Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 11)

Naš neprijatelj, to još nije naš najopasniji protivnik, jer često od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja. Neprijatelji, to su često samo naši prerušeni prijatelji, koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vaših neprijatelja mrze vas samo zato što misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo za leđima, misleći da biste to njima i vi učinili čim biste mogli. - Ali lažni prijatelj, to je najgori i najopasniji čovek u našoj okolini. Neprijatelj nas gleda često samo kroz jednu svoju zabludu koje se docnije može da odrekne, i da je se najzad i sam stidi; ali nas lažni prijatelj gleda kroz svoju prirodu koja je potpuno suprotna našoj prirodi, i kroz svoje interese koji su savršeno nepromenljivi sa našim dobrom i našim mirom. I ako taj čovek nije otvoren neprijatelj, to je što nas se boji većma nego onaj prvi, a zato i većma mrzi nego onaj prvi. On je podmukliji i opasniji, jer nam lakše pronađe u čemu smo slabi, i služi se u borbi većma našom slabošću i našom pogreškom nego svojom snagom. Koliko god je često lako od neprijatelja napraviti vernog druga, od lažnog prijatelja je nemoguće ikad napraviti iskrenog prijatelja. Ima ljudi koji nisu imali ništa drugo nego ugledne prijatelje, i kojima je to za života bilo dovoljno. To nije samo prvi uspeh u životu, nego celo jedno ogromno imanje. Istina je da čovek ne deli s prijateljem samo njegova ostala prijateljstva, nego i neprijateljstva i omraze; ali ukoliko sebi tim može da zagorči dane, toliko olakša prijatelju. A pošto su sreće i nesreće zajedničke među pravim prijateljima, one se lako snose jer su zajedničke; jer podeljena nesreća je za polovinu manja. Retko koji čovek nije nesrećan ako je sam nasuprot jednom moćnom neprijatelju. Ali je često i kakav kukavica gotov da se bije s gomilom ako ima pored sebe samo jednog čoveka koji mu je duboko odan. Hrabrost je stvar vaspitanja koliko je i stvar urođena. Poznavao sam veliki broj ljudi čiju su hrabrost drugi inspirisali svojim primerom ili svojim razmišljanjem. Monteskje je govorio da je zaljubljen u prijateljstvo. On se ponosio govoreći da je do kraja života sačuvao sve svoje prijatelje osim jednog. Veliki uslov prijateljstva, to je ne tražiti blagodarnost za učinjene usluge. Stoga su antički pisci i istakli reč: sve je zajedničko među prijateljima. Jer blagodarnost bi bila smetnja zajedničkoj sudbini među prijateljima; u prirodi čovekovoj leži da blagodarnost ne odvodi u ljubav nego u potajnu mržnju. Blagodarnost je osećanje inferiornosti prema drugom. Mali dug pravi dužnika, a veliki dug pravi neprijatelja, a svaki dug napravi nezadovoljnika. Pitagoristi su, prema propisima svog učitelja, imali sva imanja ujedinjena u zajednici u kojoj su bili svi članovi ravnopravni, zato što je jednakost u osećanjima i jednakost u imanju među prijateljima, smatrana zakonom zajedničkog života. Sam Pitagora je sebe smatrao ravnim ostalim prijateljima. On ih je učio, kad su bili zdravi, a negovao ih, kad su bili bolesni; on ih je tešio, kad su bili tužni, i čak im pevao neke magijske pesme. - Posle Pitagore, Aristotel je dao ovu definiciju prijateljstva: „Ista duša koja živi u dva razna tela". Međutim, nijedan od ova dva filozofa ne traži da se ličnost čovekova, koja je izvor veličine i najvećeg dela, potpuno izgubi u drugom čoveku ili u gomili jednakih. Na jednom mestu savetuje Pitagora da čovek nauči sebe što izaziva zavist drugih ljudi. Život sopstvenih, ovde znači život odvojen od svih drugih života. - Bilo je velikih usamljenika među ljudima, žalosnih ljudi koji nikad nisu našli sebi prijatelja. Bekon je govorio o ljudskom društvu kao o čovečjoj pustinji. Pesnik Petrarka, proteran iz Italije, otišao je u Voklizu, i onde napisao očajne stranice o svojoj samoći bez prijatelja i bez ljubavi. - Ali je bilo zato drugih ljudi koji su se proslavili svojim prijateljstvima koliko i svojim delima. Među piscima novijeg doba poznato je nežno prijateljstvo između dva velika nemačka pesnika, Getea I Šilera, koji su ostavili bogatu prepisku od dvadeset godina njihovog dopisivanja. Kad se Gete sa Šilerom sprijateljio, govorio je daje naišlo proleće, i u njegovoj duši sve proklijalo i propevalo; a posle Šilerove smrti Gete je očajno govorio kako je sahranio s njim i polovinu samog sebe. Na to prijateljstvo nalik je bila samo ljubav između dva anglosaksonska pisca Emersona i Karlajla, koji su se dopisivali punih četrdeset godina i najzad imali izgled da drže pero u ruci samo jedan za drugog. Ovo se ne može reći za dvojicu glavnih pisaca renesanse. Servantes je oštro napadao neke bizarnosti i preteranosti u komedijama Lope de Vega, i otud njihovo neprijateljstvo i krvava bitka epigramima. Ipak je jedno nepobitno: nema prijateljstva bez srodnosti među dušama. Prijateljstvo se ne da izmisliti. Jedno su lepe veze, a drugo su intimna prijateljstva. Naša su prijateljstva malobrojna, isključiva, samoživa, ljubomorna. Ne vezuju se ljudi samo zajednicom osećanja i ideja, nego i zajednicom ukusa i navika. Naš prijatelj je naš pomoćnik u svima namerama i naš pratilac u svim našim kretanjima. Simpatija među ljudima je fizička, i zato je presudna i preka. Ali otud dolazi blaženstvo i duše i tela posle jednog sata provedenog s iskrenim prijateljem. To je najveća radost čulv i misli; produženje i povećanje sebe; svoj eho i svoj odblesak; svoje drugo ja, koje opija i ohrabruje za sve mogućno i nemogućno. Bilo je velikih osvajača koji su mrzeli sve ljudske zakone i čitave narode, ali su voleli svoje prijatelje. - Pisma Plinija Mlađeg puna su izvanredno nežnog prijateljstva prema njegovim drugovima koji su bili ljudi prvog reda, počinjući od imperatora Trajana, do pisca Tacita, i dramatičara Marcijala i pamfletiste Svetonija.