Velika nedelja (drama u tri čina)/37
VIII
RADOJE, IVAN
IVAN: Odi, bato, odi sedi ovde, evo ovde. Tebi je teško stajati.
RADOJE (Sedne na kamen i teško se zakašlje).
IVAN (Preplašeno): Ti si bolan, bato?
RADOJE: Bolan, istrošen!... Ovo, što mi ode noga i preživeh nekako, ali — ode i zdravlje i... neće se nikad više vratiti. Beše i prođe.
IVAN: Hoće, bato... negovaćemo te, pazićemo te!
RADOJE: Hej, da mi je nanina nega sad... Kako bi to s nanom, znaš li kako pogibe?
IVAN (Seda na zemlju kraj njega): Ne znam sve po redu kako je bilo, al’ znam to što su mi kazali. Naši se, kažu, ustavili ovde; uhvatili busije za seoskim kućama i po ovim položajima više kuća, a oni onda udarili na selo i zauzeli ga topovima. Dok sutra prođeš selom, vidićeš, malo koja kuća nije stradala.
RADOJE: Vid’o sam.
IVAN: Kad sam se vratio u selo, zatekao sam sve ovo. Niko nije znao reći gde je nana. Počeo sam tad razgrtati ruševine i... našao sam je tamo, kraj zida, gde je bila ikona... mora da se molila Bogu.
RADOJE (Potresen): Za nas se molila.
IVAN: Iskopao sam joj grob tu, u kući i sahranio sam je i nabacao sam preko groba opet ruševine. Neka njena kuća leži na njoj i nek je čuva; neka joj niko ne gazi grob. Znam da joj je tako drago, a rekoh, kad ti dođeš, sahranićemo je kako ti narediš...
RADOJE: Sahranićemo je!
IVAN: Palio sam joj sveću i činio pomen kadgod sam stigao.
RADOJE: A... kako to bi da ti ostaneš kad si pre nas krenuo?
IVAN: Da smo drumom udarili, izmakli bi, ali, udarismo prečicom, niz potok, pa onda... tek što izmakosmo a razboleše se deca ča Marinku, te se zadržasmo dva dana u nekom selu, a neprijatelj preseče pa, ne mogasmo dalje nego natrag u selo.
RADOJE: I od tad jednako si boravio u selu?
IVAN: Samo prvo vreme, tako do proleća. Počeše posle da zbiraju muške i da ih teraju u strane zemlje. jedni rekoše teraju ih na vojsku, a drugi vele na kuluk. Počeše se naši odmetati, pa i ja.
RADOJE: U planinu?
IVAN: U planinu. Dve godine sam proveo pod puškom. Pazili smo sva sela redom i čuvali sirotinju. Kod nas su sela dognala stoku, te im sačuvasmo bome. Gonili su nas iznajpre, mkogo su nas gonili, ali nisu smeli da zalaze duboko u planine. Posle nas se okaniše i ostaviše ova sela na miru.
RADOJE: Ako, pomogli ste narodu koliko ste mogli i umeli.
IVAN: A vi tamo, bato?... Kažu mnogo ste patili.
RADOJE: Mnogo!
IVAN: I ti si patio?
RADOJE: Svi smo patili. Rosa je mnogo prepatila, ali, da nje ne beše, ne znam šta bi bilo s onim detetom. Iznajpre smo se ustavljali te ovde, te onde, mislili sve, okrenuće se sreća, vratićemo se. Pa već, kad to ne bi, a mi kretosmo za narodom u planine, u neke puste i studene planine... bez vođe, bez puta, bez krova, bez hleba. Gladovali smo, mrzli smo, bolovali smo, umirali smo i ubijali su nas. Sejali smo mrtve za sobom i kad bi, ne daj ti Bože, prošao sad onuda, gde bi video mnoge grobove slobodno bi rekao: evo, ’vuda su naši prošli.
IVAN: I sve podneste?
RADOJE: Podnesmo i gore još. S planina siđosmo u blata te smo se davili u blatima i davili se u bolestima. Ko nije našao smrt u snegu, našao je u blatu. A kad smrt već poče da žanje i da padaju čitavi otkosi ljudi, odvedoše nas na jedno ostrvo da umremo i... i umirali smo, umirali smo, umirali smo četama, a more nas je svakoga dana gutalo, ko aždaja gutalo, te nikad se zasitilo nije. Koliko je mrtvih u tom moru, mi što ostadosmo živi nismo bili kadri prebrojati. A što ostade živih prebaciše na drugo mesto, te nam tu danu duša malo. Podržaše nas i ishraniše te navezoše opet na more, vele: ’ajde opet u borbu! Nisi umro, ’ajde da gineš. Ali sad, pravo da ti kažem, ne beše nas ni žao ginuti kao ono pre. Svakome koji pogibe danas bio je grob bliže svojima od onoga što pogibe juče.
IVAN: I tu izgubi nogu?
RADOJE: Jest! Ušao sam još u Bitolj zdrav, pa onda... prelomi je top, a oni odsekoše.
IVAN: A Zoran, svud s tobom?
RADOJE: Ne, odvojiše se oni. Njih odvede lađa tamo negde u tuđinu. Dobro im je bilo, kažu, a vidim i dete napredno. Hvala im.
IVAN: Pa kako ih nađe?
RADOJE: Kad počeše naši da se vraćaju otud, iz sveta, pune lađe ljudi, žena, dece, a ja čekaj svaku lađu, od jutra do mraka, čekao sam tri meseca na obali. Gde bih krenuo bez njih, ne bih ni pošto. A raspitivao sam se i znao sam da su živi i zdravi i pisali mi jednom.
IVAN: Pa?
RADOJE: Dočekah ih.
IVAN: Samo kad ste se vratili, kad ste se svi vratili... opet ćemo mi, podići ćemo mi kuću, je li, bato? Skupićemo se svi, pa... daće Bog, opet će dobro biti, sve će dobro biti!...
RADOJE (Zakašlje se): Samo zdravlja neće biti kao što ga je bilo.
IV AN: Biće, biće, daće Bog!... Pazićemo te, negovaćemo te... eto, tu sam ja, pa... Rosa,
RADOJE: Jes’, Rosa!
IVAN: Eto, na putu si se i svik’o na nju, je li? Pa... sviklo se dete, pa... ona će ostati u kući... Nane nema više, a treba nam domaćica, je li? A ko bi bolje nego ona; zna kuću, zna nas i mi nju, vole dete. Je li, bato?
RADOJE: Jeste! Jeste!
IV AN: Drugo je kad bi ti mogao da se ženiš pa da dovedeš koju dobru devojku, ali eto... ne možeš.
RADOJE (Poraženo): Zašto?
IVAN: Pa to... velim slab si, istrošen... (Zbunjeno) pa onda, bez noge... valjda će dati Bog docnije, oporavićeš se ti te još kako.
RADOJE: Docnije?
IVAN: Oporavićeš se ti i baš, pravo da ti kažem. tebe radi treba da skućimo kuću, da te negujemo? Pa velim (Zbunjeno)... kad ne možeš ti... eto... mogu ja!
RADOJE: Da se ženiš?
IVAN: Velim, eto, rat je prošao, pa onda... ona je dobra devojka, eto reci sam je li dobra i valjana?
RADOJE(Preplašen): Koja?
IVAN: Pa.... Rosa.
RADOJE (Pretrne): Rosa?
IVAN: Jes’, i... pravo da ti kažem, što da krijem od tebe... draga mi je.
RADOJE: Rosa ti je draga?
IVAN: Jeste, bato!
RADOJE: Zna li to ona?
IVAN: Zna, kazao sam joj, onom pre —
RADOJE: A ona?
IVAN: Nije mi htela ništa reći, nije mi dala reč, veli: nije vreme tome, al’ opet bilo joj je drago.
RADOJE: Po čemu, kad ti nije kazala?
IVAN: Pa tako... nije da me je pogledala popreko, ili da mi je kazala osornu reč, nego veli: nije vreme, kad se vratim kazaću ti. A vid’o sam ja... ma znam ja da sam joj drag.
RADOJE: Znaš da si joj drag?
IVAN (Pouzdano): Znam, bato.
RADOJE (Težak bol ga obuzima, uzdane bono. Pauza)
IVAN (Preplašeno): Šta je tebi, bato?
RADOJE (Pribere se): Ništa. Pritište me nešto ovde... ali, eto, prošlo je...
IVAN: Ako ti je zlo?
RADOJE: Nije, nije, prošlo je! (Pauza) Nema ih, vidiš! Zadržali se!
IVAN: Nema ih, a jedva čekam da ih vidim.
RADOJE: Jes, boga mi, ja i zaboravio to, ti ih nisi ni video. Idi, idi tamo do strica, idi ih dovedi. Što se zadržali toliko, idi ih dovedi!
IVAN (Skoči radostan): Je l’ da idem?
RADOJE: Idi! Idi!
IVAN (Odlazi žurno).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|