Велика недеља (драма у три чина)/36
VII
РАДОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ
РАДОЈЕ (Још док свештеник чита помен долази одзади. Нико то и не опажа. Он је на штаци, без једне ноге, на грудима му две медаље. Блед је и болестан. Затичући овај призор он га не узнемирава но и сам скида капу и не могући да клекне, побожно се одаје модитви. Кад се свршио помен, он прилази узбуђено и говори болним пригушеним гласом): Је ли то нани помен, бато?
ИВАН (Кликне и полети му у загрљај): Бато, бато мој!
РАДОЈЕ (Пошто га је ижљубио): Јел то нани помен?
ИВАН: Јесте!
РАДОЈЕ: А гроб?
ИВАН: Ту, под кућом.
РАДОЈЕ: Под рушевинама?
ИВАН: Није хтела да се одваја од куће, па рекох, нек остане ту, нек чува кућу, нек сачека децу.
РАДОЈЕ (Прилази рушевинама и застане): Нано... ево, дошли смо!... (После дуже паузе) Бог нек те прости! (Окреће се свештенику) Опрости, оче! (Љуби га у руку).
ТОМА: Прво мајци, синко!... Добро нам дошао!
ИВАН (Који је за то време са запрепашћењем спазио да Радоје нема једне ноге): А ти... бато?
РАДОЈЕ (Разумејући му питање): Ах, то...? Остаде тамо, у болници.
ИВАН: Их, несреће!
РАДОЈЕ (Тешећи се): Ништа то, могло је и горе.
ИВАН: А дете?... Зоран?
РАДОЈЕ: Добро је, хвала Богу!
ИВАН: А где је?
РАДОЈЕ: Овде је.
ИВАН: Овде?... С тобом?!... А шта хтедох оно... и Роса?
РАДОЈЕ: И она, ту су, ено их доле у стрица Маринка, увратили да се одморе и да се прихвате.
ИВАН (Овесели се): Ама зар...?
РАДОЈЕ: Чули смо још уз пут да је мајка погинула, да је кућа разорена, па нисам хтео одмах да их доводим. Реко’: има времена.
ИВАН: Да пођем ја по њих?
РАДОЈЕ: Немој, довешће их стриц. Седи да разговарамо, одавно се нисмо видели. А шта нам је све преко главе прешло, и мени и теби.
ТОМА: Децо, децо, ја да вас оставим. Казујте једно другом; ваше су приче дуге, а ја до који час морам и вечерње да одслужим. Па гледајте сад братски, са материнским благословом и лепо. Кућу треба обновити, имање треба одржати и опет га подићи, а све то треба братски. У здравље, децо!
РАДОЈЕ: Збогом пош’о, оче!
ТОМА (Одлази доле у село).
|