Bodin/5

Bodin
Pisac: Jovan Subotić
PETI PRIZOR

PETI PRIZOR

BODIN (iziđe iz sobe u koju ta vrata vode, stupi polako koračajući na sredu i progovori):
I ovaj dan ode u pokojne!
Kad bijela jutros svanu zora
Mislio sam dan će mi doneti
Koji nosi u krilu promenu
Kakvu takvu za jadna sužnika.
A on prođe kao i ostali,
I mrak će mi nadu da pojede
Kao šgo ću ja ovu večeru,
Pa dokle će to tako trajati!
Sedam punih prohuja godina
Kako trune u ovoj tamnici
Sin i unuk silenih kraljeva
I car jednog junačkog naroda.
Striče! striče! Zahvali se Bogu
Što načini da je kamen tvrđi
Od najjače žile ljudske ruke
A ti nebi ni prvoga mraka
Na prestolu otca Bodinova
Dočekao! Kroz sedam godina
Ostaviti mene u taminci!
No ako se kadgod ugledamo
Strašno ćemo, striče, razpravljati!
Da ti možeš mirno kraljevati
Moram ovde ja sužan trunuti!
Moju bedu sreća tvoja rađa,
Zlo je moje mati tvoga dobra:
Za slobodu slavu i veselje
Stric sinovcu u uzdarje daje
Mrak sužanstvo otrov i tamnicu!
(Pođe naglo k stolu i opazi Kosora).
Hodi amo, kad ne možeš glasom
Utišat’ mi buru u prsima,
Daj da vidim anđelsko ti lice
Nebi li me ono umirilo.
Danas mi je od preče pogrebe
Neg' ikada... jer ako me danas
Mrak uhvati s tom vrevom u mozgu
Ne znam neće l’ koji od zidova
Noćas moju razbiti lubanju
I nećete l' sutra pokupit’ mi
S ovog poda moždane krvave!
KOSOR (gledi ga setno i plašljivo.)
BODIN (gledi ga):
Žao ti je i strašiš se za me.
O hvala ti na tom osećanju!
(Privuče ga k sebi.)
Ako ikad do slobode dođem
Za svoga ću uzeti te sina
I uz mog ću negovat' te Đorđa...
Šta l’ sad radi moje bedno dete?
Da li živi?... Možda ljubi ruku
Koja mu otca u tamnici drži!
(Turi dete od sebe i lupi nogom o zemlju)
KOSOR (užasnut stoji na strani)-
BODIN (poćuti pa posle rekne):
Don'o si mi žalostnu večeru?
Je li? Da, da! valja da večeram,
Zašt’ pa skoro stric će ti amo doći
P' onda valja da je sve gotovo,
Da zaključa što pod ključ dolazi,
I ugasi bledi ovaj žižak
Hudo sunce sužnikova neba...
Jer bi ovom moglo na um pasti
Spalit' sebe zapalit'tamnicu.
Mudar beše ko to tako smisli,
Poznav’o je srdce čovečiJe:
Ta slađe je u ognju skončati
Neg’ živiti u tamničnom mraku.
(Pođe da sedne i jede pa se onda okrene i
pogledi na Kosora.)
Mogu l’? Smem li? Ne leži l’ u jelu
Kakva voda koja život gasi
K’o što sgara živi oganj telo?
KOSOR (daje mu znak da može jesti).
BODIN (počne jesti).
KOSOR (uzdahne i tare suze).
BODIN (pogledi u njega i skoči):
Šga je tebn, dijete? Da li ti
Srdce volju u laž uteruje?
Jeln ovo jelo otrovano?
Taki da si kazao, kako je?
KOSOR (pokazuje mu znaci da jelo nijse otrovano i da bi prije sebi odseko ruku nego da mu otrovano jelo donese.)
BODIN:
Pak što su ti oči pune suza?
KOSOR (udari u plač).
BODIN:
Ljudi plaču kad im ko umire:
Kažu l’ tvoje moj zadnji čas suze?
KOSOR (potvrđuje)
BODIN:
Misle li me trovati?
KOSOR (niječe.)
BODIN:
Gubiti?
KOSOR (niječe).
BODIN:
Ni gubiti? Dakle ubiti me?
KOSOR (potvrđuje).
BODIN:
Hoće l' skoro ubijce mi doći?
KOSOR (pokazuje da mu je ovo poslednji dan.)
BODIN:
To pošteni mora da su ljudi,
Kad mi najpre jesti dopustiše
Da ne moram kad u nebo dođem
Prvim glasom hleba zaiskati.
Na svak način štedljivice nisu
Jer mogoše prištedit' večeru.
KOSOR (odtrči na vrata na levo kroz koja je ušao, otvori ih pazljivo i pogledi napolje, pa se onda vrati i kazuje mu znaci da će kad legne spavati doći ubijca da ga na snu ubije.)
BODIN:
Dobro, dobro: te bezglasne reči
Govore mi od groma glasnije.
Dakle noćas kad legnem spavati
Preklati me misle u spavanju?
KOSOR (potvrđuje i moli ga znacima da ne-spava tu noć.)
BODIN:
Da ne spavam?
KOSOR (potvrđuje).
BODIN:
Neću. Ne brini se.
(Prigrli dete.)
Pređe si me spaso od otrova
A sad nožu ne daš k meni doći;
Lepa t' hvala na vernosti krasnoj.
Po njoj sudeć čestit čovek bićeš
Te se nećeš nikad pokajati
Što rođajem ne uguši majku
Te ne ode sa njome zajedno
Sa ovoga sveta zločestoga
Prije nego što te taj otrova.
(Čuje se da neko napolju ide.)
KOSOR (odskoči od Bodina i daje mu znak da tamničaru ne kazuje ništa jer će ga ubiti.)
BODIN:
Da ne kažem tvome stricu ništa
Jer ti može što zla učiniti?
Ne boj mi se, moje dete drago;
Više valjaš meni nego sebi,
Kako bih te mogo izštetiti?
(Dedne za stol i jede.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.