Велика недеља (драма у три чина)/39
X
РАДОЈЕ, ИВАН, РОСА, ЗОРАН
РАДОЈЕ (Усамљен предаје се дубоким и тешким мислима и болу. Тргне га Зоранов и Росин долазак).
ИВАН (После извесне паузе, водећи за руку Зорана, за њим Роса): Ето, Росо, гроба наниног.
РОСА (Клекне и топло плаче, затмм привлачи Зорана и скида му
капу): Клекни, клекни овде, крај мене, прекрсти се и... помоли се Богу за душу нашој нани.
ИВАН (За време док се они моле Богу, Радоју): Израстао, баш израстао, и здрав, и напредан.
РАДОЈЕ: Је ли те познао?
ИВАН: Јесте!
РАДОЈЕ: Обрадовао се?
ИВАН: Још како!
РАДОЈЕ: А... Роса?
ИВАН: Обрадовала се и она.
РАДОЈЕ: Није се изменила?
ИВАН: Није.
РАДОЈЕ: Је ли ти драга и сад?
ИВАН: Јесте, бато! Чини ми се сад још дража.
РОСА (Устаје и прилази им): Сирота нана! Причала ми стрина све како је било.
РАДОЈЕ: Не дође ча-Маринко са вама?
ИВАН: Оста, у послу је... доћи ће.
РАДОЈЕ: Ако... још боље што смо сами, да проговоримо. Хвала Богу милостивом, сабрали смо се. Није нас нана дочекала да нас поучи шта ћемо и како ћемо, па се морамо сами поучити.
ИВАН: Ти ћеш нас поучити, бато!
РАДОЈЕ: Морамо на посао; морамо потегнути снагом те разгрнути ове рушевине, и засејати нов плод. Ту, видиш, где данас овај гар лежи, треба сутра да зазелени трава, а где овај полом лежи треба сутра да задими огњиште. Пожалићемо оно што је било, али, морамо гледати и пред собом. Је л’ тако. Иване?
ИВАН: Тако је, бато!
РАДОЈЕ (После извесне паузе): Кућу нећемо подизати овде где је била; нек темељи старе куће остану нанин гроб. Нећемо је кретати одавде. Хтела је да сачува нама кућу, па сачувала је себи гроб. Нека јој буде, нећемо јој кварити вољу, нека и мртва остане у својој кући. Овде ћемо све до темеља кућних засејати; нек јој гробу плод буде украс а жетва утеха. Подићи ћемо нову кућу, ено тамо крај пута, на оној утриници. Ти ћеш, Иване, закопати први мотиком темеље... још сутра у зору...
ИВАН: Ти си, бато, старешина, па... велим...
РАДОЈЕ: Ти ћеш закопати, себи кућу дижеш, ти ћеш у њој живети.
ИВАН: И ти, бато!
РАДОЈЕ: И ја, али ја ћу трајати, а ти ћеш живети. А Зоран, он ће први закопати земљу овде где ће усев нићи. Још данас, још сад нека мотиком у земљи забележити дан кад смо се својој кући вратили. Тако нека буде, Иване!
ИВАН: Како год ти наредиш.
РАДОЈЕ: Тако! Тако! Ето, тркни до стрица те донеси једну мотику... нек још данас прва мотика удари у земљу. ’Ајде, не пожали, тркни!
ИВАН: Хоћу, бато, како не бих! (Отрчи).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|