Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 11)
Наш непријатељ, то још није наш најопаснији противник, јер често од непријатеља направимо доцније доброг пријатеља. Непријатељи, то су често само наши прерушени пријатељи, које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда. Половина ваших непријатеља мрзе вас само зато што мисле да их ви презирете, и раде вам зло за леђима, мислећи да бисте то њима и ви учинили чим бисте могли. - Али лажни пријатељ, то је најгори и најопаснији човек у нашој околини. Непријатељ нас гледа често само кроз једну своју заблуду које се доцније може да одрекне, и да је се најзад и сам стиди; али нас лажни пријатељ гледа кроз своју природу која је потпуно супротна нашој природи, и кроз своје интересе који су савршено непроменљиви са нашим добром и нашим миром. I ако тај човек није отворен непријатељ, то је што нас се боји већма него онај први, а зато и већма мрзи него онај први. Он је подмуклији и опаснији, јер нам лакше пронађе у чему смо слаби, и служи се у борби већма нашом слабошћу и нашом погрешком него својом снагом. Колико год је често лако од непријатеља направити верног друга, од лажног пријатеља је немогуће икад направити искреног пријатеља. Има људи који нису имали ништа друго него угледне пријатеље, и којима је то за живота било довољно. То није само први успех у животу, него цело једно огромно имање. Истина је да човек не дели с пријатељем само његова остала пријатељства, него и непријатељства и омразе; али уколико себи тим може да загорчи дане, толико олакша пријатељу. А пошто су среће и несреће заједничке међу правим пријатељима, оне се лако сносе јер су заједничке; јер подељена несрећа је за половину мања. Ретко који човек није несрећан ако је сам насупрот једном моћном непријатељу. Али је често и какав кукавица готов да се бије с гомилом ако има поред себе само једног човека који му је дубоко одан. Храброст је ствар васпитања колико је и ствар урођена. Познавао сам велики број људи чију су храброст други инспирисали својим примером или својим размишљањем. Монтескје је говорио да је заљубљен у пријатељство. Он се поносио говорећи да је до краја живота сачувао све своје пријатеље осим једног. Велики услов пријатељства, то је не тражити благодарност за учињене услуге. Стога су антички писци и истакли реч: све је заједничко међу пријатељима. Јер благодарност би била сметња заједничкој судбини међу пријатељима; у природи човековој лежи да благодарност не одводи у љубав него у потајну мржњу. Благодарност је осећање инфериорности према другом. Мали дуг прави дужника, а велики дуг прави непријатеља, а сваки дуг направи незадовољника. Питагористи су, према прописима свог учитеља, имали сва имања уједињена у заједници у којој су били сви чланови равноправни, зато што је једнакост у осећањима и једнакост у имању међу пријатељима, сматрана законом заједничког живота. Сам Питагора је себе сматрао равним осталим пријатељима. Он их је учио, кад су били здрави, а неговао их, кад су били болесни; он их је тешио, кад су били тужни, и чак им певао неке магијске песме. - После Питагоре, Аристотел је дао ову дефиницију пријатељства: „Иста душа која живи у два разна тела". Међутим, ниједан од ова два филозофа не тражи да се личност човекова, која је извор величине и највећег дела, потпуно изгуби у другом човеку или у гомили једнаких. На једном месту саветује Питагора да човек научи себе што изазива завист других људи. Живот сопствених, овде значи живот одвојен од свих других живота. - Било је великих усамљеника међу људима, жалосних људи који никад нису нашли себи пријатеља. Бекон је говорио о људском друштву као о човечјој пустињи. Песник Петрарка, протеран из Италије, отишао је у Воклизу, и онде написао очајне странице о својој самоћи без пријатеља и без љубави. - Али је било зато других људи који су се прославили својим пријатељствима колико и својим делима. Међу писцима новијег доба познато је нежно пријатељство између два велика немачка песника, Гетеа I Шилера, који су оставили богату преписку од двадесет година њиховог дописивања. Кад се Гете са Шилером спријатељио, говорио је даје наишло пролеће, и у његовој души све проклијало и пропевало; а после Шилерове смрти Гете је очајно говорио како је сахранио с њим и половину самог себе. На то пријатељство налик је била само љубав између два англосаксонска писца Емерсона и Карлајла, који су се дописивали пуних четрдесет година и најзад имали изглед да држе перо у руци само један за другог. Ово се не може рећи за двојицу главних писаца ренесансе. Сервантес је оштро нападао неке бизарности и претераности у комедијама Лопе де Вега, и отуд њихово непријатељство и крвава битка епиграмима. Ипак је једно непобитно: нема пријатељства без сродности међу душама. Пријатељство се не да измислити. Једно су лепе везе, а друго су интимна пријатељства. Наша су пријатељства малобројна, искључива, саможива, љубоморна. Не везују се људи само заједницом осећања и идеја, него и заједницом укуса и навика. Наш пријатељ је наш помоћник у свима намерама и наш пратилац у свим нашим кретањима. Симпатија међу људима је физичка, и зато је пресудна и прека. Али отуд долази блаженство и душе и тела после једног сата проведеног с искреним пријатељем. То је највећа радост чулв и мисли; продужење и повећање себе; свој ехо и свој одблесак; своје друго ја, које опија и охрабрује за све могућно и немогућно. Било је великих освајача који су мрзели све људске законе и читаве народе, али су волели своје пријатеље. - Писма Плинија Млађег пуна су изванредно нежног пријатељства према његовим друговима који су били људи првог реда, почињући од императора Трајана, до писца Тацита, и драматичара Марцијала и памфлетисте Светонија.