Beograd nekad i sad/12
12.
LjUBA, PREĐAŠNjI
LjUBA: Jelo je usuto.
NEŠA: Ajde, majka, da ručamo.
STANIJA: Fala, sinko, blagodarim.
NEŠA: Ajde, kako ne bi ručala?
STANIJA: Ne mogu ti ništa.
NEŠA: E, nije nego jošt štogod. Odi, sedi s nama.
STANIJA: Donesi mi ovde nešto da jedem.
NEŠA: Kako bi to bilo, pobogu, majka! Nisam te video toliko godina, pa da ne ručamo zajedno.
STANIJA: Ne mogu ti od one brade.
NEŠA: Ama što ti gledaš bradu.
STANIJA: Kako pogledam, taki se gadim.
NEŠA: Vidiš, Velimire, pravo majka i govori. Zašto je ne skidaš?
VELIMIR: Ja ne znam šta vam je moja brada na putu, kud će komotnije, nego ovako.
NEŠA: Ama kad ljudi ne trpe.
VELIMIR: To je jedno krajnje predrasuždenije. Mnogo koješta ljudi nisu trpili, i neće trpiti, pak će se opet zato uvesti.
STANIJA (Neši); Čuješ? Oće da ti dovede još koješta u kuću; da pevaš: hu! hu!
NEŠA: Beda od dece.
STANIJA: Ama što ja zgreši Bogu, te to dočeka?
NEŠA: E, što ćeš. Ajde, da se ne ladi jelo.
STANIJA: Ne, tamo u budžak da jedem, da se ne gadim od svoju decu.
NEŠA: Već za danas mani ga, a sutra, vere mi, neće je imati. (Uvati je za ruku.)
STANIJA: Ej kuku, ej kuku! (Odlaze.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 169 godina.
|