Beograd nekad i sad/15
3.
VUČKO, PREĐAŠNjE
VUČKO (Ljubi): Eve cedulja za teator.
LjUBA: Ostavi tamo.
VUČKO: Ama što će da se igra?
LjUBA: Zar bi ti išo?
VUČKO (trese glavom): Ja!
LjUBA: Svetislav i Mileva.
VUČKO: To se igralo već.
LjUBA: Sad po drugi put.
VUČKO: Jok! Tu ne idem. Ete ako će majka.
STANIJA: A što je to, sinko?
VUČKO: Teator.
STANIJA: Što je to teator?
VUČKO: Igradu kako je kći kneza Lazara pošla za turska cara. Tu sam već bio. E, kad poginu onaj starac, baš sum se smejao.
STANIJA: Kako bi se smejao, kad drugi gine?
VUČKO: Zašto je lepo. E, majka, da ideš da vidiš, lepo.
STANIJA: Ako je sve tako lepo ka što sam videla.
VUČKO: Ama ovo je baš fino. Idem da perem sudove, pak nek ide opet dva groša, bar se provodim fajn. (Odlazi.)
LjUBA: Vidiš majka, ćirica, pa se i njemu dopada teater.
STANIJA: Ama koje je to čudo?
LjUBA, Načine lepo sobe, sokak, tavnicu i što god oćeš; pa onda tako rade, kanda su živi. da vidiš kako se tu pravi kur.
STANIJA: Šta je to?
LjUBA: Kad se momak u devojku zaljubi, pa joj kazuje kako je miluje, i ona njemu odgovara.
STANIJA: Pa to slušaju ljudi?
LjUBA: Katkad ima po šest stotina, i bilo bi više, da je soba veća.
STANIJA: I kapetan neće da zabrani?
LjUBA: Ko bi zabranio, kad je to škola gdi se ljudi uče. Ona zemlja koja nema teatra drži se da je poslednja zemlja.
STANIJA: Lele, majko, kako se iskvari svet! Ona je zemlja nesrećna, gde se ne uči kako treba momak da miluje devojku, i devojka momka. Ama to se stide činiti u kući pred majkom, pred starijima, a ovi rade to pred tolikim ljudma. Koji su veće budale, ili oni što vam plaćaju za svoju bruku, ili vi, što idete te gledate?
LjUBA: E, mi njima plaćamo, a ne oni nama.
STANIJA: Mlogo li plaćate?
LjUBA: Svaki put po dva cvancika.
STANIJA: Prosićeš, moja skerko, prosićeš, kad za takve budalaštine trošiš pare.
LjUBA: Ali ima i drugi stvari.
STANIJA: Valjda se devojka ljubi sas momkom.
LjUBA: E, to obično biva.
STANIJA: Istinu li govoriš?
LjUBA: Bogami, istinu.
STANIJA: Pa vi gledate?
LjUBA: Gledamo, da što ćemo.
STANIJA: Uh, što nisam tamo, da je pljunem, i nju, i toga bezobraznika!
LjUBA: Pa, ajde doveče.
STANIJA: Da me Bog sačuva!
LjUBA: Da vidiš kad on počne (podražava akteru): „Milevo, sunce života moga, Milevo, anđelu moj, ljubiš li me?“
STANIJA: Ta je devojka anđeo? Đavo, đavo, što nema obraz.
LjUBA: A ona njemu: „Slatki moj Svetislave, možeš li sumnjati da te milujem; ti si moj život, moja utjeha, moja sreća i zadovoljstvo.“
STANIJA: Pi! Bezobraznica, da tako govori.
LjUBA: Pak da čuješ kad peva.
STANIJA: Znam, sve sramotno.
LjUBA: Čekaj da vidiš kako je lepo. (Odlazi na klavir i peva.)
- Slatka tugo srdca moga,
- O prezjelna ljubovi.
STANIJA: Tek vaša prokleta ljubav.
LjUBA:
- Spješi, spješi miloj mojoj,
- Mog suščestva boginji.
STANIJA: I taj se usreći, kad uze boginjavu.
LjUBA:
- Pri rasvitku rujne zore
- Kad kao angel počiva,
- Predstavi joj lice moje
- Obajanjem nježnog sna.
STANIJA: Ne viči, boga ti, kjerko, da plašiš komšije.
LjUBA:
- Predstavi, ah, miloj mojoj,
- Kako za njom tugujem,
- Sve što o njoj jednoj bjedan,
- Danju, noću čuvstvujem.
STANIJA: Uha! Kako je to lepo.
LjUBA:
- Ah učini, da s’ na mene
- U snu mila sažali.
STANIJA: Kad bi bila luda.
LjUBA:
- Da me s toplim ljubve čuvstvom
- U mečtanju zagrli.
- I kad krasne oči njene
- Stidna zora otvori,
- Ah, učini, da se sanak,
- U istinu pretvori.*
- Je l’ da je lepo, majke?
STANIJA: Tako u naš vilajet pevaju kurjaci, kad dojdu mesojeđe.
LjUBA: Tebi sve nije pravo.
STANIJA: A kam ti Damjanova ljuba, kam ti Ajduk
Veljko, kam ti: Zaspa Ranko pod jablanom.
LjUBA: Pa i te su o ljubovi.
STANIJA: Jes’ ja, ama nisu bezobrazne. Pa i glas je lep, nije: ,,ua, ua!“ ka vaše.
LjUBA: Nama su opet vaše ružne.
STANIJA: Što? Ružne? Što je tvoja majka pevala, to je ružno? Ej, lele Stano!
LjUBA: Kaži mi, majka, zašto ste i vi pevale ljubovne pesme?
STANIJA: Ti to ne znaš ništa. Pesma se peva, tek da se peva.
LjUBA: Pa tako i mi činimo.
STANIJA: Ja, vi: ,,Uha! uha! Odi, momče, da te zagrlim, oću da umrem za tebe.“
LjUBA:
- Star mi je zaspo na krilu,
- Meni ga vele buditi,
- A ja ga volim ljubiti,
- Negol’ ga mlada buditi.
STANIJA: Vidiš kako govori sama, da je niko ne čuje.
LjUBA: A zašto govori kad nije lepo?
STANIJA: Ne valja da je bezobrazna, da je pljuje svet, a sama možeš da se trebiš od buve, ko ti brani.
LjUBA:
- Al’ besedi Anđelija:
- Boži bio mlad delija,
- I pije se tekelija,
- I ljubi se Anđelija.
STANIJA: Bolje uzmi neku knjigu, te čitaj.
LjUBA: da me opet karaš.
STANIJA: Za dobro se ne kara.
LjUBA (uzme knjigu): Sad čitam Robove.
STANIJA: Lepo, lepo.
LjUBA: Oćeš i ti da slušaš?
STANIJA: Oću. Bolje to, nego kako se miluje.
LjUBA (čita): Glava jedanaesta. Sljedujući dani bili su dani nepresječne ljubovi.
STANIJA: Što, i u knjigi ljubov?
LjUBA: O, da vidiš kako se zaljubila Sofana.
STANIJA: Kuku mene, zato ti oćeš knjigu da naučiš!
LjUBA: Da što si ti mislila?
STANIJA: Što sam mislila? Knjiga je da se moliš Bogu, da budeš dobra, valjana, čestita, a ne da učiš kako da se ljubiš.
LjUBA: Ali da čuješ samo kako je lepo.
STANIJA: Neću da čujem bezobrazluk. Kuku, Stanija, što ne umre pre, da se ne opoganiš!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 169 godina.
|