Velika nedelja (drama u tri čina)/35
VI
IVAN, OTAC TOMA
IVAN (Posle izvesne pauze dolazn ozdo iz sela. On je u kožuhu, na glavi mu šubara; lice je preplanulo a probili mu brčići. Prilazi ruševinama, skida kapu. Krsti se, vadi iz pojasa svećicu, pripaljuje je i lepi na jedan kamen. Zatim klekne i prikloni glavu)
TOMA (Posle izvesne pauze vraća se od Nikole): Tu si, Ivane?
IVAN (Ustaje i prilazi ruci svešteniku): Molim te, oče, pomeni kad si već ovuda prošao.
TOMA: Hoću, sinko! (Razvijajući epitrahilj i nameštajući ga sebi o vrat): Nema još tvojih?
IVAN: Nema ih.
TOMA: Vraćaju se, vraćaju se, i oni će.
IVAN: Valjda će dati Bog! Čuo sam da su ih viđali, pa ih svaki dan čekam.
TOMA (Svršio je opremu, krsti se i počinje pomen): Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin! Pomiluj nas Bože po velicjej milosti tvojej, molim ti sja usliši i pomiluj. Ješče molimsja o upokojeniji usopšaj rabi tvojoj Jovanki, i o ježe prostiti sja jej vsjakomu pregrešeniju voljnomu že i nevoljnomu. Jako da Gospod Bog učini dušu jeja idježe vsi pravedni upokojevajutsja. Milosti Božijej carstvija nebesnago i ostavljenije grjehoveja u Hrista besmrtnago carja i Boga našega prosim. Gospodu pomolimsja! Jako ti jesi voskresenije i život, upokoj usopšuju rabu tvoju Jovanku, Hriste Bože i ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin! Vječnaja pamjat!
|