Бодин/5

Бодин
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР

БОДИН (изиђе из собе у коју та врата воде, ступи полако корачајући на среду и проговори):
И овај дан оде у покојне!
Кад бијела јутрос свану зора
Мислио сам дан ће ми донети
Који носи у крилу промену
Какву такву за јадна сужника.
А он прође као и остали,
И мрак ће ми наду да поједе
Као шго ћу ја ову вечеру,
Па докле ће то тако трајати!
Седам пуних прохуја година
Како труне у овој тамници
Син и унук силених краљева
И цар једног јуначког народа.
Стриче! стриче! Захвали се Богу
Што начини да је камен тврђи
Од најјаче жиле људске руке
А ти неби ни првога мрака
На престолу отца Бодинова
Дочекао! Кроз седам година
Оставити мене у таминци!
Но ако се кадгод угледамо
Страшно ћемо, стриче, разправљати!
Да ти можеш мирно краљевати
Морам овде ја сужан трунути!
Моју беду срећа твоја рађа,
Зло је моје мати твога добра:
За слободу славу и весеље
Стриц синовцу у уздарје даје
Мрак сужанство отров и тамницу!
(Пође нагло к столу и опази Косора).
Ходи амо, кад не можеш гласом
Утишат’ ми буру у прсима,
Дај да видим анђелско ти лице
Неби ли ме оно умирило.
Данас ми је од прече погребе
Нег' икада... јер ако ме данас
Мрак ухвати с том вревом у мозгу
Не знам неће л’ који од зидова
Ноћас моју разбити лубању
И нећете л' сутра покупит’ ми
С овог пода мождане крваве!
КОСОР (гледи га сетно и плашљиво.)
БОДИН (гледи га):
Жао ти је и страшиш се за ме.
О хвала ти на том осећању!
(Привуче га к себи.)
Ако икад до слободе дођем
За свога ћу узети те сина
И уз мог ћу неговат' те Ђорђа...
Шта л’ сад ради моје бедно дете?
Да ли живи?... Можда љуби руку
Која му отца у тамници држи!
(Тури дете од себе и лупи ногом о земљу)
КОСОР (ужаснут стоји на страни)-
БОДИН (поћути па после рекне):
Дон'о си ми жалостну вечеру?
Је ли? Да, да! ваља да вечерам,
Зашт’ па скоро стриц ће ти амо доћи
П' онда ваља да је све готово,
Да закључа што под кључ долази,
И угаси бледи овај жижак
Худо сунце сужникова неба...
Јер би овом могло на ум пасти
Спалит' себе запалит'тамницу.
Мудар беше ко то тако смисли,
Познав’о је срдце човечиЈе:
Та слађе је у огњу скончати
Нег’ живити у тамничном мраку.
(Пође да седне и једе па се онда окрене и
погледи на Косора.)
Могу л’? Смем ли? Не лежи л’ у јелу
Каква вода која живот гаси
К’о што сгара живи огањ тело?
КОСОР (даје му знак да може јести).
БОДИН (почне јести).
КОСОР (уздахне и таре сузе).
БОДИН (погледи у њега и скочи):
Шга је тебн, дијете? Да ли ти
Срдце вољу у лаж утерује?
Јелн ово јело отровано?
Таки да си казао, како је?
КОСОР (показује му знаци да јело нијсе отровано и да би прије себи одсеко руку него да му отровано јело донесе.)
БОДИН:
Пак што су ти очи пуне суза?
КОСОР (удари у плач).
БОДИН:
Људи плачу кад им ко умире:
Кажу л’ твоје мој задњи час сузе?
КОСОР (потврђује)
БОДИН:
Мисле ли ме тровати?
КОСОР (нијече.)
БОДИН:
Губити?
КОСОР (нијече).
БОДИН:
Ни губити? Дакле убити ме?
КОСОР (потврђује).
БОДИН:
Хоће л' скоро убијце ми доћи?
КОСОР (показује да му је ово последњи дан.)
БОДИН:
То поштени мора да су људи,
Кад ми најпре јести допустише
Да не морам кад у небо дођем
Првим гласом хлеба заискати.
На свак начин штедљивице нису
Јер могоше приштедит' вечеру.
КОСОР (одтрчи на врата на лево кроз која је ушао, отвори их пазљиво и погледи напоље, па се онда врати и казује му знаци да ће кад легне спавати доћи убијца да га на сну убије.)
БОДИН:
Добро, добро: те безгласне речи
Говоре ми од грома гласније.
Дакле ноћас кад легнем спавати
Преклати ме мисле у спавању?
КОСОР (потврђује и моли га знацима да не-спава ту ноћ.)
БОДИН:
Да не спавам?
КОСОР (потврђује).
БОДИН:
Нећу. Не брини се.
(Пригрли дете.)
Пређе си ме спасо од отрова
А сад ножу не даш к мени доћи;
Лепа т' хвала на верности красној.
По њој судећ честит човек бићеш
Те се нећеш никад покајати
Што рођајем не угуши мајку
Те не оде са њоме заједно
Са овога света злочестога
Прије него што те тај отрова.
(Чује се да неко напољу иде.)
КОСОР (одскочи од Бодина и даје му знак да тамничару не казује ништа јер ће га убити.)
БОДИН:
Да не кажем твоме стрицу ништа
Јер ти може што зла учинити?
Не бој ми се, моје дете драго;
Више ваљаш мени него себи,
Како бих те мого изштетити?
(Дедне за стол и једе.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.