◄   6 7. 8   ►

7.


MILAN, PREĐAŠNjE


LjUBA (trči mu ukob, pak ga uvati za ruku): Bába je kazao da oće.

MILAN: Meni je poznato. Zato sam i došo, da s vami radost delim.

LjUBA: Danas mi je najmiliji dan.

MILAN: Tome se vrlo radujem. Kad mislite da bude veselje?

LjUBA: To je bábina briga.

MILAN: Ja bi želio što pre.

LjUBA: S moje strane ja sam spravna.

PIJADA: Sto jost bude nuzno, to cemo lako svrsiti.

MILAN: Frajlice, ja ću biti obvezan, ako frajli Ljubi što pomognete.

PIJADA: Zasto ne, to je nasa duznost. Kakvu cete aljinu da joj kupite?

MILAN: Ja ću poslati, pa neka sama izbere.

LjUBA (smeši se): Samo neka bude fajn.

STANIJA (gruva se u prsi): Ej crna Ljubo!

MILAN: Što je najskuplje i najlepše, to će vam se poslati.

PIJADA: Vise cini aufpuc, nego i materija.

MILAN: To je šnajderova briga.

PIJADA: Znate staglgrin svila, pa sama postava, tunglgrin aufpuc, vrlo ce lepo da stoji.

STANIJA (za sebe); Ama što me ovo mucavo izede, ako ko boga zna!

MILAN: Ja ću poslati, pa vi posle gustirajte, kako znate.

LjUBA: Samo da budu lepi svatovi.

MILAN: Biće ponajviše činovnici.

PIJADA (Ljubi): Oces li i mene zvati u svatove?

LjUBA: Zar jošt pitaš?

STANIJA: Devojka ide na cveće, a ne na svadbu.

PIJADA: Zasto ne bi isla na svadbu?

STANIJA: Zašto je sramota.

PIJADA: E, sramota, da.

STANIJA: Jes’, vi nemate sramotu. Ajde, da skinem ja maramu s glave, pa da idem po sokaku.

PIJADA (smeje se): Ala bi bila velika sramota!

STANIJA: Što, tebe to nije ništa?

LjUBA: Majka, sad sve žene idu gologlave.

STANIJA: A šamija?

PIJADA: E, sta ce samija. Zena kad podže u crkvu, metne kapu, inace nosi sesir, ili ide gologlava.

STANIJA: Gologlava, teško njojzi i mužu joj, što ne bije.

LjUBA (Milanu); Vidite, gospodine Milane, kako Moja majka lepo sudi, da me bijete.

MILAN: A, boj je za skotove, a ne za ljude. To već izilazi iz mode.

STANIJA: Opet vaša nesrećna moda. Što je dobro, ne valja, što je zlo, treba.

LjUBA: Zar je tebe deda tuko?

STANIJA: Jes’ ja, i bog da prosti! Mlogo puta oće luda žena ovo, ono; ama muž gospodar u kućn, pa ne da.

PIJADA: Ali kad je zena pametnija od muza?

STANIJA: Pametna ka ti, da ide gologlava. Ajde, vi devojke povežite se, a žene nek idu gologlave.

PIJADA: Pa ja nosim kapu, dok se ne odesljam.

LjUBA I ja.

STANIJA: I ta je kapa vaša nemačka šamija?

LjUBA: Jeste.

STANIJA: Lepo, lepo. Imate li jošt štogod, da čujem dok sam jošt ovde, da pripovedam barem kad dođem u moj vilajet.

LjUBA: Šta da ti pripovedam? (smeši se) Gospodin Milan će me ljubiti u ruku.

MILAN: O, to može i sad biti. (Poljubi je u ruku.)

STANIJA: I ti njega da poljubiš u obraz.

LjUBA: To ćemo zasad ostaviti, nego drugi put.

MILAN: Frajla Ljubo, trebalo bi da poslušate vašu majku.

LjUBA: Ja bi, ali se bojim da se ne rasrdi.

STANIJA: Ne boj se ništa, neće ti majka na putu stajati. (Ustane.)

LjUBA: A kuda ćeš, majka?

STANIJA: Nikud. (Otvori vrata i viče.) Vučko! Vučko!



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.