◄   XI XII XIII   ►

XII

JEDNA ŽENA, PREĐAŠNjI

ŽENA (Jedno dete nosi na rukama, a drugo, odojče, vezano na leđima. Prilazi vatri koja se već raspalila): Pomozi Bog!
ROSA I SNAHA: Bog ti pomogao, sestro!
ŽENA: Mogu li ovde, kraj vatre, da podojim dete?
STARAC: Možeš, kako da ne možeš, sedi!
TREĆEPOZIVAC: Teško ti je, umorila si se?
ŽENA: A gde se i ne bih umorila, jedno na rukama, a drugo na leđima.
STARAC: Nemaš koga da ti pomogne?
ŽENA: Nemam, sama sam, muž mi je u vojsci.
STARAC: Teško ti je bome samoj.
ŽENA (Sela kraj vatre, starijem detetu): Pruži ručice, ogrej se! (Rastovaruje dete s leđa. Izgladnelo jadniče a... ne mogu na mrazu da ga podojim... nigde vatre usput.
TREĆEPOZIVAC: Sam kamen, nigde drveta. Jedva smo pribrali ovo malo.
ŽENA (Naslonila dete na grudi pa ga ujedanput uznemireno zagleda. Naslanja mu ruku na čelo, naslanja mu uho na grudi pa se još više uznemiri): Hladno, teško meni! Hladno ko kamen!
STARAC: Promrzlo, zagrejaće se!
ŽENA (Prestravljeno, očajno): Hladno! Sinji kamen! (Zagleda ga pa cikne): Mrtvo!
ROSA
Nije sestro! (Priđe joj bliže i hoće da joj uzme dete).
ŽENA (Grčevito zagrlila dete): Mrtvo je, mrtvo! Lele mene, do Boga! Mrtvo, je, mrtvo! Grejte ga, grejte ga! Vratite mu život, pomažite pobogu, braćo, pomažite sestre! (Nasloni mu svoj obraz na lice). Studeno, hladno!
STARAC: Nije valjda?
ŽENA: Jeste, jeste, mrtvo je!
STARAC: Nemoj tako, snaho, čekaj ja da vidim! (Nagne se i zagleda dete. pa se diže potresen). Šta ćeš! Božja volja!
ŽENA: Je li, je li da je mrtvo? Je li, dedo, je li? Jaoj, nesretnica ja, prokleta bila i kad sam ga rodila!
STARAC: Ne kuni, ženo! Ne možeš ti mimo božje volje!
ŽENA: Ama zar božja volja decu da mori? Zar je malo toliki ljudi i toliki narodi što izgiboše!... Jaoj, čedo moje, milosti moja! (Gorko plače pritiskujući ga na grudi, zatim diže gdavu te kazuje drugom detetu).Odi, odi, vidi, tvoj bata, tvoj mali bata mrtav.
DEVOJČICA: A zašto?
ŽENA: Zašto? I ja pitam, dušo, zašto al’ eto, Bog ne daje odgovora. Ako se ovo sa greha pati, greh je na ljudima, a ne na deci. Zašto tako činiš, Bože, što ti je?
ROSA (Brišući suze koje su joj navrele): Znam kako ti je al’ eto... što ćeš?
ŽENA: Njega radi smo potegli ovamo u planinu; njega radi kuću opustili, vatru na ognjištu ugasili njega radi! Jaoj, dobro moje, kućo moja, moj ponose!
STARAC: Umiri se snaho, od suđenoga se ne pobeže ni u planinu ni u tuđinu. Suđeno te stigne gde si da si. Bilo bi možda to i da si ostala, ako je suđeno.
ŽENA: Bilo bi ako je suđeno, ali bi bar grob imala. Imala bi nesretna majka grob. Bar to, bar toliko! Bar grob da miluje kad mi je Bog drugu miloštu oduzeo. A ovo, ovde, u planini, neožaljeno,
neopojano, (Sa strane se čuje tiha, mukla iesma „Večnaja pamjat“. Svi prenu i ućute. Starac i Radoje dižu se na noge i skidaju kale, Rosa i snaha krste se). Opelo!... Opevaju mi dete! Opevaju ga već!... Ko ga opeva?.. Ko je spremio to opelo?... Ko je znao da mi je dete mrtvo? Je li ti, Bože!.. Je li to tvoje opelo?...


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.