Београд некад и сад/19
7.
МИЛАН, ПРЕЂАШЊЕ
ЉУБА (трчи му укоб, пак га увати за руку): Бáба је казао да оће.
МИЛАН: Мени је познато. Зато сам и дошо, да с вами радост делим.
ЉУБА: Данас ми је најмилији дан.
МИЛАН: Томе се врло радујем. Кад мислите да буде весеље?
ЉУБА: То је бáбина брига.
МИЛАН: Ја би желио што пре.
ЉУБА: С моје стране ја сам справна.
ПИЈАДА: Сто јост буде нузно, то цемо лако сврсити.
МИЛАН: Фрајлице, ја ћу бити обвезан, ако фрајли Љуби што помогнете.
ПИЈАДА: Засто не, то је наса дузност. Какву цете аљину да јој купите?
МИЛАН: Ја ћу послати, па нека сама избере.
ЉУБА (смеши се): Само нека буде фајн.
СТАНИЈА (грува се у прси): Еј црна Љубо!
МИЛАН: Што је најскупље и најлепше, то ће вам се послати.
ПИЈАДА: Висе цини ауфпуц, него и материја.
МИЛАН: То је шнајдерова брига.
ПИЈАДА: Знате стаглгрин свила, па сама постава, тунглгрин ауфпуц, врло це лепо да стоји.
СТАНИЈА (за себе); Ама што ме ово муцаво изеде, ако ко бога зна!
МИЛАН: Ја ћу послати, па ви после густирајте, како знате.
ЉУБА: Само да буду лепи сватови.
МИЛАН: Биће понајвише чиновници.
ПИЈАДА (Љуби): Оцес ли и мене звати у сватове?
ЉУБА: Зар јошт питаш?
СТАНИЈА: Девојка иде на цвеће, а не на свадбу.
ПИЈАДА: Засто не би исла на свадбу?
СТАНИЈА: Зашто је срамота.
ПИЈАДА: Е, срамота, да.
СТАНИЈА: Јес’, ви немате срамоту. Ајде, да скинем ја мараму с главе, па да идем по сокаку.
ПИЈАДА (смеје се): Ала би била велика срамота!
СТАНИЈА: Што, тебе то није ништа?
ЉУБА: Мајка, сад све жене иду гологлаве.
СТАНИЈА: А шамија?
ПИЈАДА: Е, ста це самија. Зена кад поџе у цркву, метне капу, инаце носи сесир, или иде гологлава.
СТАНИЈА: Гологлава, тешко њојзи и мужу јој, што не бије.
ЉУБА (Милану); Видите, господине Милане, како Моја мајка лепо суди, да ме бијете.
МИЛАН: А, бој је за скотове, а не за људе. То већ изилази из моде.
СТАНИЈА: Опет ваша несрећна мода. Што је добро, не ваља, што је зло, треба.
ЉУБА: Зар је тебе деда туко?
СТАНИЈА: Јес’ ја, и бог да прости! Млого пута оће луда жена ово, оно; ама муж господар у кућн, па не да.
ПИЈАДА: Али кад је зена паметнија од муза?
СТАНИЈА: Паметна ка ти, да иде гологлава. Ајде, ви девојке повежите се, а жене нек иду гологлаве.
ПИЈАДА: Па ја носим капу, док се не одесљам.
ЉУБА И ја.
СТАНИЈА: И та је капа ваша немачка шамија?
ЉУБА: Јесте.
СТАНИЈА: Лепо, лепо. Имате ли јошт штогод, да чујем док сам јошт овде, да приповедам барем кад дођем у мој вилајет.
ЉУБА: Шта да ти приповедам? (смеши се) Господин Милан ће ме љубити у руку.
МИЛАН: О, то може и сад бити. (Пољуби је у руку.)
СТАНИЈА: И ти њега да пољубиш у образ.
ЉУБА: То ћемо засад оставити, него други пут.
МИЛАН: Фрајла Љубо, требало би да послушате вашу мајку.
ЉУБА: Ја би, али се бојим да се не расрди.
СТАНИЈА: Не бој се ништа, неће ти мајка на путу стајати. (Устане.)
ЉУБА: А куда ћеш, мајка?
СТАНИЈА: Никуд. (Отвори врата и виче.) Вучко! Вучко!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|