Bodin
Pisac: Jovan Subotić
PRVI PRIZOR



PETI ČIN

PRVI PRIZOR
Dvorana u kraljevskom obitilištu u gradu Komu.
Kralj, Kraljica, Branislav, Gradislav, Kočapar, Dobroslav i drugi vojvode.
Kralj (sedi na stolici, i naslonivši glavu na ruku o stol uprtu, ćuti.)
Kraljica (stoji do njega s tužnim licem.)


KRALjICA:
Nemoj tako uvek ćutat’, kralju!
Ćutanjem se crna tuga hrani!
KOČAPAR (jedovito):
Kako neće tužit’ i setovat’
Kod tolika čuda neviđena!
Od kada nam deda Voislava
Mač plameni za slobodu sijnu,
Od to doba grozni rat gut’o je
Naše ljude u lutih bojevih
Na sto polja krvlju nakvašenih.
Redka beše kuća i koliba
Gde ne kuka tužna kukavica;
Nije bilo videt’ ubradača
I rukava bez crne priveze,
A pola je mužkih gologlava
Za ma kakvim žalilo rođakom.
Tek na prestol kad nam otac sede
Odbeže nam ljudožder iz zemlje
I vrati se u kuće veselje
I u grla uleze pesmica;
Pun blagoslov na zemlju se spusti
Pravda siđe u sudove puste,
Sigurnost se u polju nastani
I u gradu i u gori čarnoj,
Bogatstvo se po kućama prosu,
I s bogatstvom prenuše duhovi.
Svi ga svojim otcem nazivaše,
Nazivaše jer tako moraše.
Pa sad eto-kako zahvaljuju!
Tolika se odcepi vlastela,
Toliki se odbiše gradovi,
Pak i narod okrenu mu leđa
I k njegovom pređe dušmaninu.
Skadar, Skadar, koji on pozlati
I učini lepšim i slavnijim
Neg’ što ikad bija od postanka,
Iztera mu sina vojskovođu
I otvori vrata protivniku
I za žive svoga kralja glave
Drugom krunu na glavu postavi
I nazva ga svojim gospodarom
A bez nužde i bez kapi krvi!
Pak sad svi ga u vlastitom gradu
Podsedoše kao dušmnina
Žedni krvi svoga dobrotvora...
Pa hoćete da ne ćuti tužan?
Pustite ga neka samo ćuti,
Jer ako mu otvore se usta
Kletva će vam uši prošinuti,
Kakve svijet dosad čuo nije
Jer jošt takvoj povoda ne dade.
KRALj (uzdahne.)
KRALjICA:
O otvori svoja sveta usta,
Pusti puno nek’ prekipi srdce
Jer će pući ako ga uzstežeš.
BRANISLAV (tužno ali mirno):
Ostav’te ga, nek’ radi što hoće;
Najbolja će opet bit’ njegova.
GRADISLAV (jarostno):
Pust'te mene ja ću ga osvetit’!
Idem odmah iz ovijeh stopa
U stan tome nezahvalnom vragu,
Pa ću ovim nožem ubiti ga
Usred vojske pod krunom otetom,
Pak neka me na konji raznesu,
Ništ’ ne marim, rado ću umreti,
Samo njemu malo da odlahne.
KRALj (digne glavu):
Gradislave! na imenu mome
Jošt nikakva ne leži sramota,
Nemoj da ga ti sada okaljaš.
(k Branislavu)
A ti, sine, tek na to pomisli:
Da nam ime roditelj ostavlja
Ali krunu sam Bog svakom daje,
Pak zažalit’ na svog otca nećeš!
BRANISLAV:
Uz tebe smo svi mi naučili
Božju volju u svemu videti.



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.