati nekoga?
LjUBICA (Opet izviruje): Ja nisam...
JAKOV (Povuče je sebi): Šta nisi? Kako nisi? Još ćeš mi pod staros’, kazat’ da lažeš... Moja krv i da mi rekne da lažem... ja, kao nv priliku, tvoj otac, pa da ne govorim istinu!... Zar ja nisam vidio svojim očima?... A ja n eću nikako da ga izviriješ!...
LjUBICA: Zar ću se zatvoriti k’o u tamnicu?
JAKOV: Zatvori se k’o u tamnicu, samo njega ne gledaj! Skoči u vodu, samo njega ne gledaj! Ubij se, samo njega ne gledaj! Ono je jedan galijot, koji će potrošit’ cara Radovana blago!... On potpisuje priznanice, a ne pogađa ae za interez; on uzima pare, a ne broji ih ni jednom; on kaže da bi najvolio biti vrabac, kad bi se pretvorio u ticu... da je kazao: pijevac, kokoš, ili kakva korisna tičica, dobro bo bilo... Ama vrabac!... I ti da izviruješ vrapca...
LjUBICA: Pa što mi toliko govoriš?
JAKOV: Govorim ti, da dobro čuješ, jer ti često puta ne čuješ moga govora. Onaki uncuti umiju da zavrnu mozak takim guščicama. Lile - mile, vamo - amo, otuda - odovuda i zavrnu ti ga! A ti si moja jedinica i našljednica, pa ja neću da i tebi zavrne mozak. Zar se ja toliko mučio, pa da te onaki bekrija uzme i da ovo moje potroši?
LjUBICA (Stidljivo): A zar me ti ne bi dao, kad bi me on zaprosio?
JAKOV (začuđeno je pogleda, pa zavrti glavom): Jok!... Njega ću ja zaplesti u svoje mreže, k’o što pauk zaplete muhu. (Iskezi zube, pakosno) Pa ću mu sve one njegove kuće i magaze sudbeno prodat’ i sudbeno ću ja kupit’... Odavno mi je i bio na nosu i krivo mi je bilo, što on’liko ima.
LjUBICA: Toje grehota!
JAKOV: Nije grehota!... Grehota je ‘sovati, ružiti Boga, ne postiti poste, a nije grehota tražit’ svoje... I ja ću njega brže opremit’ u golaće... Još za koji mjesec (stisne šaku) ovako ću ga stisnut’, ovako, ovako (stiska jače) pa se neće iskoprcati!... Stoga ti i kažem: da ga više nikad ne poviriš!
LjUBICA: Pa dobro... Neću...
JAKOV (Pođe u svoju sobu, pa zastane): Neće ni on da poviri za tobom. Ako on piviri, a ti bježi!
LjUBICA: Bježaću...
JAKOV (Pođe, pa opet zastane): A ja znam, da me ti nećeš poslušati. I po očima ti vidim i po licu ti vidim!... Ama, ako samo zamjetim, da si ga još jednom povirila, čuda ću počiniti. (Ljubica se sakjrije, on se vrati u svoju sobu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.
|