Бодин/64
| ←Осми призор | Бодин Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПЕТИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Дворана у краљевском обитилишту у граду Кому.
Краљ, Краљица, Бранислав, Градислав, Кочапар, Доброслав и други војводе.
Краљ (седи на столици, и наслонивши главу на руку о стол упрту, ћути.)
Краљица (стоји до њега с тужним лицем.)
КРАЉИЦА:
Немој тако увек ћутат’, краљу!
Ћутањем се црна туга храни!
КОЧАПАР (једовито):
Како неће тужит’ и сетоват’
Код толика чуда невиђена!
Од када нам деда Воислава
Мач пламени за слободу сијну,
Од то доба грозни рат гут’о је
Наше људе у лутих бојевих
На сто поља крвљу наквашених.
Редка беше кућа и колиба
Где не кука тужна кукавица;
Није било видет’ убрадача
И рукава без црне привезе,
А пола је мужких гологлава
За ма каквим жалило рођаком.
Тек на престол кад нам отац седе
Одбеже нам људождер из земље
И врати се у куће весеље
И у грла улезе песмица;
Пун благослов на земљу се спусти
Правда сиђе у судове пусте,
Сигурност се у пољу настани
И у граду и у гори чарној,
Богатство се по кућама просу,
И с богатством пренуше духови.
Сви га својим отцем називаше,
Називаше јер тако мораше.
Па сад ето-како захваљују!
Толика се одцепи властела,
Толики се одбише градови,
Пак и народ окрену му леђа
И к његовом пређе душманину.
Скадар, Скадар, који он позлати
И учини лепшим и славнијим
Нег’ што икад бија од постанка,
Изтера му сина војсковођу
И отвори врата противнику
И за живе свога краља главе
Другом круну на главу постави
И назва га својим господаром
А без нужде и без капи крви!
Пак сад сви га у властитом граду
Подседоше као душмнина
Жедни крви свога добротвора...
Па хоћете да не ћути тужан?
Пустите га нека само ћути,
Јер ако му отворе се уста
Клетва ће вам уши прошинути,
Какве свијет досад чуо није
Јер јошт таквој повода не даде.
КРАЉ (уздахне.)
КРАЉИЦА:
О отвори своја света уста,
Пусти пуно нек’ прекипи срдце
Јер ће пући ако га узстежеш.
БРАНИСЛАВ (тужно али мирно):
Остав’те га, нек’ ради што хоће;
Најбоља ће опет бит’ његова.
ГРАДИСЛАВ (јаростно):
Пуст'те мене ја ћу га осветит’!
Идем одмах из овијех стопа
У стан томе незахвалном врагу,
Па ћу овим ножем убити га
Усред војске под круном отетом,
Пак нека ме на коњи разнесу,
Ништ’ не марим, радо ћу умрети,
Само њему мало да одлахне.
КРАЉ (дигне главу):
Градиславе! на имену моме
Јошт никаква не лежи срамота,
Немој да га ти сада окаљаш.
(к Браниславу)
А ти, сине, тек на то помисли:
Да нам име родитељ оставља
Али круну сам Бог сваком даје,
Пак зажалит’ на свог отца нећеш!
БРАНИСЛАВ:
Уз тебе смо сви ми научили
Божју вољу у свему видети.
|