◄   5 6. 7   ►

6.


PIJADA, PREĐAŠNjE


LjUBA: Evo Pijade, baš dobro.

PIJADA: Ja sam, pa reci.

LjUBA: Danas nećemo igrati.

PIJADA: Zasto?

LjUBA: Velimiru nije ćef.

PIJADA: Zao mi je. Mogla bi otiči u Topćider,

LjUBA: Nećeš se kajati što si došla. Skini vikler, pak ću ti kazati. (Pijada skine, pa ga metne na krevet.)

STANIJA (Pijadi): A što si ti, kjerko, zamočila ruke u kreč.

PIJADA: U kakav krec?

STANIJA: Ete ti ruke sve bojadisane.

PIJADA: To su rukavice.

STANIJA: Pa što će ti to na ruku?

PIJADA: Drugojace ne moze da se ide.

STANIJA: E, vidis, drugojace ne može, nego da bojadišeš ruke.

LjUBA: Ćuti, majka, boga ti; što diraš devojku, kad ti nije ništa kriva. Nemoj se srditi, Pijada, moja je majka od starog sveta.

PIJADA: E, zasto bi se srdila. Majka nije vidila nikad rukavice, pa joj cudo. Jelte, majko.

STANIJA: Ama, kaži mi, kjerko, zašto to nosiš?

PIJADA: Sramota je ici po sokaku i u vizitu bez rukavica.

STANIJA: Kad je jošt bilo sramota ići, ka što je bog reko.

PIJADA: Pa zasto ne idemo bosi?

STANIJA: To je drugo, zima je, i čovek može da se i ubode. A ruke nam dao da radimo.

PIJADA: E, sluskinje neka rade.

STANIJA: A vi da ne radite?

PIJADA: Za gospodže sramota je da rade.

STANIJA: Lepo, lepo. Kad može ono drugo biti, neka bude i ovo. Samo ne znam ko će da vas rani.

PIJADA (smeši se): Muz neka se stara.

STANIJA: Kad je lud, neka se stara, a vi da prekrstite ruke.

PIJADA: E, imamo i mi dosta posla: da slingujemo, da stikujemo, da heklujemo.

STANIJA: Tako, tako, samo lakrdije. i bezobrazluk, a nemojte posla.

PIJADA: Pa to je posao.

STANIJA: Kakav poso? Šta je to?

PIJADA: Kazem vam: slingovati, necovati, strikati, heklovati.

STANIJA: Sve vam je naopako, pa i posla. A kam vam da vezete, da pletete, da nižete?

PIJADA: Pa to je, boga ti, majka.

STANIJA: Kako je to, kad ne govorite?

PIJADA: Mi govorimo nemacki, po modi.

STANIJA: Ej, ubio vam Bog tu nesreknu modu, da bežite od svoj rod! Ama dobro i činite: bolje se ponemčite, kad i tako niste Srbi.

LjUBA (Pijadi): Mani majku, boga ti! — Znaš šta sam ti htela kazati?

PIJADA: Sta?

LjUBA: Udajem se.

PIJADA: E, vraga! Za koga?

LjUBA: Za Milana.

PIJADA: Ćestitam! Bas je lepa partija.

LjUBA: Je l’ daje lep?

PIJADA: Kao upisan; blago tebi. Odsad ču cešče da ti dolazim.

LjUBA: I treba, imam mlogo koješta da posvršujem.

PIJADA: Kad podžes na venćanje, da te ocesljam.

LjUBA: Dabogme. Samo da bude lep cvet.

PIJADA: Nacinicu ti tituskopf.

LjUBA: Kako je to?

PIJADA: Neces oplesti kurjuk, nego ce svuda naokolo visiti grguljavo.

LjUBA: To će baš lepo stojati.

PIJADA: Znas, cvet neče dati da kosa padne na stranu, nego ce je drzati.

LjUBA: Samo ako bude lep privez.

PIJADA: Ko ce ti biti kum?

LjUBA: Ja ne znam.

PIJADA: Oces li na karuce, ili peske?

LjUBA: Kako im bude volja.

PIJADA: Samo nemoj muziku.

LjUBA: A, valjda ću zurle, da se plaši svet.

PIJADA: Pa nemoj da spustis glavu kad ides, nego slobodno, nobl.

LjUBA: Zašto bi saginjala glavu, nisam ništa ukrala.

PIJADA: Kod nas mladu nevestu ne vodi dever iz crkve, nego mladozenja.

LjUBA: I ovde su neki počeli.

PIJADA: Kako misliš ti?

LjUBA: Da vidim šta će reći Milan.

STANIJA: A o šta vi tu govorite, devojke?

PIJADA: Govorimo kako ce da bude svadba.

STANIJA: Zar neće kako je Bog uredio?

LjUBA (smeje se) A kako je Bog uredio?

STANIJA: Da devojki metnu kod kuće privez na glavu.

LjUBA: Pa da je vode kao slepicu.

STANIJA: Ako je vode, ne vodi je tuđin, nego dever.

LjUBA: I da se svakome poklanja do zemlje.

STANIJA: Ka mlada nevesta.

LjUBA: I da Cigani napred idu.

STANIJA: Zato je svadba.

LjUBA: To neće biti kod mene.

STANIJA: Ajde, ajde! Pošokčite se. Jošte ostavite zakon i post, pa će vas viditi majka.

LjUBA: A ko će sad postiti?

STANIJA: Što, što?

PIJADA: Ja nisam postila nikad.

STANIJA: Je l’ istina?

PIJADA: Posna su jela teska.

STANIJA: Ej, nesrećni svet, i zakon mu postade težak. Kjerko, ja sam se radovala da dočekam radost od moju decu, ama ja vidim, neću ti ispratiti svatove.

LjUBA: Zašto, majka?

STANIJA: Kako ću da ti budem vesela, kad je sve naopako. Kuku majci, kad svako peva, ja moram da gi plačem.

LjUBA: E majka, čekaj samo dok vidiš, dopašće ti se.

STANIJA: Da mi se dopadne? Kamo sreća, da nisam ni došla.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.