Božji ljudi/XIII Stanko „čisto brašno“
| ◄ XII Copa | XIII | XIV Č'a Mihajlo ► |
Mlad, visok, ali sa preplašenim, plačnim izrazom lica. Trese se, drhti, a uvek golih grudi, raskopčanih čakšira i raspasanih pojaseva koji se za njim vuku... Što god naiđe uz put: krpu, prut, kakvu tuluzinu — sve, jednako drhteći od zime, sa onim istim plačnim izrazom lica, skuplja i zajedno s parčadima hleba, lukom, paprikama i drugim što je naprosio, meša. Trpa u pojas, po pazuhama, jednako obzirući se oko sebe da nije štogod zaboravio, ne video još koju krpu, prut što treba da uzme, ponese. I tako, skupljajući sve oko sebe, drhteći, ide po maalama i kućama.
— Čisto brašno iskam, čisto... — Odbija žene kad mu koja slučajno da hleb od „nečista“, nepšenična brašna. A obično i ne čeka da mu se dâ, već čim uđe, zaleti se po dvorištu i pošto pokupi sve po njemu krpe, pruće, vraća se. I tako, drhteći, skupljajući, juri iz kuće u kuću, iz maale u maalu. Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle, Bog zna, gde ga nađu.
A što je najgore, bio je iz jake, zadružne kuće u obližnjem selu. Braća mu prvi domaćini u selu.
Kad mu je mati bila živa, ona je išla s njime. Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim. I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši ako ga sustigne. Stigne ga, zaustavlja i plačno kori:
— Zašto, sinko... šta će ti to? Baci to. Imamo kući to. — I počela bi da mu iz pojasa, nedara ono pruće, kamenje, krpe, što je on uz put pokupio, vadi, čisti.
Ali on ne da, prigrćava ono što mu ona uzima.
— Imamo si, imamo... — odgovara joj — ali još iskam da imam. — I opet pojuri po putu da skuplja oko sebe. Majka ga opet sustiže.
— ’Ajdemo, ’ajde doma... — Moli ga. — Sneg je, mećava, sinko... — Odvraća ga ona i skida sa sebe šamiju, ogrtač. Hoće da ga ogrne, utopli te da onako go, bos, ne juri po zimi...
— Zima, mećava je tamo! — Odvraća ga ona jednako i očajno pokušava da ga zadrži. Ali on je i ne sluša već jednako onako zanesen drhteći juri po putu i skuplja oko sebe.
Majka, dok on ne dođe do varoši, juri i sama za njim. Ali kad ovaj uđe u varoš, zaređa po čaršiji, maalama, ona ne sme. Poznaju svi nju i njihovu kuću. I zato počne da se sklanja, krije od varošana da je ko ne vidi, pozna a u isto vreme da pazi na njega da joj ne izmakne. I, kad opazi da ulicom nema nikoga, ona pretrči prolaz da bi ga stigla, i tako on ne izmakao joj, izgubio se sasvim. I tako, krijući se, crveneći i nekad i plačući od stida što će je ko videti i poznati, sklanjajući se od sveta, brižno, preplašeno, trudeći se da joj ne izmakne, po nekoliko dana ide tako za njim. Čak i po selima prati ga, juri za njim.
To, dokle je ona, majka mu, bila živa. A posle, snahe, braća mu — ispočetka i one ga gledale, ne puštale, stid ih bilo pred svetom, ali posle im se dosadilo i digle ruke od njega, te otada on mogao slobodno da ide, drhti, skuplja oko sebe po putevima i prosi odbijajući hleb od kukuruzna, nepšenična brašna.
— Čisto, čisto brašno, snaške, iskam.