Vladislav/15
| ◄ ПОЗОРЈЕ ШЕСТО | POZORJE SEDMO | ПОЗОРЈЕ ПРВО ► |
POZORJE SEDMO
Smiljka (sama).
O, ako žive duše ima, da mi ovo protolkuje. Ivica se za mog oca žervovao, i Ivica je ubica oca moga! Onaj, koji je gotov bio uvek svoj život za kćer Radomirovu položiti, taj je Radomira bez ikakvog povoda ubio. — Varaj se, nesrećno srce moje, varaj se, kad druge pomoći nemaš. Ivica me lišio dragog moga roditelja, možeš li ga ljubiti? Nek' su sva druga dobra kod njega, neka sve prijatnosti njega okružuju, nek' je čist kao nevin golub, možeš li ga ljubiti? O, bež'te jadne misli, zar hoćete da Smiljka pokor bude pred očima sveta; da se kći onome priljubi, koji je ocu njenom najveći zlotvor bio? Idi, dušo, do sad meni draga, uvenuo je koren onog cvetka, koji je u mojim prsima nebesne krasote razvijao. Pustiću te u beli svet, pretvoriću jadna čuvstva moja, nek' se suše do poslednjeg časa. Večiti prostor nek' nas rastavi, mene tamna noć, tebe — o Bože! — mračni grob, grob na vidiku celog sveta i onda sram i stid i na onu koja te je tako ljubila. — Zašto strepiš, siroto srce moje, pri ovom pomislu? Zašto suza probija kroz ukočeno oko moje?Nesrećna sam ja devojka, od svakog ostavljena. Nigde staništa, da misli moje sklonim. (Poćuti). Ja sam ljubov Ivici sa zakletvom potvrdila. On je ovu porušio, s njim i sreću moju porušio; ja njegovu nesreću preživiti ne mogu. On je moga oca jednom od smrti izbavio, i Radomir mu zato nikakve nagrade nije dao; kći njegova neka mu blagodarnost, sa životom svojim neka mu blagodarnost oda. O Ivica, vidi, kako nisam nedostojna kći moga roditelja. (Odlazi).
(Zavesa padne).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|