Bodin
Pisac: Jovan Subotić
OSMI PRIZOR



OSMI PRIZOR


Kad Stepan otvori vrata ukaže se vođa kraljeve
čete i rekne:
Natrag!
STEPAN (odstupi.)
VOĐA (uđe u dvoranu i govori iza sebe napolje):
Ne puštajte nikog
Ni unutra ni napolje!
(Stupivši napravo.)
Neplašte se, svijetle gospođe,
(k drugima)
Ne bun’te se braćo i gospodo!
Ne dođoh vam veselje kvariti
Već mi samo rekoše odvesti
Kralju u Skadar Vukana i Stepana?
(Među gostima žagor.)
BODIN (vidi mu se da govori samo da vremena
dobije što smisliti.)
U kuću mi po noći dolaziš
I hoćeš mi goste da zasužnjiš...
Valjda ćeš se dati zapitati:
Da li imaš pravo to činiti?
VOĐA:
Ja dolaznm u ime kraljevo.
BODIN (jošt misleći šta da radi):
Dakle ću te lepo zamoliti
Da mi ime pokažeš kraljevo.
VOĐA:
Lista nemam nikakva već nalog
Sam mi glavom knez Udobić dade.
BODIN (smisli nešto pa poviče odvažno i dostojanstveno):
Onda tebe ja u ime kralja
K’o ubijcu ovde zadržavam!
VOĐA (maši se za mač.)
BODIN (potegne svoj mač.)
JAKINTA (u isto vreme):
Stani, care...
TEODORA (trgne je natrag tiho):
Natrag!.. spašeni smo.
BODIN:
Uzmite mu, gospodo, oružje,
Ja ću zato odgovarat’ kralju!
KNEZOVI (razoružaju vođu i uzmu ga pod ruke.)
VUKAN (knezovima u isto doba):
Vrata drž’te!
NEKI (posednu vrata desna drugi leva.)
BODIN (pođi u najvećoj razdraženosti):
Dokr’o si se krišom i po noći
Bez kraljeva znanja i imena
Da uhvatiš dva slavna junaka
Kojima se sav narod ponosi,
Da ih vodiš da ph potučete
Kao slepu štenad i mačiće...
(Ode na vrata na desno odturi gospodu, koja tamo stojaše, otvori vrata i poviče):
Hod’te amo! (vojnici uđu)
(Ode na vrata na levo i tako isto učini, pa
poviče)
Ovamo junaci! (vojnici uđu)
STEPAN (među tim tiše Vukanu):
Propali smo, car je sišo s uma!
BODIN (momcima):
Da vas vidim...
(Najpre jedne, onda druge.)
Skoro sve vas znadem.
Ti si sa mnom u Rasi vojev’o...
Ti u Zeti... a ti u Trebinju...
Ti si moju zastavu nosio...
(Pređe na drugu stranu.)
A ti bija sa mnom u Bugarskoj...
Aha, to je ona brazgotina
Koja bi ti i glavu odnela
Da ti moja ruka ne priskoči.
(Staje na sredu.)
Sve vas znadem al’ vas ne poznajem
Prije biste carevi junaci
A sada ste krvnički ubijce!
Je l’ to pos’o za moje junake?
Je l’ to delo za one desnice
Koje sa mnom na čudo svijetu
Osvojiše jednu carevinu!
(Zapovedajućim glasom.)
U oči mi svi sada gledajte!
VOJNICI (čine kao na komandu.)
BODIN:
Može li vam obraz podnijeti
Da vam vaš car vaš drug i vojvoda
Komu slavom uvenčaste glavu
Sad sa stidom u obrazu kaže:
Ja se svojih sramotim drugova!
VOJNIK (bivši zastavnik Bodinov):
Nemoj nas se care sramotiti.
Naš je obraz jošt i danas svetao.
BODIN:
Je li tako to se vama dičim!
Ali onda za celo ne znate
Našto su vas ovamo poslali.
Čujte dakle, ja ću vam kazati,
Vidite li ova dva junaka?
(Pokaže na Vukana i Stepana.)
To je Vukan, slavni vojskovođa
Kojeg ime Carigrad potresa
A međ nama sija kao sunce,
A ovo je ban bratskog naroda
Kog ubijce iz kuće izgnaše
Pa je došo u vašu sredinu,
Da sačuva svoju rusu glavu...
A vi sada dođoste po noći
Da ih iz mog odvedete dvora
Da ih onaj (na vođu pokazujući)
u mraku pokolje...
VOĐA (hoće da govori.)
BODIN (besno):
Ni riječi... jer će ova sablja
Na svagda ti usta zapušiti...
Ti ubijco... ruko od krvnika
Koji decu svoje daviš majke...
(k vojnicima)
Sad ste čuli na što vas poslaše.
I sada vas pita vaš vojvoda
Koji uvek slavi vas vođaše?
Hoćete l' svoj obraz pogaziti?
JEDAN OD VOJNIKA (sa uvređenim ponosom):
To nećemo!
BODIN:
Hoćete li pomoći da one
Dične tlave kod vas živih seku
A bez suda i svake krivice
I — bez znanja i volje kraljeve.
(Okrene se naglo k vođi.)
De pokaži zapovest kraljevu!
VOĐA:
Momci..!
BODIN:
Ništa... nego imaš nemaš li je...
Ne dam više zraka kojim dišem
Trovat’ dahom gnusnoga ubijce.
VOĐA:
Nemam...
VOJNICI (se užagore, vidi se da drže da su na krivi put navedeni.)
VOĐA:
Ali...
BODIN:
Izpričanje čuvaj
Kad te pošljem na odgovor kralju.
Valja će ti mnogo govoriti.
Da sačuvaš od padoša glavu,
Što učini il' bolje što htede
Učiniti.
(k momcima)
Eto čuste sami
Da kraljeve nema zapovsti,
Tu se ide na crno ubijstvo!
No ja ću im sderat’ krinku s lica!
Sutra idem sam s knezovi kralju
Da pitamo ko se to usudi
Noću hvatat’ slobodne knezove
Bez kraljeva imena i pečata!
A sada vas po drugi put pitam;
Hoćete li svoj obraz gaziti
I krvničkim slugama postati?
VOJNICI:
Nećemo! Nećemo!
BODIN:
A vi čujte, što vam zapovedam
Ja, car -Bodin, koga kralj Radoslav
Reče štovat’ k’o samoga njega:
Id’te dole k svoim drugovima,
Založ'te se i odmorite se,
Sutra ćemo dalje govoriti.
VOJNICI (ukažu počast i odu.)
BODIN (k dvoraninu za vođu):
Ovog vodi pa ga dobro smesti
I nedaj mu ni skim govoriti.
Jesti i pitn podaj mu do volje
I u svemu posluži ga dobro.
DVORANIN (s vođom ode.)
BODIN (meće sablju u korice):
Sad na noge moji sokolovi,
Do ujutru mora ovde biti
Mala vojska od naših drugova
Da nas ovi oštetit’ ne mogu
Ako uz nas pristat’ ne uzhtiju.
ČETVRTI KNEZ:
Svetli care, rado ćemo doći
Jer ta smelost i snažna odvažnost
I samo će potrti kamenje.
Svi knezovi odu, Vukan i Stepan ostanu
BODIN:
Skadar poče: nek i odgovara!
(razdraženo)
Oh, kako mi vrije u prsima!
Zmaj se prenu i za krvlju riknu...
Gladna želja za bojnim sukobom
Iz nedra mi svoju pruži glavu
Krikom ištuć’ mesa od junaka,
Suknu plamen iz bukteće glave
Traži sela i ište gradove
Da nh sprži i da ih izjede...
(Stupi napred.)
Tiha srećo! zlatni miru! S Bogom!
S Bogom noći sa tvojim slastima
S tvoji snovi ugodni stvorovi
Razgrijane ljubkom maštom krvi;
S Bogom dani s vašom vedrom šalom
Što uz sladku pesnu i razgovor
Prolevaste mesto krvi vino...
Sad mi druge sletiše prilike,
Drugi glasi uho zadrmaše!..
(k Vukanu)
Zmaju gorski
(k Teodori)
Dušo od osveto
(obima)
Radujte se, krv će se levati,
Osveta će grozno držat’ slavlje!
DVORANIN (uđe):
Svetli care!
SVI (se trgnu i prenu.)
BODIN (užasno):
No!
DVORANIN:
Vođa se ubi.
Nehte svoje preživit’ sramote.
SVI (se ganu.)
BODIN:
Rat građansk prvu proždre žrtvu!
Al’ sad nazad gledat’ nam netreba.
Sad nek nam je srdce od kamena
Mužka volja od živa čelika:
Jer je srdce gnezdo od hrabrosti,
A volja je gospodar uspeha;
Sreća pak ženska je plašljivica
Pa od starog bega ljubovnika
Čim na njega valjan mač navali,
I savija svoje bele ruke
Oko vrata smelog napastnika!
Napred smelo! Smele i Bog pomaže.
VUKAN, TEODORA, STEPAN:
Hvala Bogu!
JAKINTA:
Pomozi mu višnji!

(Zavesa padne)



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.