Божји људи/XIII Станко „чисто брашно“
| ◄ XII Цопа | XIII | XIV Ч'а Михајло ► |
Млад, висок, али са преплашеним, плачним изразом лица. Тресе се, дрхти, а увек голих груди, раскопчаних чакшира и распасаних појасева који се за њим вуку... Што год наиђе уз пут: крпу, прут, какву тулузину — све, једнако дрхтећи од зиме, са оним истим плачним изразом лица, скупља и заједно с парчадима хлеба, луком, паприкама и другим што је напросио, меша. Трпа у појас, по пазухама, једнако обзирући се око себе да није штогод заборавио, не видео још коју крпу, прут што треба да узме, понесе. И тако, скупљајући све око себе, дрхтећи, иде по маалама и кућама.
— Чисто брашно искам, чисто... — Одбија жене кад му која случајно да хлеб од „нечиста“, непшенична брашна. А обично и не чека да му се дâ, већ чим уђе, залети се по дворишту и пошто покупи све по њему крпе, пруће, враћа се. И тако, дрхтећи, скупљајући, јури из куће у кућу, из маале у маалу. Па зађе изван вароши, и заређа по селима, те после, Бог зна, где га нађу.
А што је најгоре, био је из јаке, задружне куће у оближњем селу. Браћа му први домаћини у селу.
Кад му је мати била жива, она је ишла с њиме. Нарочито зими, кад се од куће искраде, она потрчи за њим. И, било на путу, било чак овамо, у вароши ако га сустигне. Стигне га, зауставља и плачно кори:
— Зашто, синко... шта ће ти то? Баци то. Имамо кући то. — И почела би да му из појаса, недара оно пруће, камење, крпе, што је он уз пут покупио, вади, чисти.
Али он не да, пригрћава оно што му она узима.
— Имамо си, имамо... — одговара јој — али још искам да имам. — И опет појури по путу да скупља око себе. Мајка га опет сустиже.
— ’Ајдемо, ’ајде дома... — Моли га. — Снег је, мећава, синко... — Одвраћа га она и скида са себе шамију, огртач. Хоће да га огрне, утопли те да онако го, бос, не јури по зими...
— Зима, мећава је тамо! — Одвраћа га она једнако и очајно покушава да га задржи. Али он је и не слуша већ једнако онако занесен дрхтећи јури по путу и скупља око себе.
Мајка, док он не дође до вароши, јури и сама за њим. Али кад овај уђе у варош, заређа по чаршији, маалама, она не сме. Познају сви њу и њихову кућу. И зато почне да се склања, крије од варошана да је ко не види, позна а у исто време да пази на њега да јој не измакне. И, кад опази да улицом нема никога, она претрчи пролаз да би га стигла, и тако он не измакао јој, изгубио се сасвим. И тако, кријући се, црвенећи и некад и плачући од стида што ће је ко видети и познати, склањајући се од света, брижно, преплашено, трудећи се да јој не измакне, по неколико дана иде тако за њим. Чак и по селима прати га, јури за њим.
То, докле је она, мајка му, била жива. А после, снахе, браћа му — испочетка и оне га гледале, не пуштале, стид их било пред светом, али после им се досадило и дигле руке од њега, те отада он могао слободно да иде, дрхти, скупља око себе по путевима и проси одбијајући хлеб од кукурузна, непшенична брашна.
— Чисто, чисто брашно, снашке, искам.