Bodin/6

←Peti prizor

Bodin Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR

Prvi prizor→

ŠESTI PRIZOR
Tamničar uđe


BODIN (ne okrećući se njemu, Kosoru):
Nosi dete i čanak i jelo,
Danas mi se neda večerati...
TAMNIČAR (za sebe):
Bog i duša, sluti mu se...
BODIN (okrene se i vidi tamničara, k njemu):
Prodaj
Ovo jelo pa ti što zasluži
A ja ću ti lakši san imati.
TAMNIČAR (daje znak Kosoru da nosi jelo napolje.)
KOSOR (pokupi stvari i ode do vrata pa dok tamničar govori on stoji i gledi tužno Bodina.)
TAMNIČAR:
Da, da, care, i bolje je kažu
Kad u veče čovek ništ’ ne jede.
Moja deca uvek se premeću
Kad želudac uveče prepune.
BODIN:
Pravo veliš: mogo bih se i ja
Premetati noćas u postelji
A to nebi ovu noć želio
Jer se nadam dobar san snivati
Pak bph mogo sanak poplašiti.
(Gledi ga pazljivo.)
TAMNIČAR (spusti oči):
Ja ti želim da dobro počivaš.
I da snivaš što najvećma želiš.
BODIN (za sebe):
Istina je: oči dole spušta...
Savest zastor pa prozor navlači
Jer poštena oka ne podnosi.
(Glasno.)
Hvala, hvala! Samo sve zatvori
Kako valja, jer pravo ti kažem
Da ti neću ni dok okom treneš
Duže stojat’ u ovoj tamnici
Neg’ što mi se u njoj biti mora.
TAMNIČAR (zaključa vrata na desno i pregledi sve po tamnici):
A ja tebi tako isto kažem
Da bi voleo da te ovde iije.
(Uzme žižak.)
Sad laku noć! (gledi ga poduže) Pomoli se Bogu
Pre neg’ legneš, dobro se pomoli:
Nikom iije molitva škodila!
(Polazi.)
BODIN:
Hoću, stari; hvala na savetu:
Mislim da ću dobru noć imati
A molitva nikad san ne plaši.
TAMNIČAR (iziđe i zaključa tamnicu.)
BODIN (ustane):
Šta sad? (hoda) Ništa... kako krasan sanak
Kroz mrak ovaj k mome plazi oku...
Ali natrag, dragi prijatelju!
U tvom krilu sad život ne spava
Već smrt crna u njega se svila
Pa kad bi me danas zagrlio
Nebih ti se više probudio.
(Pođe k postelji pak se vrati.)
Na postelju ne smem se spuštati
Mogla bi me narav prevariti...
(Gledi po tamnici.)
Gde da stanem? Kako da ih čekam?
(Stane s leđma na zid sobe iz koje je izišao naelonjen.)
Ovde su mi leđa sigurnija;
Zacelo će odonuda doći.
(Pokazujući na vrata na koja je tamiičar izišao.)
No je l’ ovde moj anđo hranitelj,
Moj nož, moja guja otrovana?
(Pipa se po nedri.)
Ha, užasno! U drugoj ga sobi
Zaboravih a u nju ne mogu!
(Traži opet i nađe ga.)
Tu je!
(Izvadi nož iz nedara.)
Lepo moje pouzdanje.
Desetine s tobom se ne bojim,
Otrov kojim Kosor te napoji
U tebi mi jednu četu daje.
(Odvažno.)
Neka dođu, sada neka dođu
Da poznadu buru sa Balkana
Plahu munju mora jadranskoga.
(Ćuti i sluša.)
Kako težko protiču časovi
Kad se čeka da što pređe brže;
Želja vreme u žicu izteže
Kao zlatar ono suho zlato.
Zrno zlata na sat hoda s’ pruža
A trenutak u dan se razvlači.
(Sluša opet.)
Nešto šumi? Eto ih, dolaze!
(Sluša.)
Čujem nogu kako zemlju moli
Da je bodrom uhu ne odade.
(Sluša.)
Nije ništa! Pričinilo mi se.
U ovakvoj tišini čuje se
I kad mis’o makne se u glavi
Pa se uhu kao spolja kaže.
(Ćuti i sluša.)
Zeva mi se!... Sluti l’ to na dobro?
Kraj svoj čekam... a spavalo b’ mi se...
Il’ to slutnja sile mi vezuje
Il’ ne vidi duh mi opasnosti.
(Prene.)
Sad ih eto!..
(Sad se otvore vrata ona kod nogu od postelje i ubijca uđe oprezno sa golim nožem i zaklonjenom svetiljkom.)
BODIN (za sebe):
Što, zar ovaj kroz zidove može!
Neće l’ drugi izza mojih leđa?
(Makne se s mesta.)
UBIJCA (na šum kad ee Bodin makne trgne
se i zastane u hodu. Za sebe):
Šta to šušnu? Da l’ taj jošt ne spava?
(Upne se i sluša.)
BODIN (za sebe):
Čuo me je?
(Trgne nož i hoće da mu priskoči no zaustavi se.)
UBIJCA (za sebe)_
Nije ništa? Suviše mi s’ čuje.
(Pođe k postelji.)
BODIN (gledi na vrata, za sebe):
Nema nikog...
UBIJCA (dođe k postelji i prigne uho prisluškujući pa se onda trgne u natrag, za sebe):
Taj ovde ne spava!
(Podigne malo svetiljku i pusti svetlosti zrak na postelju, za sebe)
Toga nema ovde u postelji.
(Otvori više svetiljku i pođe k vratma na
levo tražeći.)
BODIN (iziđe mirno do na sredu pak onda stane i gromko progovori):
Koga tražiš?
UBIJCA (se naglo na glas okrene i pusti
punu svetlost, a kad opazi Bodina metne brzo svetiljku na cod i odgovori smelo):
Cara bugarskoga!
BODIN:
Car ubijce budan dočekuje.
Iz potaje ni njih ne ubija.
Nož iz ruke pa odlazi čitav.
U otrovu moj je nož okaljen;
Neka samo kožu ti zapara
Pa ti nema na tom svetu leka.
UBIJCA:
Ti se uzdaš u nož, ja u ruku;
Da vidnmo ko se od nas vara.
(Skoči s nožem kao munja na Bodina.)
BODIN (podiđe mu brzo pod ruku zgrabi
ga za ovu i izvijne mu je tako da mu nož na tlo padie, pa onda ga turi od sebe i uzme mu nož):
I ja imam ruku pouzdanu
Na koju se mogu osloniti.
UBIJCA (začuđen):
Nisam znao, ne mogoh misliti
Da je carska ruka tako tvrda!
Pruži mi je tako ti imena
Da se uverim pre neg’ što poginem
Da li nije od živa čelika!
BODIN:
Sad mi kazuj gde su ti drugovi
Jer ćeš odmah i nož mi poznati.
UBIJCA:
Kad si mene sa vrata skinuo
Do sutra si za život sguran.
BODIN:
Zakuni se da drugova nemaš.
UBIJCA:
Što ti vredi zakletva ubijce?
Jače jemstvo imaš u rukama.
Moja glava jamči mi za reči.
BODIN (seti se nečemu):
Kuda vode ova tajna vrata?
UBIJCA:
Pravim putem u stan tamničara.
BODIN:
Ti bi mogo bogatim postati...
UBIJCA:
A na što mi i carevo blago
Kad ni zore doživiti neću.
BODIN:
S tim ti prije valja pokušati
Nebi l mogo uz mene spasti se.
UBIJCA:
Bih ti drage volje pomogao,
Ali znadem da biti ne može.
U gradu je četa na okupu
A kapije sve su zatvorene
I na svakoj straže udvojene.
Ostaneš li u svojoj tamnici
Možda će te Bog jošt izbaviti,
Pokušaš li na silu spasti se
Zacelo si noćas poginuo.
BODIN (spusti glavu):
Dakle i ta nada izčezava!
(Na to digne glavu i prijateljskim glasom
progovori.)
Ti k’o da si bolji od nitkova?
UBIJCA:
Sad sam bolji ali nebi bio
Da sam danas u snu te našao.
BODIN:
Tako mali ne zbore zlikovci.
UBIJCA:
Mali nisam nikad bit’ ni hteo
A velikim ti mi bit’ ne dade.
Pa e tako sada nisam ništa
No makneš li rukom biću ništa!
BODIN:
Je si l’ štogod sluš’o o Bodinu?
UBIJCA:
Slušao sam da je grčkom caru
Hteo beli oteti Carigrad.
BODIN (pristupi mu bliže):
Ko za takim gradom pruži ruku
Taj ne može tvoju uzet’ glavu.
(Ukloni mu se s-puta k vratašcima.)
Idi dakle, nosi živu glavu
Pa se hvali među prijatelji
Kako bojak s Bodinom podeli.
UBIJCA (stoji):
Od tebe je lepo i pohvalno
Ali meni ništa ne pomaže.
Ja sam tako ugovor sklopio
Da im noćas jednu glavu dadem
Il’ tu tvoju ili ovu moju.
BODIN:
A kom si se tako podhvatio?
UBIJCA:
To je, care, moja stvar osobna.
BODIN:
A ti dakle sam ju i razpravljaj.
UBIJCA (krene se):
S Bogom! (Pođe.)
BODIN:
Stani i pravo mi kaži!
Da l’ doista nemaš pomagača?
UBIJCA:
Po tom možeš mirno počivati,
I da imam nebi ih pustio
Da učine što s’ meni ne dade.
BODIN (daje mu znak da ide):
Idi samo!
UBIJCA (misli se):
Sam dođoh na tebe.
Ali ne znam da l’ kog ne poslaše
Za kog meni ništa ne rekoše.
(Pristupi bliže poverenim glasom govoreći.)
Nego lezi ti pak odpočini
A ja ću ti na straži sediti!
BODIN (nasmeši se):
Koliko će taj moj san trajati?
Hoće l' prestat’ pre suđena danka?
UBIJCA (srdačno):
Nemoj tako o meni sudiš.
Kad ti mene do sutra sačuva
Zašt’ ja tebi to da ne učinim?
BODIN (gledi ga sumnjivo.)
UBIJCA:
Nećeš? dobro! Dakle odlaziću.
I onako valja večerat’ mi
Da na tašte srdce ne umirem.
(Ode.)
BODIN (gledi poduže za njim):
Vidi mu se, istinu mi reče.
Ovu noć me više dirat’ neće.
(Pođe k postelji.)
A šta sutra? Šta će sutra biti ?
Danas nožu izbegoh krvavom
Hoću l’ sutra izmaći otrovu,
Il’ ggreksutra streli otrovanoj?
Život mi je jadan i kukavan
Pa se i opet za njega otimam!
Ko me gledi taj se smejat’ mora
Da car Bodin od straha skapava
I san sladki od sebe odbija
Tek da može tri četiri dana
Duže disat’ zrakom od tamnice!
Ovaj čovek veći je od mene!
Smrt ne traži no je se i neboji.
Ni smrt sama za život ne mari
Koji nije sve blago čovežu;
A ko i sam gledn oprostit’ ga se
Od tog ljuta zmija će begati
I more će pred njim izmicati,
Opasnost će s puta mu svrtati
A smrt će se pred njim sakrivatn
Ili bio sutra il’ ne bio
Nit’ šta gubim niti šta dobijam
(Hoće da legne na postelju.)
Bodin ide mirno počivati:
Stražu meće svoju dobru sreću
Ključ od vrata sudbini predaje.
(Spusti se na postelju.)

(Zavesa padne.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.