Velika nedelja (drama u tri čina)/23
VIII
STARAC, SNAHA, PREĐAŽNjI
STARAC (Nosi nešto grančica): Nigde drveta, jedva ovo malo granja. A i gde bi ga bilo u ovoj pustinji?
TREĆEPOZIVAC: Bar da je da dogledamo kraj toj pustinji?
STARAC: Znaš, kako je. Tamo gde je kraj sveta, tamo ti je i kraj nevolji. Do mora ćemo, kažu, a gde je to, bog će ga sveti znati.
TREĆEPOZIVAC: Ma dogleda se već. Sagledali ga danas naši vojnici. Eno, eno... vidiš, hej tamo... eno ona široka i svetla ravnica, kao da se nebo prosulo po zemlji. To je, vele, more.
STARAC (Gleda): Veruj i biće! (Skida kapu i prekrsti se). Pomozi nam, milostivi Bože, da dospemo donde. Tamo, vele, ima sunca, a ima i hleba.
TREĆEPOZIVAC: Slušao sam prijatelju, jednu priču dok još bejah dete. Kažu, zavitla se jednom nad nekim selom olujina, pa načini polom kakav se nije video ni čuo od kako je sveta i veka. Izgiboše ljudi, žene, deca. Jedna majka izgubila tada sav svoj porod. Ostade joj još samo jedno odojče na ruci, ali i to ne mogu da ishrani. Od užasa koji joj pređe preko glave, usahnule joj dojke i presušilo materinsko mleko u njima, te i to poslednje dete izdahnu joj na rukama!... Tad, ojađena majka krenu u svet da traži Boga te da mu se požali. Išla tako majka, išla, išla, išla kroz doline i planine, išla kroz bogaze i smetove, išla dok nije došla na kraj sveta. Pred njom se prostrla jedna pusta poljana, nigde travke, nigde drveta, nigde ptice da mane krilima, niti crva da se po zemlji vije. Mrtva dolina kao što samo i može biti na kraju sveta. Sela crna majka kraj te mrtve doline i počela plakati. Plakala, plakala, plakala, a dolina se punila suzama. Punila se dolina, punila dok se ne ispuni silnom, prostranom vodom i... kažu, tu niče more, pa se ni danas nije presušilo.
STARAC: Stara je to priča, slušao sam je i ja, a eto, i gledam je sad. Zar je ne vidiš svojim očima? Zar se olujina nije zavitlala i nad nama: zar nam nije počupala drveta iz korena i razorila krovove i posejala svaku stopu nevoljom. Zar nam nije decu potamanila, stoku zatrla, njive pogazila? A majci našoj, zar nisu presušile dojke, te mi, poslednja deca njena, umiremo joj eto na rukama od gladi... I čekaj dok stignemo tamo, na more, da vidiš koliko će suza kanuti... Preliće se more od naših suza... Eto, ako se ta priča nije zbila, zbiva se evo sad!
TREĆEPOZIVAC (Uzdahne): Tako je!... Ali šta ćeš; izgleda da je na nas palo, da otkupimo grehe celog sveta! (Pauza). Izmiče dan... da ja pođem dalje (Diže se) A zar vi nećete?
STARAC: Kad bi se našlo još koje drvo, ja bih gotovo zanoćio ovde. Zgodno i zaklonito mesto... a umoran sam, ne mogu dalje.
TREĆEPOZIVAC: Pa gotovo, pravo kažeš... A gde nađe ti to granje?
STARAC: Eto tu, iza okuke.... skrhao se i jedan konj te ima tamo i nešto daščica od sanduka.
TREĆEPOZIVAC (Radoju): Pa da pođemo, vojniče, te ako saberemo koliko da nas ogreje za noćas, pa da ostanemo svi ovde na noćištu. Divljina je i pustiša pa bolje da nas je više na okupu.
RADOJE (Diže se): Da pođemo bome, jer ne znam kako bi zanoćio ako nemam čim da zagrejem ovo dete. (Odlaze).
STARAC (Rosi): A ti, snaho, prenesi te prnje, te odi priberi se ovde uz vatru.
ROSA: Hoću! (Prinosi stvari i prilazi).
STARAC: Pa deder užegnite malo granja da se zagreje dete.
SNAJE (Žegu vatru).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|