Autobiografija/ŠKOLOVANjE
| ◄ SUĐAJE | ŠKOLOVANjE | OSNOVNA ŠKOLA ► |
ŠKOLOVANjE
Kad sam dostigao za školu, svi su u kući danuli dušom, uvereni da je škola kalup u koji se dete, kao prokislo testo, metne, pa mu škola da formu i vrati ga roditeljima pečeno.
Moje školovanje, to je upravo moja borba za opstanak i samoodržanje. Ta se borba javlja najpre u sukobu izmeđ' mene i moga oca, koji se neobično ponosio time što mu sin ide u školu, dok ja, posmatrajući stvar sa realnije tačke gledišta, nisam nalazio da otac ima dovoljno razloga ponositi se. Zatim se ta borba razvila i u borbi sa famuluzom, koji me je, na molbu moga oca, prosto odvukao u školu i kojega sam ja tom prilikom ujeo. On mi reče da je tako isto celu moju porodicu morao vući u školu. Ali se glavna borba razvila u toku samoga školovanja, kojom su se prilikom sukobile dve teške i nepomirljive okolnosti: pizma pojedinih profesora na mene i moja pizma na pojedine predmete.
To je, upravo, bila neprekidna i dugotrajna borba, u kojoj su s jedne strane bili profesori i nauka, a s druge — ja sam. Razume se da sam, u tako neravnoj borbi, gotovo uvek ja morao da popustim, tešeći se pri tom i onom mudrom narodnom izrekom da pametniji uvek popušta. Uostalom, morao sam popuštati već i stoga što su se profesori u borbi sa mnom, kao svojim protivnikom, uvek služili jednim, u njih omiljenim ali vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na časovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono što ovaj ne zna. Na taj način oduzeli su mi mogućnost da u ovoj borbi za samoodržanje postignem ma kakav uspeh.
A ta borba, to je upravo tradicionalna borba u mojoj porodici, u kojoj su toliki moji preci, a naročito njihovi potomci, učestvovali. Jedan moj rođak, na primer, kako je ušao u prvi razred gimnazije, nije ga pune četiri godine napuštao; otprilike, kao kad čovek ne napušta njivu ili livadu koju je posle drugih i mučnih parnica dobio. On je tako isto prvi razred gimnazije smatrao kao nasledstvo i kao posed sa kojega ga niko živi nema pravo da krene. Badava su ga profesori ubeđivali da se gimnazijski razred ne može smatrati kao nepokretno imanje; uzalud su ga uveravali da on i na osnovu samoga zakona školskog mora jednom napustiti taj razred, on je ostajao dosledan svome mišljenju i uporno i dalje odlazio u isti razred. Najzad su profesori digli ruke i strpeljivo očekivali da moj rođak doraste za ženidbu, te će ga valjda to izvući iz škole.
Drugi moj rođak, opet, toliko je zavoleo školu da se čak primio za famuluza.
No jedan je ipak doveo u nepriliku i same profesore. Tri godine svoga školovanja on je uporno ćutao. Bilo je profesora koji su bili radoznali da mu čuju glas, bilo ih je koji su izašli iz strpljenja te ga preklinjali da kaže ma šta. Profesor matematike, na primer, pokušavao je čak da ga očajno vuče za uši, ne bi li pustio glas, onako otprilike kao kad se pritisne dugme da bi zvono zazvonilo. Ali je on i na to uporno ćutao a profesora gledao drskim pogledom, koji je svojstven u mojoj porodici. Zbog toga njegovoga ćutanja profesori su bili utoliko više u neprilici što nisu nikako mogli saznati prema kojoj grani nauke on ima sklonosti, a on je, vidi se, ćutanjem to vrlo vešto prikrivao.
Ne napuštajući ovako svetle tradicije, ja sam se kroz osnovnu školu provukao nekako, blagodareći ne toliko mojoj prilježnosti koliko očevoj pažnji prema učiteljima. Kroz četiri godine osnovne škole ja sam revnosno hvatao muve, pravio na propisima ogromne krmače, rezao perorezom školske klupe i vraćao se svakoga dana kući tako ubrljanih prstiju od mastila kao da sam izučavao farbarski zanat, a ne školu.
Na kraju četvrte godine obukla me je majka u nove haljine, zakopčala me pažljivo odostrag, strpala mi u džep čistu i lepo savijenu maramu za nos, očešljala me sa razdeljkom na sredi i odvela lično u školu, gde sam pred mnogobrojnim gostima deklamovao nešto rodoljubivo iz lire, zbog čega me je prota poljubio u čelo, okružni načelnik pomilovao, a otac se zaplakao. To je bio čin koji je označio da sam od tog časa gimnazijalac.
Pre nego što ću poći u gimnaziju, otac mi je održao jednu dužu reč, ubeđujući me da sad već moram biti ozbiljan i misliti na svoju budućnost; majka me je blagoslovila, a tetke su potresene plakale, saučestvujući valjda u mučeništvu koje mi predstoji. Otac je naročito u svojoj reči naglašavao kako sad treba da mu osvetlim obraz, i ja sam to vrlo svesrdno primio k srcu i verovatno bih i ispunio očeve želje da su samo i profesori na to bili pristali. Jedanput sam samo, sećam se, na času gimnastike osvetlio ocu obraz, a sebi razbio nos, inače je sa drugim predmetima išlo da bog sačuva. Što ono kaže prota za profesore, da na času računice govore o hrišćanskoj nauci a na času crtanja o pomračenju sunca, to se kod mene obratno dešavalo: ako me je profesor pitao iz hrišćanske nauke, ja sam odgovarao o pomračenju sunca, a ako me je pitao iz računice, ja sam odgovarao iz katihizisa. Da je kod profesora bilo malo dobre volje, oni bi baš u tome, što nikad ne odgovaram na ono o čemu me pitaju, zapazili kod mene izvestan politički talenat, ali oni to nisu opažali i tu je ležao zametak svima nesporazumima između profesora i mene. Prema tome, samo se po sebi razume da sam na kraju prve godine pao na ispitu iz tri predmeta i ostao da ponavljam prvi razred.
Sećam se lepo toga svoga prvoga uspeha u životu. Kada sam to jutro polazio na ispit, majka mi je opet obukla nove haljine sa štirkanom kragnom od čipke, podsekla mi nokte, očešljala me sa razdeljkom, stavila mi u džep čistu maramicu za nos i poljubila me u čelo, uz reči:
— Osvetlaj mi, sine, obraz!
A otac, kad sam prišao da mu poljubim ruku, rekao mi je:
— Sinko, ovo je u stvari tvoj prvi ozbiljan ispit i prvi korak u životu, te želim da ti uspeh nagradim. Kada se vratiš sa ispita i javiš mi da si ga položio, dobićeš ovaj zlatan dukat, — i pokaza mi nov novcat zlatan dukat — a ako ne položiš, slobodno mi nemoj ni dolaziti kući, jer ću te isprebijati na mrtvo ime.
Kada sam srećno pao na ispitu, stao sam pred gimnazijska vrata i ovako razmišljao:
— Batine mi ne ginu, a dukat neću dobiti, to su dve štete. Kako bi bilo kad bih ja to sveo na jednu štetu. Neka dobijem batine, kada već tako mora biti, ali neka dobijem i dukat!
I odmah mi sinu sretna misao kroz glavu, pa se otisnuh niz ulicu, sve skačući s noge na nogu; doleteh veseo i ushićen ocu i majci, izljubih im ruke i uzviknuh:
— Položio sam, odlično sam položio!
Majci i ocu skotrljaše se niz obraze suze radosnice, te otac spusti ruku u džep, izvadi onaj nov novcati dukat i predade mi ga ljubeći me u čelo.
Ja sam, razume se, pojeo zatim batine, ali sam bar pojeo i dukat. To je uostalom sitnica, koju uzgred pominjem, koliko da konstatujem da sam jedanput u životu i batinama zaslužio honorar.
Drugom jednom prilikom, a to je bilo već u trećem razredu, do kojega sam se ipak nekako dokoturao, saopštio sam ocu da mi je potrebno i privatno učenje iz računice, koja mi je, kako tada tako i kroz ceo život, zadavala glavobolje. Radi toga uzeo sam „najodličnijega“ đaka iz razreda da me poučava i otac mu je za to plaćao trideset groša mesečno. Razume se da je to bio moj drug, koji je bio još gori đak no ja i sa kojim sam ja, za vreme privatnih časova, igrao mice a na kraju meseca delio honorar. Na taj način sam ja, za rđavo učenje, obezbedio sebi platu od petnaest groša mesečno, sa kojom sam sumom mogao lepo urediti svoj život: I to bi moglo još vrlo dugo da traje, da se o ispitu nije stvar otkrila time što i ja i moj učitelj nismo podjednako znali ni reči da odgovaramo iz predmeta kome me je on podučavao.
Eto, tako je to nekako išlo, pa ipak se guralo iz razreda u razred. Kako, to ni dan-danas ne znam da objasnim. Jedino što mogu reći to je da se u stvari nije prelazilo iz razreda u razred, već se osvajao razred po razred. Svi mi koji smo zajedno učili jedan razred, izgledali smo kao četa dobrovoljaca kojoj je stavljeno u zadaću da osvaja rov po rov neprijateljski. I mi smo odista, stopu po stopu, korak po korak, sa teškim naporima i nečuvenom hrabrošću, osvajali rov po rov. Borbe su bile očajne, bivalo je i ranjenih, bivalo je i mrtvih, koji su usput ostajali; ali mi ostali, koje je nekako mimoišlo smrtonosno tane, nadirali smo dalje predosećajući da što bliže pobedi tim bliže sve većoj i većoj opasnosti. Jer, kad smo već osvojili nekoliko rovova niže gimnazije, pred nama se uzdizalo ogromno utvrđenje više gimnazije, naoružano najmodernijim spravama za uništavanje đaka. Na bedemima i kulama toga utvrđenja bili su načičkani razni: sinusi, kosinusi, hipotenuze, katete, koreni, logaritmi, deklinacije, konjugacije i razne smrtonosne nepoznate količine. Možete misliti koliko je tu trebalo hrabrosti i koliko požrtvovanja da se udari golim grudima na ovakvo jedno utvrđenje kakvo je predstavljala viša gimnazija.
Ali mi nismo malaksavali, padali smo ali smo se ipak dizali; bili ranjavani te po čitave ferije lečili se i pribirali snagu za ponovne napade; bili zarobljavani i ostajali po dve godine u ropstvu, u istome razredu, ali nas je ipak naša istrajna sedmogodišnja vojna dovela najzad do odlučne bitke, do mature.
Ako vi zahtevate od mene da vam kažem i to: kako sam ja mogao položiti maturu, onda znajte da mi postavljate pitanje na koje je nemoguće odgovoriti, onako kao kad bi me upitali: na koji je način moguće naučiti slona da udara u tamburicu? Na takva se pitanja obično ne odgovara. Po zdravoj pameti, po logici, po mome ličnome dubokome uverenju, po svima zakonima i božjim i ljudskim i po svima pravilima, ja sam trebao da padnem na maturi, ali, eto, — nisam pao. Znači odista, dakle, da svako pravilo ima izuzetaka. To je toliko mudra reč da se njome, sećam se, pravdala i opravdala preda mnom i jedna mlada devojka, koja je — obratno mome slučaju — pala, a po svima pravilima nije trebala pasti. Ona doduše nije pala na maturi, već na onome ispitu pred koji život tako često stavlja mlade devojke, ali i ona je za svoje opravdanje upotrebila gornje mudre reči: „Ja znam da nisam trebala, trebala sam sačuvati svoj ugled, čast, da, znam, to je pravilo ali svako pravilo ima izuzetaka!“
A steći maturantsku svedodžbu nije tako obična i tako mala tekovina. Ta je svedodžba zvaničan dokumenat, izdat od nadležne državne vlasti, kojom se čoveku priznaje zrelost. Poznat je onaj beogradski tip, kavgadžija Dragoljub Avramović-Bertold kojega su izvesni režimi trpali čak i u ludnicu a drugi oslobađali. Kako su se u nas režimi često menjali, te Bertold čas odlazio u ludnicu a čas izlazio, jednoga dana, kad mu je to dosadilo, prijavi se vlasti i zatraži zvanično uverenje da je pametan, te se otad Bertold, imajući takvo uverenje, busa u grudi tvrdeći da je jedini čovek u Srbiji kome je zvanično priznato da je pametan. Slično tome izgleda mi i maturantska svedodžba, koja priznaje zrelost. Kada sam je dobio, ja sam predosećao da je ta diploma zrelosti dokumenat na osnovu kojega mogu u životu činiti svakojake lakomislenosti.
Mojoj radosti, razume se, nije bilo kraja. Odjurio sam kući, te zagrlio i poljubio majku, sestru, a mlađem bratu od uzbuđenja opalio šamar, pošto sam prethodno, još pred školom zagrlio i poljubio famuluza, koji mi nikakav predmet nije ni predavao i koji nimalo nije bio kriv zato što sam ja stekao diplomu zrelosti. Terao sam i dalje u tome oduševljenju: zagrlio sam i poljubio komšiju bakalina; pa sam zagrlio i poljubio i jednu udovicu, majkinu prijateljicu, uzvikujući:
— Gospođo, ja sam zreo, ja sam zreo!
To sam isto posle dokazivao i našoj kuvarici.
A zagrlio sam n poljubio i berberina. Jer, posle prvih manifestacija radosti i uzbuđenja, setio sam se i prve maturantske dužnosti — brijanja. Ja za to nisam imao nikakve naročite potrebe, ali je brijanje nekako u mojim očima i u očima svih tadanjih maturanata — bilo kao neki spoljni znak zrelosti.
— Mladi gospodin želi da se šiša? — predusreo me je berberin, sa pakošću svojstvenom tome zanatu.
— Ne, želim da se brijem! — odgovorio sam ja gordo i seo u stolicu, žderući se u sebi što ne mogu nogama bar da dohvatim pod, no mi vise u vazduhu.
Tim rečima: „Želim da se brijem!“ meni je izgledalo kao da sam u tome času nešto vrlo krupno kazao, kao da sam izvršio izvestan prelom u životu; kao da sam, posle mučnih napora, otvorio teška gvozdena vrata, kroz koja ću sad stupiti u nove, nepoznate predele, kao da sam zakoračio prag iza kojega nastupa život. Meni su u tome času reči: „Želim da se brijem!“ izgledale značajnije i sudbonosnije od Cezarovih reči: „Jacta eѕt alea!“
Međutim, kad je berberin svršio brijanje i isprao me od sapuna, niti je bilo kakve promene na mome licu niti u mojoj duši. To neočekivano, to nepoznato koje je bilo preda mnom, taj život u koji sam ja trebao da stupim izgleda kao da je bio još daleko, vrlo daleko. I jedino osećanje koje sam imao kada sam izišao od berberina bilo je to: da sam obrijan i da imam dokumenat o zrelosti u džepu.
Ovim dovde nisam kazao sve o školovanju. Preda mnom je još bio univerzitet, ali univerzitet nekako nismo smatrali kao školu u kojoj se uči, već samo „studira“, a to nam je izgledalo nešto lakše, nešto što se da prebroditi. Čak, i ako bi se ostalo na univerzitetu koju godinu više, to ne bi bilo zazorno, jer čovek stupanjem na univerzitet postaje „građanin“, a biti „građanin“ koju godinu više ili manje nije nimalo teška stvar. Često puta, čak, bolje je biti građanin univerziteta no policijski pisar u Arilju ili suplent u Brzoj Palanci.
No ni o onome školovanju u srednjoj školi, gde čovek skrha najlepše svoje godine, ja ovim nisam kazao ni sve ni dovoljno. Škola i brak predstavljaju dva najvažnija perioda u životu čovečjem, jer, veli se, ko dobro svrši školu I sretno se oženi, taj je zbrinuo život. Čak, štaviše, škola i brak imaju i puno zajedničkih osobina. Tako, na primer, u školi, kao i u braku, učiš se dogod si živ bez nade da ćeš što naučiti; i u braku, kao i u školi, ima strogih i blagih profesora, teških i lakih predmeta; i u braku, kao i u školi, možeš dobiti dobru, a možeš i rđavu ocenu; ne smeš zadocniti na čas i beleži ti se svako odsustvo. I u braku, kao i u školi, ocenjuju ti i vladanje; i u braku, kao i u školi, možeš pasti na ispitu; i u braku, kao i u školi, raduješ se ferijama. Jedina bi razlika bila ta što brakorazvodna parnica sa ženom traje vrlo dugo, a brakorazvodna je parnica sa školom jedna od najkraćih procedura na svetu, kao i ta razlika što čovek kad dogura jedanput do kraja sa školom, on tek onda vredi nešto, a kad dogura do kraja sa brakom, onda tek ne vredi ništa.
Prema svemu tome, ja moram još mnogo strana ove knjige posvetiti školovanju. U jednom trenutku, mislio sam da idem redom od razreda do razreda, ali kad sam se setio koliko sam napora ja uložio provlačeći se kroz razrede, izgubio sam svaku volju da se još jednom vraćam u njih. Radije ću učiniti pregled školovanja po predmetima. Tako će mi se bar dati prilika da se pojedinim predmetima, sa kojima sam bio u neprijateljstvu, osvetim za sve one muke koje su mi nekada zadali.
Ali da pođemo redom, od osnovne škole.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|