Velika nedelja (drama u tri čina)/39
X
RADOJE, IVAN, ROSA, ZORAN
RADOJE (Usamljen predaje se dubokim i teškim mislima i bolu. Trgne ga Zoranov i Rosin dolazak).
IVAN (Posle izvesne pauze, vodeći za ruku Zorana, za njim Rosa): Eto, Roso, groba naninog.
ROSA (Klekne i toplo plače, zatmm privlači Zorana i skida mu
kapu): Klekni, klekni ovde, kraj mene, prekrsti se i... pomoli se Bogu za dušu našoj nani.
IVAN (Za vreme dok se oni mole Bogu, Radoju): Izrastao, baš izrastao, i zdrav, i napredan.
RADOJE: Je li te poznao?
IVAN: Jeste!
RADOJE: Obradovao se?
IVAN: Još kako!
RADOJE: A... Rosa?
IVAN: Obradovala se i ona.
RADOJE: Nije se izmenila?
IVAN: Nije.
RADOJE: Je li ti draga i sad?
IVAN: Jeste, bato! Čini mi se sad još draža.
ROSA (Ustaje i prilazi im): Sirota nana! Pričala mi strina sve kako je bilo.
RADOJE: Ne dođe ča-Marinko sa vama?
IVAN: Osta, u poslu je... doći će.
RADOJE: Ako... još bolje što smo sami, da progovorimo. Hvala Bogu milostivom, sabrali smo se. Nije nas nana dočekala da nas pouči šta ćemo i kako ćemo, pa se moramo sami poučiti.
IVAN: Ti ćeš nas poučiti, bato!
RADOJE: Moramo na posao; moramo potegnuti snagom te razgrnuti ove ruševine, i zasejati nov plod. Tu, vidiš, gde danas ovaj gar leži, treba sutra da zazeleni trava, a gde ovaj polom leži treba sutra da zadimi ognjište. Požalićemo ono što je bilo, ali, moramo gledati i pred sobom. Je l’ tako. Ivane?
IVAN: Tako je, bato!
RADOJE (Posle izvesne pauze): Kuću nećemo podizati ovde gde je bila; nek temelji stare kuće ostanu nanin grob. Nećemo je kretati odavde. Htela je da sačuva nama kuću, pa sačuvala je sebi grob. Neka joj bude, nećemo joj kvariti volju, neka i mrtva ostane u svojoj kući. Ovde ćemo sve do temelja kućnih zasejati; nek joj grobu plod bude ukras a žetva uteha. Podići ćemo novu kuću, eno tamo kraj puta, na onoj utrinici. Ti ćeš, Ivane, zakopati prvi motikom temelje... još sutra u zoru...
IVAN: Ti si, bato, starešina, pa... velim...
RADOJE: Ti ćeš zakopati, sebi kuću dižeš, ti ćeš u njoj živeti.
IVAN: I ti, bato!
RADOJE: I ja, ali ja ću trajati, a ti ćeš živeti. A Zoran, on će prvi zakopati zemlju ovde gde će usev nići. Još danas, još sad neka motikom u zemlji zabeležiti dan kad smo se svojoj kući vratili. Tako neka bude, Ivane!
IVAN: Kako god ti narediš.
RADOJE: Tako! Tako! Eto, trkni do strica te donesi jednu motiku... nek još danas prva motika udari u zemlju. ’Ajde, ne požali, trkni!
IVAN: Hoću, bato, kako ne bih! (Otrči).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|