Beograd nekad i sad/18
6.
PIJADA, PREĐAŠNjE
LjUBA: Evo Pijade, baš dobro.
PIJADA: Ja sam, pa reci.
LjUBA: Danas nećemo igrati.
PIJADA: Zasto?
LjUBA: Velimiru nije ćef.
PIJADA: Zao mi je. Mogla bi otiči u Topćider,
LjUBA: Nećeš se kajati što si došla. Skini vikler, pak ću ti kazati. (Pijada skine, pa ga metne na krevet.)
STANIJA (Pijadi): A što si ti, kjerko, zamočila ruke u kreč.
PIJADA: U kakav krec?
STANIJA: Ete ti ruke sve bojadisane.
PIJADA: To su rukavice.
STANIJA: Pa što će ti to na ruku?
PIJADA: Drugojace ne moze da se ide.
STANIJA: E, vidis, drugojace ne može, nego da bojadišeš ruke.
LjUBA: Ćuti, majka, boga ti; što diraš devojku, kad ti nije ništa kriva. Nemoj se srditi, Pijada, moja je majka od starog sveta.
PIJADA: E, zasto bi se srdila. Majka nije vidila nikad rukavice, pa joj cudo. Jelte, majko.
STANIJA: Ama, kaži mi, kjerko, zašto to nosiš?
PIJADA: Sramota je ici po sokaku i u vizitu bez rukavica.
STANIJA: Kad je jošt bilo sramota ići, ka što je bog reko.
PIJADA: Pa zasto ne idemo bosi?
STANIJA: To je drugo, zima je, i čovek može da se i ubode. A ruke nam dao da radimo.
PIJADA: E, sluskinje neka rade.
STANIJA: A vi da ne radite?
PIJADA: Za gospodže sramota je da rade.
STANIJA: Lepo, lepo. Kad može ono drugo biti, neka bude i ovo. Samo ne znam ko će da vas rani.
PIJADA (smeši se): Muz neka se stara.
STANIJA: Kad je lud, neka se stara, a vi da prekrstite ruke.
PIJADA: E, imamo i mi dosta posla: da slingujemo, da stikujemo, da heklujemo.
STANIJA: Tako, tako, samo lakrdije. i bezobrazluk, a nemojte posla.
PIJADA: Pa to je posao.
STANIJA: Kakav poso? Šta je to?
PIJADA: Kazem vam: slingovati, necovati, strikati, heklovati.
STANIJA: Sve vam je naopako, pa i posla. A kam vam da vezete, da pletete, da nižete?
PIJADA: Pa to je, boga ti, majka.
STANIJA: Kako je to, kad ne govorite?
PIJADA: Mi govorimo nemacki, po modi.
STANIJA: Ej, ubio vam Bog tu nesreknu modu, da bežite od svoj rod! Ama dobro i činite: bolje se ponemčite, kad i tako niste Srbi.
LjUBA (Pijadi): Mani majku, boga ti! — Znaš šta sam ti htela kazati?
PIJADA: Sta?
LjUBA: Udajem se.
PIJADA: E, vraga! Za koga?
LjUBA: Za Milana.
PIJADA: Ćestitam! Bas je lepa partija.
LjUBA: Je l’ daje lep?
PIJADA: Kao upisan; blago tebi. Odsad ču cešče da ti dolazim.
LjUBA: I treba, imam mlogo koješta da posvršujem.
PIJADA: Kad podžes na venćanje, da te ocesljam.
LjUBA: Dabogme. Samo da bude lep cvet.
PIJADA: Nacinicu ti tituskopf.
LjUBA: Kako je to?
PIJADA: Neces oplesti kurjuk, nego ce svuda naokolo visiti grguljavo.
LjUBA: To će baš lepo stojati.
PIJADA: Znas, cvet neče dati da kosa padne na stranu, nego ce je drzati.
LjUBA: Samo ako bude lep privez.
PIJADA: Ko ce ti biti kum?
LjUBA: Ja ne znam.
PIJADA: Oces li na karuce, ili peske?
LjUBA: Kako im bude volja.
PIJADA: Samo nemoj muziku.
LjUBA: A, valjda ću zurle, da se plaši svet.
PIJADA: Pa nemoj da spustis glavu kad ides, nego slobodno, nobl.
LjUBA: Zašto bi saginjala glavu, nisam ništa ukrala.
PIJADA: Kod nas mladu nevestu ne vodi dever iz crkve, nego mladozenja.
LjUBA: I ovde su neki počeli.
PIJADA: Kako misliš ti?
LjUBA: Da vidim šta će reći Milan.
STANIJA: A o šta vi tu govorite, devojke?
PIJADA: Govorimo kako ce da bude svadba.
STANIJA: Zar neće kako je Bog uredio?
LjUBA (smeje se) A kako je Bog uredio?
STANIJA: Da devojki metnu kod kuće privez na glavu.
LjUBA: Pa da je vode kao slepicu.
STANIJA: Ako je vode, ne vodi je tuđin, nego dever.
LjUBA: I da se svakome poklanja do zemlje.
STANIJA: Ka mlada nevesta.
LjUBA: I da Cigani napred idu.
STANIJA: Zato je svadba.
LjUBA: To neće biti kod mene.
STANIJA: Ajde, ajde! Pošokčite se. Jošte ostavite zakon i post, pa će vas viditi majka.
LjUBA: A ko će sad postiti?
STANIJA: Što, što?
PIJADA: Ja nisam postila nikad.
STANIJA: Je l’ istina?
PIJADA: Posna su jela teska.
STANIJA: Ej, nesrećni svet, i zakon mu postade težak. Kjerko, ja sam se radovala da dočekam radost od moju decu, ama ja vidim, neću ti ispratiti svatove.
LjUBA: Zašto, majka?
STANIJA: Kako ću da ti budem vesela, kad je sve naopako. Kuku majci, kad svako peva, ja moram da gi plačem.
LjUBA: E majka, čekaj samo dok vidiš, dopašće ti se.
STANIJA: Da mi se dopadne? Kamo sreća, da nisam ni došla.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|